Pogled na svet iz tuđih cipela

Piše: Olga Božinović, Izvor: Nova ekonomija

Brojni filmovi i njihovi autori osvešćuju i otrežnjuju, pokazuju pravac u kome svet ide i hrabro otvaraju teška pitanja. Mnogima koji posmatraju stvarnost širom zatvorenih očiju, filmovi mogu da pomognu da lakše progutaju gorke istine.

Kažu, živimo u eri hiperinflacije knjiga, filmova, društvenih mreža, platformi, podkastova i tome sličnih ispovednih formi, koje se utrkuju da dopru do najšire publike. Al’, šta je to što tera ljude prema stvaranju i ujedno konzumiranju nekontrolisane količine sadržaja? Pa, poriv je očigledan – traganje za istinom, pravdom i pravovremenom informacijom. Snažno je prisutna i neskrivena namera da se pošto-poto pusti glas, krikne o svom postojanju. Čega nema na zvaničnim, tzv. mejnstrim medijima, ima obilno u alternativi. Što reče japanski filozof Dogen: „Ako ne možeš da nađeš istinu ovde i sada, gde drugde očekuješ da je nađeš“… A svi živimo za ovde i sada, budućnost je daleka, upitna fantazija sa nepredvidivim posledicama, a prošlost često zaboravljeni, nelagodni teret.  

Film ispada da je hrabriji od medija. Generalno uzev, u informativnom TV programu, u novinama, malo je verovatno da će se čuti, pročitati priče i tuga malih ljudi koje je država ili neka korporacija, građevinska mafija i tome slična mračna sila unesrećila,  prevarila, dovela do ivice nervnog sloma ili samoubistva. O tome da li, u izvesnom smislu, film preuzima ulogu informativnih medija za NE govore reditelj Rajko Petrović, profesor na Fakultetu za medije i komunikacije i selektor i direktor Filmskog festivala Slobodna zona, reditelji Stefan Arsenijević i Rolf de Her i Maja Vukadinović, docent na Fakultetu savremenih umetnosti.  

OVEKOVEČAVANJE EMOTIVNIH ISTINA

„Još me je moj profesor Srđan Karanović učio da je film sam po sebi laž. Glumci se pretvaraju da su neke druge osobe, izgovaraju tekst koji je neko drugi napisao, krv je na filmu crvena boja, ako u filmu pada kiša, to neki ljudi stoje iza kamere i raspršuju vodu… Ali sve te laži su u ime veće istine. Kakva je ta istina, zavisi od autora koji snimaju film“, kaže reditelj Stefan Arsenijević, koji je potpisao mnogim nagradama ovenčani film „Strahinja Banović“, vanredni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti.

„Moć filma ne leži u prenošenju faktografskih istina, moć filma je u pojedinačnim, emotivnim istinama. Na primer, jedan od najvažnijih razloga zašto sam se odlučio da snimim film ’Strahinja Banović’ je što se preda mnom dešavao jedan veliki istorijski događaj, velika izbeglička kriza o kojoj su govorili svi mediji. Bezbroj je reportaža snimljeno, tekstova napisano, izveštavalo se, spekulisalo i analiziralo u medijima naveliko. Ali, ni u jednom trenutku u svim tim izveštajima ja nisam mogao da zaista upoznam nekog od migranata. Da suštinski, na ljudskom nivou shvatim njihovu priču“, kaže Arsenijević. U tome je, kako dodaje, film najbolji – da nas stavi u cipele nekih drugih ljudi, da svet neko vreme gledamo drugim očima. 

„Da dubinski doživimo tuđu poziciju. Iz toga često proizlaze ona najplemenitija osećanja koja imamo, a to su empatija i razumevanje“, smatra Arsenijević.  

Mediji su danas deo establišmenta na ovaj ili onaj način, jako je teško pronaći prave informacije u njima. Otuda, ocenjuje Rajko Petrović, popularnost alternative, Jutjuba i svih podkastova koji su se pojavili u poslednjih nekoliko godina i koji pokušavaju zapravo da nadoknade te rupe u informisanju građana širom sveta.

„Igrani filmovi se kroz fikciju bave stvarnošću i pokušavaju da ostave utisak da nismo sami. Ako mogu tako da kažem, jer većina ljudi danas može da se oseti dezorijentisano u savremenom kontekstu. Strašne stvari se događaju veoma brzo, jedna drugu stvar sustiže i ljudima je teško da se orijentišu“, dodaje on.  

Smatra da ne postoje dominantne filmske teme, odnosno, tendencije kod nas i u svetu. 

