Nikad više u državnu službu

Priredila: Biljana Stepanović

Jovanka Nikolić je ceo svoj radni vek, do 50. godine života, posvetila novinarstvu. Bila je dugo novinarka i urednica tada čuvenog kragujevačkog nedeljnika „Svetlost“, bila je direktorka TV Kragujevac dok je ta televizija negovala profesionalne standarde. „Svetlost“ je prodata pa je onda propala, a televizija je privatizovana, pa je privatizacija poništena, ali je Jovanka otišla 2014, kad je SNS preuzeo vlast u gradu. Setila se svoje dedovine u selu Cvetojevac, rakije koju pamti od detinjstva i počela sasvim novi posao. A onda se vratila i novinarstvu, osnovala sajt „Glas Šumadije“ i postigla vrlo zavidnu posetu i popularnost.

Kako opstajete sa novinarstvom i nezavisnim regionalnim portalom u ovim uslovima u Srbiji?

Prve dve godine smo opstajali na entuzijazmu nas nekoliko novinara koji smo radili na portalu „Glas Šumadije“. U jednom trenutku smo „uleteli“ u prazan medijski prostor u Kragujevcu zato što je Kragujevac u jednom trenutku imao tri lokalne televizije, nedeljnik „Svetlost“ pa „Nezavisna Svetlost“. Kragujevac je grad u kome su počele da izlaze prve novine u Srbiji „Novine Srbske“, a u jednom trenutku ostaje bez medija. U Kragujevcu postoji ta tradicija žudnje za lokalnom informacijom i onda smo mi pokrenuli portal  „Glas Šumadije“. Dve godine smo radili potpuno volonterski, uspeli smo da pozicioniramo portal, većinu tema smo dobili tako što nam građani javljaju šta se dešava. Ove godine prvi put počinjemo da pokrivamo troškove, reč je najčešće o stranim donacijama – Evropski fond za demokratiju i Britanski savet, uspevamo da isplaćujemo za tu našu malu redakciju honorare i da pokrivamo troškove zakupa poslovnog prostora. Prvih par meseci smo radili od kuće a onda su građani počeli da nas zovu i pitaju gde smo, tada me je bilo sramota da im kažem da smo kod kuće, pa smo iznajmili lokal od pet kvadrata.

Da li stvarno postoji lokal od pet kvadrata?

Postoji u Tržnom centru Kragujevac. Onda smo iznajmili malo veći, od 25 kvadrata, i tu smo sad nas tri.

Vi ste kao neka novinarska gerila: prvo radite od kuće, pa vas onda traže čitaoci da vam javljaju vesti.

Nije to samo situacija u Kragujevcu – u većini lokalnih sredina je takva situacija sa medijima.

Šaka nezavisnih medija u Beogradu takođe radi u neobičnim uslovima, ali ipak ne do te mere.

Tako smo radili. Sada zahvaljujući tim donatorima koji su prepoznali naše sadržaje, pretpostavljam da su prepoznali i da smo nezavisni ne samo od vlasti nego i od bilo kakvih drugih uticaja, mi sada uspevamo poslednjih par meseci.

Trebalo je prethodno izdržati dve i po godine.

Trebalo je da se izdrži, ali je nama mnogo značila podrška građana. Građani su očekivali da mi izađemo i rešimo njihove probleme, oni ne znaju i ne moraju da znaju na koji način mi radimo. Kragujevac je tu bio specifičan, mislim da je on bio jedina lokalna samouprava u Srbiji koja još uvek nijednom nije raspisala konkurs za sufinansiranje javnog interesa u medijima. Čini mi se da sada malo kreće, počinju da nam se javljaju i oglašivači, za divno čudo sami, iako nismo portal koji je blizak vlasti.

Očigledno je da zbog čitalaca prepoznaju interes i to je u redu, ali da li se osećate ponekad kao fanatik, a ne kao novinar?

Ne ponekad, osećam se vrlo često. Nekad mi bude i neprijatno da se pogledam u ogledalo, da li je normalno da u ovim godinama budem i entuzijasta i optimista. Nekako sam očekivala da će se ta moja novinarska karijera drugačije završiti, da ide nekim drugim tokom. Ja sam završila fakultet ’90. godine, već je počinjao rat u Hrvatskoj, mi stalno imamo neke događaje i pomisliš sada će biti mirnije, pa će biti normalnije evo sad i ova pandemija, ali sa druge strane kada pogledamo da je Crveni krst u Kragujevcu dan primirja obeležio tako što su položili vence na grob dr Elizabete Roz, britanske lekarke koja je umrla od tifusa u Kragujevcu. Zamislite te žene koje pređu okean, dođu u Kragujevac u neku malu sredinu gde ljudi umiru od tifusa, pa koliko je njima bilo teško, a sad pa valjda ćemo i mi da izdržimo.

Kakvo je to poređenje, ovo nije ratno stanje, a pretvorilo se u bitku za normalnost?

