Reči kao alat u rukama propagande

Autor: Nina Savčić, Nova ekonomija

Kolika je snaga reči i da li su neke reči izgubile moć, da li su neke prešle granicu koju nisu smele i zašto se to dešava sa najznačajnijim sistemom čiji je cilj da poveže i objasni sagovorniku naš univerzum, a ne da zbuni? Šta se dešava sa jezikom u našem društvu i koji se mehanizmi pokreću kad se on zloupotrebljava? Odgovore na ova pitanja potražili smo od Ranka Bugarskog, sociolingviste, redovnog profesora opšte lingvistike i anglistike u penziji i člana Evropske akademije nauka i umetnosti u Salcburgu. 

Danas je najteži dan i zvanično za Republiku Srbiju, što se tiče pandemije korona virusa, kad su u pitanju i broj umrlih broj zaraženih, ali sa svim tim, kada pogledate proporcionalno broju stanovnika, i dalje smo među pet ili u pet najboljih evropskih zemalja“, rekao je predsednik Vučić. Znamo da je informacija mogla i drugačije da se formuliše. Međutim, takmičarski duh mora postojati i tamo gde mu mesto nikako nije. Šta znači biti najbolji po broju umrlih?

Biti u nečemu najbolji znači u tome isprednjačiti. U normalnoj upotrebi jezika očekuje se da to bude nešto pozitivno (najbolji đak u razredu, sportista u svojoj disciplini), ali kad iza tog superlativa usledi nešto negativno to može da izazove semantički kratak spoj, koji nas dovodi u nedoumicu. Tako je izraz „najbolji policajac“ jasan i pohvalan i bez konteksta, dok je „najbolji lopov“ nejasan i protivrečan pa zahteva objašnjenje. U konkretnom slučaju, izgleda da je nespretnu formulaciju prouzrokovao sukob između onoga što se htelo reći, tj. da smo među onima koji imaju najmanje umrlih i zaraženih, i psihološke potrebe govornika da stalno ističe kako smo najbolji u ovome ili onome. Dubinski smisao poruke, koji su njegovi birači svakako razumeli, jeste tvrđenje „Nama dobro ide, a za to sam zaslužan ja“. Važno je jedino to, a ne da li je tvrđenje uopšte istinito.

Često se rečima manipuliše, menja im se značenje ili se koriste nemarno. To mora dovesti do posledica u odnosima. Gubi se poverenje u njihove korisnike, pa i u njih same. Čemu služe reči ako se koriste da bi se krilo, a ne otkrivalo?

Ovo pitanje tiče se komplikovanog odnosa između jezika, mišljenja i  stvarnosti. Obično se kaže da nam jezik služi za izražavanje misli. Međutim, francuski državnik 18. veka Taljeran ocenio je da jezik služi upravo da sakrije naše misli. A još je skeptičniji danski filozof Kjerkegor, koji je ustvrdio da se mnogi ljudi služe jezikom kako bi prikrili činjenicu da oni i nemaju nikakvih misli! Ovakve opaske potvrđuju vaše zapažanje o skrivanju umesto otkrivanju posredstvom reči, koje najčeće služi manipulaciji. Evo samo jednog primera. Neki poslanici vladajuće koalicije u aktuelnom sazivu parlamenta bez opozicije variraju hvalospeve predsedniku Srbije sa primitivnim napadima na odsutne opozicionare, kao i na ugledne intelektualce, umetnike i sve druge koji se usuđuju da javno misle svojom glavom. A to čine u cilju ulagivanja predsedniku Vučiću, ali i prikrivanja svoje nesposobnosti da smisleno raspravljaju o temama na dnevnom redu. Posledica toga je drastično urušavanje ugleda same institucije parlamenta, otuđivanje građana i širenje osećanja bespomoćnosti.

Neke reči su postale prazne školjke, olupine bez značenja, toliko su se potrošile u upotrebi. Šta danas znače reči sramota, istina, laž?

U javnom, posebno političkom diskursu najčešće znače vrlo malo. Sramota je imati drukčije mišljenje od službenog, istina je ono što se proglasi s vrha vlasti i rastelali putem vladi bespogovorno vernih i stoga povlašćenih medija, a laž je sve što kažu slobodno misleći ljudi a što se ne uklapa u zvaničnu propagandu. Seni neumrlog Orvela!

Šta danas znače reči fašista, ustaša?

One ne znače baš ništa, izuzev kao posebno podmukle uvrede političkih oponenata. Način na koji su zloupotrebljavane tokom uništavanja Jugoslavije, i kako se obnovljeno koriste i u naše vreme, lišio ih je svakog drugog smisla. Kako malopre rekoste, postale su prazne školjke,  a one se ispunjavaju mržnjom i besom i bacaju na stvarne ili zamišljene protivnike. Pri tome su fašisti internacionalno raširenija etiketa, dok su u Srbiji ustašama nazivani i nepodobni Srbi, što je pravo nasilje nad jezikom i smislom.