„Mi čak ni kao festival nemamo nikad tematsku odrednicu oko selekcije. Želimo da uzmemo najbolje angažovane filmove iz celog sveta. Ako bi tema bila nešto što dominira i da o tome najpre vodimo računa, to bi nas sputalo. Ovako tretiramo sve, od obrazovanja do položaja žena, ekologije…“ Profesor ističe kako je socijalni momenat ključan za festival jer ljudi dolaze da se druže, a ne samo da gledaju filmove. 

„Kada imamo goste festivala, posetioci uvek imaju priliku da razgovaraju sa njima, da postavljaju pitanja. Zapravo je super što ta praksa još nije nestala u filmskoj industriji i što na festivalima ljudi i dalje mogu direktno da komuniciraju ili sa junacima ili sa autorima koji su radili te filmove“, ocenjuje Petrović. 

IGRANI FILMOVI SE KROZ FIKCIJU BAVE STVARNOŠĆU I POKUŠAVAJU DA OSTAVE UTISAK DA NISMO SAMI

MOŽE LI FILM DA PROMENI SVET?

Nema film nikakvu šansu naspram globalnog sveta, kaže Petrović, ali na individualnom planu ima. 

„Već više od sto, bezmalo 130 godina, razni ljudi, razni poslenici sedme umetnosti svedoče kako im je gledanje određenih filmova ili autora na neki način promenilo život, odredilo profesiju, pravac u kome će da idu i sve što proizlazi iza toga…“ 

Zaključuje da se sve više prave filmovi koje niko neće videti, a na primedbu da optimizam autora ipak pokreće kamere, da autori ne odustaju od „pokretnih slika“ ističe: „Ne bih želeo da budem grub, ali to je statistička činjenica koja nema nikakve veze sa svim tim divnim ljudima koji pokušavaju i koji se bore da naprave što bolji film. Prosto, film je danas postao dostupan, tehnologija je izuzetno napredovala. Sticanje znanja je mnogo lakše i dostupnije u odnosu na prethodne generacije. Kada se ima u vidu da se sve više novca ulaže u produkciju filmova, da je filmska industrija jedna od, globalno gledano, vodećih pet industrija, jasno je da u toj industriji nema mesta samo za tzv. blokbastere i ljude koji prave veliki novac i zarađuju puno na blagajnama u svetu, već ima mesta i za autore. I to je odlično, jedino što njima ostaje jeste da dođu u situaciju da naprave što bolji film i da se posle toga pobrinu da taj film vidi što više ljudi.“ 

Maja Vukadinović naglašava da većina informativnih medija kod nas retko ili uopšte ne otvara teme koje su suštinski važne i koje ukazuju na društvene probleme. 

„Stvarni život u medijima prekriven je omamljujućom zabavom ili otvorenom propagandom. Ako govorimo o televiziji, postoje časni izuzeci, profesionalni mediji, poput Insajder TV, Nova S i N1, gde se povremeno mogu videti prilozi ili emisije posvećene siromaštvu, beskućnicima, marginalizovanim društvenim grupama…“, kaže ona i dodaje da većina medija takve priče „odrađuje“ povodom obeležavanja konkretnih dana, primera radi svetskog dana obolelih od određenih bolesti ili kada se dogodi neki incident. 

„Retko se pristupa problemski i čini se da ne postoji interes za sagledavanje kompleksnih društvenih tema. Vrlo je važno naglasiti da medijski pejzaž odražava opštu društvenu sliku, a znamo da se stepen medijskih sloboda može meriti i time koje teme nisu zastupljene u medijima. Kod nas se o mnogim temama u medijima gromoglasno ćuti“, kaže Vukadinović, inače profesorka na predmetu Medijske prakse i dokumentarizam.  

S druge strane, precizira, medijske navike publike su se promenile pod uticajem digitalnih platformi i savremenih načina informisanja. Pažnja je prekratka, vremena nedovoljno, a u beskrajnom skrolovanju samo malobrojni zastanu na nekom ozbiljnom sadržaju – onom koji tretira važan društveni problem. 

„Zato pre svega dokumentarni, ali i pojedini autorski filmovi koji se mogu videti na uglednim festivalima predstavljaju način da se bar deo publike uputi u aktuelne društvene teme i sagleda stvari iz nove perspektive. Brojni filmovi i njihovi autori osvešćuju i otrežnjuju, pokazuju pravac u kome svet ide i hrabro otvaraju teška pitanja. Mnogima koji posmatraju stvarnost širom zatvorenih očiju, filmovi mogu da pomognu da lakše progutaju gorke istine“, kaže Vukadinović.