Ja sam slušala predsednika na konferenciji za novinare dok sam bila u kolima i stvarno sam imala utisak da smo mi u ratu i da je on čovek životno ugrožen, da se tu nešto dešava, pominjao je neki film za koji ja nisam čak uspela da saznam ni od kolega o kom filmu je reč.

Vi još uvek slušate predsednika?

Redovno. Ja imam iskustvo sa njim pošto sam bila odgovorna urednica 1999. godine novina „Nezavisna Svetlost“ u vreme kada je sadašnji predsednik bio ministar za informisanje, tako da sam vrlo često visila po sudovima po zakonu koji je u to vreme važio, tako da imam to neko iskustvo sa predsednikom i slušam redovno šta priča.

Pre tri godine ste osnovali firmu „Podrum Dramić“ i proizvodite rakiju. Kako vam je palo na pamet da odjednom pređete u proizvodnju rakije?

Nije to bilo odjednom. Meni je to bio hobi jer sam ja iz rakidžijske familije. Fotografija na flaši je moj pradeda sa svojom četvoricom braće, fotografija je iz 1926. godine. „Podrum Dramić“ je od našeg starog prezimena, mi smo svi u Šumadiju došli od nekuda sa prezimenima koja smo donosili iz svojih postojbina. Dramići su se bavili proizvodnjom rakije i zaista su se između dva rata jako obogatili tim poslom. Bavili su se verovatno još nečim, ali su poznati bili kao rakidžije i ja sam rasla u porodici gde se kuva odlična vruća rakija, to je „šumadijski čaj“. Moj brat je agronom i on je u jednom trenutku zasadio tri hektara čačanske rodne šljive, ali pošto se on bavi drugim poslom – proizvodnjom šampinjona, onda je on to prilično zapustio i ja sam ga pitala da li bih mogla to da preuzmem. Neke moje prijateljice su išle u teretanu, a meni je ovo sačuvalo zdravlje, sam taj boravak u prirodi i rad oko šljiva, krečenje, sakupljanje. Kad sam odlučila da ne pristanem na razne vrste i ucena i pritisaka na televiziji Kragujevac, ja sam nekako imala odstupnicu. Barem je delovalo da imam čime da se bavim, registrovala sam firmu za proizvodnju jakih alkoholnih pića, upisala u APR, uvela HASAP, sprovela sve zakonske procedure… Jedan kazan sam već imala za pečenje rakije, kupila sam drugi i u našem malom „Podrumu Dramić“ još uvek to radimo na zanatski način, odnosno poštujemo zdravstvene procedure i ono što propisuje zakon. Ono što se ubere ide u kacu, iz kace u kazan, iz kazana u bure i to se prodaje. Iz pozicije žene koja u trenutku kada počinje da se bavi tim poslom ima 50 godina, nema nekakav ogromni kapital da u to uloži, mnogo čega sam morala da se odreknem. Šta je bila alternativa – da prihvatim posao u nekoj opštinskoj gradskoj firmi da radim kao PR i da sedim u nekoj kancelariji ili da probam da se izborim za nešto što može da obezbedi i prihod. Mislim da rakija može, zato što je rakija u Srbiji kao piće decenijama zapostavljena. Mi smo u Šumadiji formirali Udruženje šumadijska rakija, uz podršku regionalne Agencije za ekonomski razvoj. Tek ove godine u Srbiji počinje da se prepoznaje rakija kao proizvod koji može da donese novac zato što u proizvodnji rakije imate nekoliko grana potpuno uvezanih. Imate proizvodnju voća, pa onda preradu, pa trgovinu, pa ugostiteljstvo i na kraju turizam. Kao što postoje putevi vina, tako se u Šumadiji sada prave putevi rakije. Mi stalno pričamo šumadijska rakija, a niko do sada nije radio na tome da to predstavimo i kao neki brend i kao proizvod od koga može lepo da se živi.

Bila je čuvena „žuta osa“, jedina se probila i na inostrano tržište i to je dokaz da može, samo potreban je kapital, a vi ste specifičan slučaj – žena, 50 godina, da li biste počinjali ponovo, ili biste rekli – šta mi je ovo trebalo i zašto nisam počela u 30 godina?

Neke stvari bih promenila, a inače bih počela ponovo i vrlo često se pitam zašto nisam počela u 30 godina. Mislim da je to bilo vreme, ali moju generaciju je nekako zahvatio taj talas gde se pod „snalaženjem“ podrazumevalo da je neko uspeo da iskoristi da li da bude ratni profiter, da li da se na neke političke načine okoristi, a smatralo se da ljudi koji idu nekim normalnim tokovima nisu baš snalažljivi, to je izraz koji se vrlo često koristi.

Zbog korone se uništavaju svi biznisi, kakva je sada situacija?

