Sine, da ti kupim domaći

Piše: Vesna Stanić

Ako je obrazovanje u doba pandemije nečemu pogodovalo, onda je to tržište privatnih časova, na kome se u poslednjih godinu i po dana obrće ogroman novac. Ovaj paralelni sistem školovanja koji funkcioniše u sivoj zoni nije novina, ali je pandemija nametnula nove trendove – zbog straha od zaraze virusom korona i privatni časovi su se „preselili“ u onlajn okruženje, što je do pre godini i po dana bilo nezamislivo.

Istraživanje o tome koliko naši đaci idu na privatne časove nikada nije rađeno, pa tako nema ni podataka za period pandemije. Ove podatke ne prikuplja ni Republički zavod za statistiku, u kome za Novu ekonomiju demantuju ranije objavljenu informaciju u pojedinim medijima da se svaki četvrti učenik u Srbiji oslanja na pomoć privatnih profesora. Ipak, i nastavnici, i roditelji iznose nepodeljen utisak da tržište privatnih časova „cveta“ otkad su škole zbog pojave virusa korona bile zatvorene, a situacija se nije primenila ni ove školske godine. To je potvrdila i anketa portala Nova ekonomija, u kojoj je učestvovalo više od 100 roditelja učenika osnovne i srednje škole.

Rezultati ankete pokazuju da je skoro četvtina roditelja za privatne časove tokom pandemije morala da izdvoji između 300 i 500 evra, nešto manje od petine je platilo između 100 i 300 evra, a 16,7 preko 500 evra, dok je 13 odsto izdvojilo do 100 evra. Zbog promena u načinu rada škola, od marta prošle godine do danas, preko 50 odsto roditelja je reklo da su se njihova deca više oslanjala na pomoć privatnih nastavnika nego pre pandemije.

Oko 30 odsto anketiranih nije za svoju decu tražilo pomoć sa strane, 23 odsto roditelja je plaćalo privatnu nastavu iz dva predmeta, svaki peti iz tri, 16 odsto iz više od tri predmeta, a samo iz jednog 13 odsto.

Kao glavne razloge za angažovanje „pomagača“, 63 odsto roditelji je reklo da je nastava u školi bila nedovoljno jasna i previše brza. Četvrina je navela da nastavnici nisu sve predavali, a 8,5 odsto kao razlog za plaćanje časovo kaže da je gradivo teško. Pomoć sa strane nije bila potrebna samo radi objašnjavanja – 15 odsto roditelja davalo je novac privatnim nastavnicima da umesto njihove dece rade domaće i/ili onlajn kontrolne zadatke.

Od roditelja koji nisu deci plaćali časove, 55 odsto je reklo da za tim nije bilo potrebe, osam odsto to nije činilo zbog nedostatka novca, dok su ostali naveli da deci sami pomažu da savladaju školsko gradivo.

Veća potreba za privatnim časovima

Milena Jovanović je majka dva osnovca, od kojih je stariji mali maturant. Časove matematike i francuskog plaća godinama. U drugom polugodištu prošle školske godine deca su se oslanjala na drugove, pre svega u izradi domaćih i kontrolnih zadataka pošto su rađeni „na daljinu“. Od početka ove školske godine nastavnici insistiraju da se pismene provere znanja rade u školi, pa je plaćanje privatnih časova, kako tvrdi, neminovnost.

„Ali to sad nisu samo matematika i francuski. Plaćamo i profesora hemije i fizike, jer deca ne uspevaju da sama savladaju lekcije. Najveći problem je to što neki nastavnici samo „okače“ zadatke ili prezentaciju na sajt. Mesečno nam za privatne časove ode preko sto evra“, priča Milena, koja ne krije da bi troškovi bili još veći zbog priprema za malu maturu, da starije dete nisu upisali u privatnu srednju školu.

Više roditelja sa kojima smo razgovarali potvrđuju Milenina zapažanja. Najveće „rupe“ u znanju ostavila je organizacija nastave u kojoj nema direktnog kontakta sa nastavnicima. Deca se žale da su prepuštena sama sebi, nastavnici pak tvrde da nije tačno da ništa ne rade, već da je problem što učenici dane u kojima nemaju neposrednu nastavu u učionici doživljavaju kao mini raspuste.

