Šta umetnost ima sa ekonomijom?

Autorka: Snežana Gnjidić

Na promociji knjige „Umetnost je naš posao” Milene Trobozić Garfild u junu ove godine u Vulkanovoj knjižari u Sremskoj ulici u Beogradu odigrao se neobičan prizor: pred dupke punim gledalištem pričalo se o budućnosti umetnosti na tako atraktivan i uzbudljiv način da publika nije želela da ode. I sam pisac predgovora i učesnik u promociji, reditelj i teatrolog Nebojša Broćić, izjavio je kako nije mogao da zamisli da jedna promocija može biti tako inspirativna. Istina je da je sama autorka, Milena, bila presudni pokretač takve provokacije. U tome joj je možda pomoglo iskustvo profesionalne glumice, ili široko obrazovanje koje je godinama sticala kao prevodilac sa španskog jezika, ili prekaljenost uspešnog art menadžera, ali pažnja koju je zadobila je upravo ekvivalentna entuzijazmu koji njena knjiga zagovara: ekonomija pažnje u plasiranju nekog umetničkog projekta je najbitnija, da ne kažemo presudna. 

U našem vremenu ispunjenom rastrzanim pogledima na mnoštvo naslova i klipova koji pokušavaju da nam je otmu 24 sata dnevno, teško je izboriti se za iskreno učestvovanje u nekom kulturnom događaju. A Milena je nesumnjivo to uspela. I zato je ekonomija pažnje veština kojom art menadžer mora ovladati u potpunosti. 

ŽUDNJA ZA SMISLOM

U svojoj knjizi o art menadžmentu, ona ističe da su „u umetnosti, kao i u životu, najvažniji smelost, ideja, vizija i osećaj trenutka u kojem živimo. Kad to imate, biće i slave i novca”. 

Možda, ipak, ideja dolazi na prvo mesto. Tome svedoči i primer istaknut u jednom poglavlju ove knjige: Uprkos nagomilavanju besmislenih sadržaja koji nas agresivno zatrpavaju, javlja se i potreba za odbranom od istih. Masa građana je jednom prilikom naprosto nagrnula u Narodno pozorište u Nišu, gde je gostovao ugledni neuropsihijatar, filozof, književnik, erudita i akademik – Vladeta Jerotić. Dakle, ljudi su hrlili – ne da vide starlete ili pevaljke – već da čuju koju mudru reč profesora Jerotića. Time su opovrgli proizvoljne tvrdnje da ljudi žude za banalnim sadržajima i instant zadovoljstvima. U suštini, žude za smislom, a smisao je jedan od iskonskih ljudskih nagona, podjednako jak kao i nagoni za utoljavanjem žeđi i gladi, to jest, opstankom. 

U sledećem poglavlju ove knjige možemo pročitati da „slika sveta u agoniji: vulgarnosti, mržnja, tuče, ubistva, niske strasti i prozivke” urušavaju našu duhovnu ravnotežu i duševno zdravlje. Ipak, protivotrov toj navali strahotne slike stvarnosti je upravo vrhunska umetnost. Dokazano je da samo pet minuta dnevno čitanja Čehova ili Dikensa pobuđuje duboke emocije, razvija empatiju, podstiče razvoj socijalne i emocionalne inteligencije. 

„Samo prava umetnost podstiče duhovno zdravlje i uči nas da budemo bolji, saosećajniji, civilizovaniji u najširem smislu reči. Ako je verovati nauci, čak i minimalno izlaganje umetnosti – od pet do 10 minuta, makar i pod prinudom – pozitivno podstiče naše razumevanje sebe i sveta koji nas okružuje… kroz taj proces učimo da i sami postanemo emotivniji, saosećajniji i plemenitiji.” 

Ovaj citat iz Milenine knjige koristan je i kao recept za danas aktuelnu borbu protiv svakog oblika nasilja – niko se nije setio da umesto represivnih mera i zaludnog agitovanja na smirivanje strasti treba primeniti izlaganje umetničkim delima i oplemenjivanju umetnošću. Zamislite kako bi to bilo veličanstveno kada bi ulazak u neku instituciju: školu, zdravstvenu ustanovu, sud ili policijsku stanicu – bio ozvučen delima klasične muzike. Nesumnjivo bi dostojanstvo ustanove, kao i međusobno poštovanje zaposlenih i klijenata bili na višem nivou.  