Društvene mreže ponele su onaj kapacitet neformalne komunikacije koji je nekad imala ulica. Sa ulice, na Tviter i Fejsbuk preneo se rečnik koji ne poštuje sagovornika, koji je često politički nekorektan. Delom, to je i posledica velikog besa što se glas pojedinca ne čuje i ne uvažava u društvu. Što je bes veći, rečnik je problematičniji, uvrede su jače. Može li se naći opravdanje za korisnike društvenih mreža koji pribegavaju leksici doskora tipičnoj za ulicu?

Taj jezik ne mogu detaljnije komentarisati jer ne živim na društvenim mrežama. One su ogledalo društva, a anonimnost pošiljalaca poruka dopušta da se izgubi svaka kontrola nad izlivima frustracije, mržnje i, dakako, poganog jezika. Tako da „ulica“ praktično više i ne postoji kao odelit segment javnog komunikacijskog prostora, pošto je zašla i u neke važne institucije, mnoge medije, svakodnevni i naročito politički život. Sve je manje ostrva pristojnog ponašanja i odgovarajućeg jezika. A opravdanje je, mislim, krajnje jednostavno: kad mogu oni mogu i ja! Misli se, naravno, na nasilnički diskurs mnogih istaknutih predstavnika vladajuće političke elite.

Da li bi ipak trebalo takav skup uvreda koji ne podleže samocenzuri sa društvenih mreža zadržati na toj virtuelnoj ulici i ne prenositi u javni prostor? Ili je i javni prostor izgubio granice, pa mu nedostaju umerenost i pristojnost?

Trebalo bi, ali izgleda da to više nije moguće. Predaleko se otišlo u populističkom povlađivanju „ulici“, čiji se jezik razbaškario i u parlamentu, da ne idemo dalje. Kako je već primećeno, najviša državna institucija povremeno podseća na rijaliti programe nacionalnih televizija. Tačno je da se gubi granica između privatnog i javnog prostora u verbalnoj komunikaciji – kao, uostalom, i u fizičkom smislu, u nesuvislim a koruptivnim građevinskim poduhvatima gde se javna dobra nemilice uništavaju zarad neograničenog bogaćenja moćnih pojedinaca i klanova sa političkom podrškom.

Predsednik rečnik društvenih mreža prenosi dalje nego što bismo očekivali. Kako vidite njegovo insistiranje da nabraja svoje neukusne nadimke sa društvenih mreža, dakle neformalnog polja susreta i debata, na nacionalnim televizijama i to ne samo domaćim?

To je očigledan primer brisanja granica o kojem govorimo. Pomalo su zagonetni psihološki motivi koji tako moćnog čoveka nagone da i sebe javno ponižava u obračunu sa praktično nemoćnim oponentima. Biće ipak da je to izraz njegove stalne potreba da sebe prikazuje kao žrtvu – proklete opozicije, tajkunskih medija, stranih plaćenika, neprijateljskih sila izvan Srbije, ili koga kod. Kao da govori „Vi se tu nešto žalite, a vidite šta meni rade!“ On  danonoćno radi za dobrobit nezahvalnog naroda, a njemu svi rade o glavi. Na to njegove propagandne službe konstantno upozoravaju, nabrajajući izmišljene atentate i perfidno evocirajući ubistvo premijera Đinđića (koga je, ne zaboravimo, likvidirala upravo jedna državna služba).Tu sad dobro dolaze društvene mreže, na kojima nekakvi ludaci zaprete njemu i njegovoj porodici, a to se uzima kao krunski dokaz stalne ugroženosti koja iziskuje posebne mere zaštite. Na početku novog mandata, premijerka Srbije čak izjavljuje kako je njena dužnost i obaveza da sačuva život predsednika Srbije, što će ona i učiniti. Ni manje ni više!

Zašto je „sarma“ postala toliko opasna da je ušla u Skupštinu i ponovo nas podelila, nažalost ne prema kulinarskim preferencijama?

Mislim da je „sarma” poslužila kao bezazlen okidač za nešto mnogo ozbiljnije – za eksploziju netrpeljivosti prema svakome ko se ne uklapa u SNS-model poželjnog mišljenja, govora i ponašanja. To zasedanje Narodne skupštine dalo je pravu sliku njenog aktuelnog sastava, pa je i sam predsednik Vučić bio primoran na neubedljivo izvinjenje zbog nečuvenih napada na ugledne ali nepodobne kulturne poslenike i medije. Kao i obično, za njim se oglasila premijerka kako bi pohvalila reakciju svog šefa, ali je dodala i nešto svoje. Naime, uputila je napadačima blag pokroviteljski prekor: kao, mi se trudimo da ih naučimo ispravnom ponašanju, a oni su ovde omanuli – ali ima vremena, „Mladi su, naučiće“. Premda verovatno nesvestan, ovo je čist cinizam, pošto su navodno nedozreli poslanici već naučili sve što će o tome ikad naučiti (inače ne bi tu ni sedeli) – i to upravo od stranke čiji ih čelnici sada ovako tetoše. Obaška što neki napadači nisu ni tako mladi: najgrlatiji od njih, koji je drugima pružio primer za ugled, već više godina je penzioner.