„Potražnja za privatnim časovima se svakako pojačala, iz više razloga. Pre svega deca nisu imala redovne časove svaki dan ili svake nedelje, tako da su izgubili i predavanja, a za mnoge predmete je to baš značajno. Često su se časovi koji su bili u školi koristili za kontrolne i pismene zadatke i provere znanja ili popravljanje ocena, a deca su dobijala zadatak da lekcije nauče sama kod kuće. Drugi razlog za privatne časove je naravno mala matura jer sadašnji osmaci su skoro cele dve školske godine pohađali na ovaj način i dosta je gradiva koje mora da spremi za završne testove“, kaže Dragana Soćanin, iz Udrženja „Roditelj“.

Snežana Andrić, profesorka nemačkog, sa dvadesetogodišnjim stažom privatnog podučavanja, kaže da nikad više posla nije imala.

Kako kaže, na to je definitivno uticala onlajn nastava, a takođe i skraćeni časovi na 30 minuta jer se većina učenika žali da je to mali vremenski period da usvoje planirano gradivo.

„Neki profesori šalju kroz prezentaciju ili u dokumentu određene lekcije, ali čim se ne objasni, efekat je drugačiji. Živa reč je od nemerljivog značaja, tako da nije ni čudo što je veća potražnja za privatnim časovima. Pojedini roditelji su svesni da sutra kad se škola vrati u normalne tokove, decu niko neće pitati da li su razumela ono što je ranije rađeno, da li im treba pomoć… Podrazumeva se da je gradivo pređeno. Svesna su i deca koja upisuju srednje škole i fakultete i ne žele da imaju „rupe u znanju“. Sa osnovcima je već drugačije, tu je izraženija ambicija roditelja“, kaže profesorka Andrić.

Bogata ponuda

Internet je preplavljen ponudama za privatno podučavanje. Ali su klasične oglase sada zamenili moderniji načini oglašavanja. Danas su sve popularniji specijalizovani portali koji funkcionišu kao berza privatnih časova. Za đake je pristup besplatan, uz prethodnu registraciju, a za nastavnike su uslovi različiti – neki portali naplaćuju članarinu za oglašavanje, drugi pak uzimaju procenat od svakog zakazanog časa. Na nastavniku i učeniku je da se dogovore da li će čas da bude „uživo“ ili onlajn. Svaki predavač sam određuje cenu časa, a u zavisnosti od grada u kome živi, kao i predmeta koji predaje, cene su veoma različite, od 500 dinara pa naviše.

Veću potražnju beleže i portali koji nude različite vrste edukativnih sadržaja. Jer danas se traži bukvalno svaka vrsta pomoći – od snimljenih predavanja, rešenih zadataka, onlajn konsultacija „jedan na jedan“ do grupnog časa preko Skajpa ili drugih aplikacija kome prisustvuje nekoliko učenika, što „obara“ cenu. Onlajn škola otvorena 24 sata – najčešća je reklama koja se može videti na ovim portalima.

Zoran Jakovljević, osnivač obrazovnog veb portala Učenje na daljinu koji postoji od 2014. godine, potvrđuje da se povećava potražnja, ali i ponuda.

„Naš portal je specifičan po tome što smo organizovani kao firma, a rad naših saradnika je regulisan ugovorom zbog čega nemamo neke fenomenalne rezultate, ali smo primetili da konkurencija nudi časove tako što se direktno preko Skajpa i sličnih aplikacija povezuju nastavnik i učenik. Praktično rade na crno, ta tradicija je nastavljena, jer su privatni časovi uvek bili u sivoj zoni“, objašnjava Jakovljević.  Osnivač Učenja na daljinu primećuje da su se i roditelji i nastavnici zbog korone plašili da časovi budu uživo, zbog čega se pojavila potreba za onlajn časovima. „Žalili su se neki profesori matematike da je sve više sadržaja na internetu i da se roditelji odlučuju za tu varijantu, ali brzo objašnjenje koje se dobija na času je nemoguće zameniti, bilo da se on održava uživo ili onlajn“, smatra Jakovljević.