Dakle, za vrhunsku, elitnu umetnost vredno je boriti se, ali ona – košta. Zato je u zemljama poput naše, kao i širom Evrope – uglavnom subvencionisana od strane države. Ipak, tokom kriznih perioda, kao što je upravo ovaj koji prolazimo, najpre se režu sredstva namenjena umetnosti i kulturi. Jednostavno, to je tako. Ona su već znatno smanjena, sa tendencijom daljeg opadanja ulaganja države – a da bi umetnost opstala, potrebno je naći sponzore. 

U UMETNOSTI, KAO I U ŽIVOTU, NAJVAŽNIJI SU SMELOST, IDEJA, VIZIJA I OSEĆAJ TRENUTKA U KOJEM ŽIVIMO. KAD TO IMATE, BIĆE I SLAVE I NOVCA

OPSTANAK UMETNOSTI

Sponzori, donatori, investitori: kako do njih i kojim načinima ih animirati da ulože sredstva u projekat?  Ova i slična pitanja o art menadžmentu neophodna za sticanje veština i znanja u toj oblasti, knjiga „Umetnost je naš posao” razmatra na vispren, zabavan, duhovit i nadasve koristan način. 

Milena Garfild govori iz sopstvenog iskustva, jer kao producent ima uspešne pozorišne projekte ostvarene kod nas: „Zapali me”, „Iza kulisa”, kao i niz filmskih projekata od kojih ćemo izdvojiti poslednji film „Šavovi” – o nestalim bebama. Film na mudar i emotivan način govori o ženi kojoj je beba proglašena mrtvom u porodilištu, a ona ipak „zna” da je to biće živo. Inostrani festivali su nagradili umetnički doživljaj filma, a kritičari ocenili da je to „film koji predstavlja pravu moć evropske kinematografije”.

Knjiga „Umetnost je naš posao” objašnjava budućim art menadžerima da uspeh ne mora da garantuje nekakva „sigurica” u smislu projekata koje ovenčavaju poznata glumačka imena. Da je to tako, uverili smo se i sami. Uzmimo primer muzičke umetnice Konstrakte čiji je stih „koja je tajna zdrave kose Megan Markl” svima dobro poznat – sa maestralnim refrenom „umetnica mora biti zdrava”, otišao glasovima publike na takmičenje pesme Evrovizije. To je bila pobeda van svih očekivanja. Iako važi za populistički festival, narod je pokazao da želi nešto osvežavajuće istinito, sa dominacijom autentičnog izraza.

Milena Trobozić Garfild živi na relaciji Vašington – Beograd i u prilici je da neprekidno upoređuje iskustva jednog potpuno liberalnog kapitalističkog društva sa našim, koje to još uvek, bar u oblasti kulture, nije postalo. 

I njena prva knjiga „Mali saveti za bolji život” prikazuje kulturološke razlike između profesionalizovanog „surovog Zapada” i raspojasanih nepredvidivih praksi Istoka, kojem mi ovde pripadamo. Društvene fenomene i pojave koje inspirativno predstavlja nizom karakterističnih situacija u kojima se našla susrevši se sa američkom kulturom, najavila je kao preteče ponašanja koje će i ovde postati standard. I nije pogrešila. Upravo zato, njena nova knjiga o art menadžmentu, kao zbir iskustava dobijenih na Zapadu, dragocen je putokaz za snalaženje u onome što i nas ovde čeka u skorijoj budućnosti.

U svakom slučaju, ako nekome nije jasno da će uloga art menadžmenta u narednom periodu biti od presudne važnosti za opstanak umetnosti, ova knjiga će ga ohrabriti da i sam pruži doprinos na tom polju. A trud ulaganja u umetnost se uvek isplati. Istorija nam to dokazuje. Na ovaj ili onaj način, umetnost je i dalje jedina konstanta, vrhunski proizvod ljudskog duha za koji nesumnjivo možemo da kažemo: čovek treba i mora da se bori za opstanak umetnosti. Vredi. „Umetnost je naš posao” Milene Garfild promoviše taj plemeniti trud.