Virus SARS-CoV-2 postao je deo našeg dana. Slušamo kako je korona „nevidljivi neprijatelj“, kako je neko „pobedio“ koronu. Nažalost, neko je „izgubio bitku“ sa njom, nekoga je i „ubila“ korona. Ovakve konstrukcije koje koriste borbeni/vojnički rečnik nisu karakteristične samo za srpski jezik. Šta to govori o nama? Zašto je ratnički deo identiteta toliko jak?

Najpre, tačno je da ratnički diskurs nije samo srpski specijalitet, a ja bih podsetio – ni obeležje samo političkog registra. I u svakodnevnom govoru mi se borimo sa raznim teškoćama, ubijamo se od dosade, slavimo pobedu našeg tima i poraz protivničkog, i slično. Metafore borbe i rata ukorenjene su u našem mišljenju, pa onda i jeziku, i to samo po sebi ne govori ništa posebno o nama. Međutim, sklonost ka takvom izražavanju može biti manja ili veća u različitim vremenima, kulturama i profesijama. Naša ratnička tradicija, otelovljena u burnoj istoriji i opevana u narodnim pesmama, pruža za to dobru podlogu, kao i, recimo, medicinski registar (kako pokazuju i vaši primeri). Govor političara, naročito radikalske  provenijencije, takođe je zasićen borbenim slikama, gde sve pršti od neprijatelja koje treba potamaniti, izdajnika koji ometaju našu pravednu borbu, rešenosti da se ide u boj do konačne pobede… Pri tome se veza sa stvarnošću može sasvim zamagliti. „Odvratićemo svakog agresora“, opominje ovih dana predsednik Vučić, obrazlažući kupovinu aviona i tenkova (umesto preko potrebnog ulaganja u zdravstvo, prosvetu ili kulturu) – pri čemu ostaje nejasno ko su ti pretpostavljeni agresori koji samo što nisu napali Srbiju. Albanija? Crna Gora? Hrvatska? NATO?…

Kako se vi osećate u ovom „vremenu korone“, kad je zdravstveni sistem u jednom mediju „pred pucanjem“, u drugom je već „pukao“? Možete li da se orijentišete na osnovu izjava koje toliko variraju i zbunjuju ili se oslanjate na brojeve i sami dolazite do zaključaka prema kojima ćete se ponašati?

Za razliku od pucanja od zdravlja, na koje upućuje naslov jedne „ratne“ knjige Ivana Čolovića (opet taj rat!), ovde je reč o pucanju od bolesti. Doktor Rade Panić, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije, kao čovek koji svakodnevno izgara u borbi protiv pošasti korone, lečeći najteže bolesnike u neadekvatnim uslovima, svakako je najkvalifikovaniji za ocenjivanje stanja zdravstvenog sistema Srbije. Ali kad je saopštio da je taj sistem pukao, na njega se sručila lavina optužbi i uvreda. Doktor Kon je rekao da o tome nema govora, ali neki komentatori nisu bili toliko uzdržani, a predsednik Vučić je naprosto pobesneo: kako se samo usudio? Da nije predsednik države, on bi se s njim brutalno obračunao, jer Panić „gleda kako će da sruši svoju državu i zdravstveni sistem“. Kao da već ova neverovatna optužba nije dovoljno brutalna… Taj napad besa izazvan je kolizijom Panićeve stručne ocene sa propagandom koju, sledeći samog Vučića, uporno šire njegovi mediji o tome kako smo mi među najboljima; setimo se da su oni jednom već objavili njegovu pobedu nad koronom (ono pre izbora). A sada, u jeku priprema da je ponovo pobedi, našao se nekakav tamo da osporava njegove uspehe; takva drskost ne sme proći nekažnjeno, a on će se izboriti s koronom uprkos zaverenicima koji u savezu s njom rade na rušenju Srbije (čitaj: Vučića). Što se mene tiče, trudim se da nezvanoj gošći poklanjam što manje pažnje. Pridržavam se razumnih mera o maskama i fizičkom rastojanju (ne „socijalnoj distanci“, što je bukvalan i pogrešan prevod sa engleskog), a to mi ne pada teško jer i inače retko napuštam kuću. O tekućoj situaciji obaveštavam se selektivno, ali zarad duševnog mira ne dreždim ispred televizora da bih saznao šta o njoj danas kaže, a šta će sutra reći, ovaj ili onaj član Kriznog štaba.

Članak je prenet sa portala Nova ekonomija.