Tačno je da filmovi u izvesnoj meri preuzimaju ulogu informativnih medija, a da bi njihov domet i uticaj bio još veći, treba češće organizovati tribine, susrete sa autorima, debate o prikazanim ostvarenjima i pitanjima koja su inicirali, a tome, kako kaže, treba dodati i podkaste o filmu.    

„Posebno želim da naglasim ulogu striming platformi na kojima gledaoci mogu da pronađu odlične dokumentarne filmove iz raznih oblasti. Onlajn filmski festivali su takođe dragoceni, jer mnogi danas nemaju naviku da odlaze u bioskope. Posebno mlada publika na taj način prati filmske autore. Živimo u digitalnom dobu i da bi filmovi o značajnim temama došli do masovne publike, trebalo bi da budu zastupljeni u digitalnom prostoru“, zaključuje Maja Vukadinović.    

FILM NEĆE SPASTI SVET, ALI MOŽE DA SPASE NEKE POJEDINCE

SPASAVANJE SEBE

O filmu kao snažnoj platformi za slanje poruka, priča i holandsko-australijski reditelj Rolf de Her, koji je na prošlogodišnjem Festu bio prisutan sa ostvarenjem „Opstanak dobrote“. Za svoju alegoriju o rasizmu i surovom kolonijalizmu, u Berlinu je osvojio nagradu FIPRESCI, nedugo zatim u Beogradu je dobio posebno priznanje međunarodnog žirija, a glavnoj glumici je pripao trofej za najbolji debi. Film prati putovanje jedne crne žene, ostavljene u nekoj nedođiji u kavezu da skapava, ali koja uspeva da se oslobodi. Ili je to iluzija, samo san umiruće. Od pustinje, preko planine, do grada, ona kreće u potragu za novim početkom, a u distopijskom svetu kroz koji promiče u jeku je pandemija (očigledna aluzija na kovid 19), belci su u zaštitnim odelima, pod maskama, ljudi tamne boje kože izloženi zarazi, zanemareni, ništa maske, rukavice. I „Crni životi su bitni“ (Black Lives Matter) kao da pledira autor.  

„Mislim da nikada nije od pomoći kad počnem da pričam o poruci filma, jer ako kažem da je to jedno ili drugo, to poriče potpuno validna, ali različita čitanja koja je publika imala“, replicira na molbu da secira svoj film.  

„Može li film promeniti svet? Mislim da film može biti mali faktor koji bi pomogao dijalogu koji možda treba da se desi. Ima li svetla na kraju tunela? Ne, putovanje je predugo, trajaće previše života. Ali u toku mog života mogu se videti promene, od kojih je većina nabolje, a ponekad stvari moraju postati gore pre nego što mogu da postanu bolje“, smatra Rolf de Her. 

Njegov srpski kolega Arsenijević precizira: „Ne mislim da film može da spase svet. Ali može da svetu da smisao, da ga objasni, da postavi prava pitanja i da učini život lepšim i lakšim. U to sam sasvim siguran. Sasvim dovoljno.“ 

Ako i malo zagrebete po istoriji, kaže on, shvatićete da su ljudi stalno imali osećaj da je svet na ivici propasti. Da se iskvario, da ljudi nikad nisu bili gori, da se dešava sunovrat svih vrednosti… 

„Verovatno je to permanentno stanje sveta. Postoji drama, tenzija u svetu, a što sam stariji, više verujem u to da je na nama da popravljamo, pre svega, sebe. Tako i film ne može da spase svet, ali može da spase neke pojedince. Da učini da se ne osećaju osamljeno, da ih ohrabri, senzitivizuje, da im svrhu… Ako i jednog gledaoca tako emotivno dotaknete svojim filmom, uradili ste veliku stvar“, kaže on. 

Grebanje po istoriji, (s)hvatanje smisla, između ostalog, publici donose provokativni čileanski, krstiše ga kao vestern – „Doseljenici“, domaći „Flašaroši“, snažni i poučni dokumentarac o neoliberalizmu „Bez pravila“, zatim Lantimosova „Jadna stvorenja“, crna komedija o društvenoj nejednakosti, nepravdama i apsurdima savremenog tranzicionog kapitalizma. Tu su i „Ne očekujte previše od kraja sveta“ Radu Žudea,  spektakularno „Crveno sunce“, poučno „Radikalno“, „Zlo postoji“… a pred vratima je i Fest (23. februar – 3. mart 2024) da dopuni ponudu „pokretnih slika“. Kako je poručio Žan-Lik Godar: „Bioskop je najlepša prevara na svetu.“ Kad ulaziš u kino-dvoranu znaš da si platio kartu za opsenu.

Tekst je prenet iz Nova ekonomija.