Neki su u aktuelnoj situaciji videli priliku za nove ideje. Edukativni centar „Učiteljica“ je nastao upravo kao odgovor na potrebe dece i roditelja u uslovima pandemije.

Kada su učenici prešli na onlajn nastavu bila im je potrebna pomoć u savladavanju gradiva jer u većini slučajeva nisu imali učiteljicu koju mogu nešto da pitaju, a mi smo uvideli priliku da personalizovanim pristupom učinimo mnogo više od toga. Najteže je bilo roditeljima da se uvere da je onlajn način rada sa decom tog uzrasta uopšte moguć. Deca su ovaj način rada prihvatila lakše od roditelja, a mi smo pokazali da ima i određene prednosti u odnosu na rad uživo,  ističe učiteljica Sonja Vuković, osnivačica pomenutog edukativnog centra, napominjući da je interesovanje za njihove usluge konstantno.

Kriza znanja

Dobar deo prosvetnih radnika ne deli uverenje da je za ekspanziju privatnih časova kriva korona. Više nastavnika sa kojima smo razgovarali veruje da su oni koji su se oslanjali na pomoć sa strane i dalje nastavili sa tom praksom, a da je najveći broj dece samostalno „plivao“ u đačkim obavezama. Školski psiholog Dragan Prpa kaže da je pandemija, kao i svaka kriza, izvukla na površinu slabosti i snage, te je  slabost u vidu privatnih časova samo naglasila.

„Nije pandemija glavni uzrok privatnih časova, već to što roditelji uče predugo sa decom, a kad dođe peti, šesti razred, oni nemaju ni vremena, ni kompetencija da rade sa decom i zamenjuju ih privatni nastavnici ili privatne škole. Onda se zavisnost dece još više pojačava, jer kad vi radite posao umesto nekoga, on umesto da stiče znanje i samopouzdanje da može nešto sam da uradi, oseća se sve nesigurnije i pasivnije. I onda se stvara jedan začarani krug“, smatra Prpa.

On se slaže da je bilo nastavnika koji su samo „isporučivali“ pisane materijale, ali napominje da su mnogi đaci dane kada su od kuće pratili nastavu doživljavali kao mini raspuste, učilo se kampanjski, a kad nastavnik najavi proveru u učionici, nastaje drama. Nove okolnosti uticale su na to da i učenici koji su tokom redovne nastave bili uspešni, prestanu da prate TV ili onlajn časove; mnogi roditelji nisu kontrolisali šta deca rade, pa su se suočili sa gomilom neuređenih domaćih zadataka, jer su deca procenjivala da „neće baš njih nastavnik proveravati“.

Suštinski problem nije u pandemiji, nego je naš sistem pogrešno usmeren na ocene. Izgubilo se ono što bi trebalo da bude zadatak škole, a to su znanje, radne navike, motivisanost, spremnost da šire granice poznatog. To je najveća slabost sistema. Nije naša zemlja izuzetak. Površnost u znanju, usmerenost na diplome, bodove, ocene, dakle na bilo koje kvantitativne pokazatelje postaje globalni fenomen. I sa tim ćemo imati najviše problema,  smatra Prpa.

Pojavu da privatni profesori, uz aminovanje roditelja, učestvuju u izigravanju sistema, jer pristaju da umesto učenika rade onlajn kontrolne i domaće zadatke, Prpa vidi kao dokaz u kolikoj smo krizi sistema vrednosti kao društvo. Ali ni to ne pripisuje isključivo pandemiji, podsećajući na slučajeve da su i neki nastavnici državnih škola pristajali da za novac rade maturske radove. Problem je, kaže, što u školski sistem niko ne veruje. Profesorka Snežana Andrić ističe da su se neki od učenika oslanjala na nju da im radi domaće, a da čak nisu ni pokušali sami da ih urade. Potvrđuje

da joj je dosta učenika i roditelja tražilo da u realnom vremenu rešava onlajn kontrolne i pismene, a paradoks je, kako ističe, da su neki od tih roditelja prosvetni radnici u državnim školama.

Tekst je prenet sa portala časopisa Nova ekonomija.