Sreća u celoj toj situaciji je da je rakija proizvod koji ne može da propadne, ne može da se pokvari, što duže stoji ima veću vrednost u novcu i u kvalitetu. U Kragujevcu u ovom poslu ima zvanično zaposlenih negde oko 4.000 ljudi, to jeste jedan dramatičan problem i za nas. Mene je upravo pozvao restoran kome nosim na prodaju rakiju da mi kaže da neće da radi naredne dve nedelje, jer im se ne isplati da ljudi rade, ne isplati im se da plaćaju te troškove koje imaju. Ne možemo mi da napravimo nikakav biznis plan pa da sada kažemo – evo završili smo pečenje, sada ide rezanje šljiva koji će u mom slučaju da košta oko hiljadu evra, pa onda moramo tu rakiju da spakujemo, ja sada imam tu neku količinu da moram da kupim i novu burad, već smo u problemu, a ne možemo ni da pravimo nekakav investicioni plan, niti sam ja sigurna da možemo baš mnogo da računamo na podršku države sada. Kako ćemo da se snađemo stvarno ne znam, nemam odgovor na to pitanje, jer ne može ‘on line’ da se proizvodi rakija. Imam kolege koje su prodavale značajne količine za proslave, za organizaciju svadbi, organizaciju rođendana, sada više toga nema.

Koliko dugo može tako da se izdrži, šta uopšte planirate da uradite do naredne sezone?

Moram da razmišljam da ne zapostavim šljive koje imam, one moraju da se održavaju jer ako ih jedne godine zapostavimo, biće problem. Tražimo neke nove načine, neke firme su počele da otkupljuju mala pakovanja od pola litre za svoje zaposlene, ali i to je pitanje koliko će firmi da bude u problemu i da li će poklanjati rakiju. Ne može da se pravi duži plan sem tih poslova da završimo. Pa ceo svet je stao.

Imate proizvodnju do koje ste došli sopstvenim mukotrpnim radom, da li se bojite da može sve da propadne?

Pa da li smem da razmišljam? Naravno da se bojim i naravno da razmišljam, meni je u ovom trenutku najvažnije ono gde mogu da smanjujem ulaganja. U mojim biznis planovima bilo je za ovu godinu pravljenje degustacione sale i primanje gostiju zato što je već prošle godine bilo veoma veliko interesovanje, ne samo iz Srbije nego i sa strane, da ljudi dođu i provedu tu neko vreme. Ove godine nisam napravila degustacionu salu zato što to moram iz sopstvenih sredstava, a ja smanjujem ulaganja. Taman kad sam uspela posle te tri godine da pokrivam troškove, da ne moram da sa nekih drugih poslova koje radim da presipam iz jednog u drugi, ambicija je bila da se proširujemo. To se sada zaustavlja, gde god možemo moramo troškove da smanjujemo.

Da li postoji mogućnost da ta ‘on line’ prodaja makar delimično supstituiše ovu klasičnu – fizičku prodaju?

Svi mi proizvođači imamo tu ‘on line’ prodaju, pa je imam i ja. Do sada je naše iskustvo bilo da to nije baš išlo, to nisu bile količine koje su mogle da nadomeste ovo što smo prodavali restoranima. Ja vrlo malo prodajem prodavnicama zato što je moja rakija malo skuplja, male su količine i to mi se nije isplatilo. Ono što sada planiram je da ubacim „unučiće“, odnosno kod mene su to „pljoskice“. Zašto to ide lošije ‘on line’? Zato što je većina proizvoda u prodavnicama i pretpostavljam da je čoveku lakše da uđe u prodavnicu da kupi nego da naručuje da mu to stiže poštom.

Novinar ste od srednje škole, kako ste savladali kao novinar u 50. godini te privredničke veštine?

Da li smem da kažem da kada sam registrovala firmu i kada sam prvi put otišla u banku da otvorim račun, nisam umela ni uplatnicu da popunim. Posle tri godine je sve mnogo jednostavnije, pogotovu zato što sada može sve elektronski. Tada sam sela i pomislila – pa valjda nisam toliko glupa da ne mogu to da naučim, ako sam neke druge stvari znala. Čitala sam i učila i družila se sa kolegama. U našem poslu, bar kada je reč o Šumadiji, nema sujete. Meni su mnogo pomogli ljudi koji su se već bavili time, oko vođenja podrumske evidencije i sl. Ja se nikad više ne bih vratila u bilo kakav posao koji ima veze sa državom, koji je neka državna firma, gde je kao neka sigurnost. Mislim da u svakom poslu ukoliko se čovek trudi, može da se zaradi ta neka plata koju će da zaradi neki opštinski činovnik, a sloboda koju ja imam ne može da se nadomesti nikakvom „sigurnom platom“. Na kraju krajeva, šta je sigurna plata? U Kragujevcu imamo silna otpuštanja, promeni se vlast pa krenu otpuštanja. Ta sloboda da sama odlučujem, da pomirišem tu rakiju koju ispečem, pa ako lepo miriše ja računam da će da kupi neko, pa će da mu se dopadne, pa još kada te neko pozove pa ti kaže „au, što je dobra“. Privatni posao jeste težak i bude situacija kada razmišljam šta ću da radim na kraju meseca, ali sloboda i uživanje u tome što radite nema cenu i ako je to nešto što će da utiče na naše zdravlje i na dobro raspoloženje, pa nije sve na kraju krajeva, bar u mom slučaju, ni u nekom velikom novcu.

Članak je prenet sa portala Nova ekonomija.