Molitva, pa organska proizvodnja

9. Jul 2021.
Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu.
image1-(7)
Foto: Nova ekonomija

Piše: Dimitrije Gašić
Intervju: Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva

“Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost – u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka,” kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva.  Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. “Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju”.

Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima.

Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija.

Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?

Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom da proizvoda od kravljeg mleka ima puno na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.

Ko pravi kačkavalj?

Svi mi.

I vi?

Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvuje u proizvodnji. Imamo I sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.

Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.

Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao.

Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?

Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervanasa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu.

Kako Vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?

Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu.

Nedavno ste napravili i elektronsku sušaru.

Iako imamo veliku sušaru, napravili smo malu elektronsku koja radi na bukovo drvo. Mala je, praktična i jednostavna za upotrebu. Ne sušimo tu samo sireve, već i ribu. Mi u manastiru ne jedemo meso nikada, ali zato pravimo veoma ukusnu sušenu ribu.

Pomenuli ste slatko i kozji sir. Šta još proizvodite u manastiru?

Imamo sporadično voća, s obzirom da ne koristimo nikakve hemikalije, koliko rodi, sa toliko raspolažemo. Zato povremeno proizvodimo rakiju, nekada jednom, a nekada pečemo i dva puta godišnje. U radionici proizvodimo suvenire, a u šivaonici jastučiće.

Mislite na jastučiće sa oslikane svecima koje prodajete u suvenirnici ovde?

Da, šijemo jastučiće koje punimo bosiljkom. Radionica nam pruža stabilan izvor prihoda. Ipak, ne možemo da kažemo da od toga živimo.

Imate i veliku baštu, šta sadite?

Najviše ima bosiljka, to nam je neophodno. Uzgajamo krompir, paradajz, papriku, šargarepu. Zemlja je plodna i sve rađa.

Da li imate pomoć komšija, meštana ovog i okolnih sela?

Imamo odličnu saradnju sa komšijama, a s obzirom da mi nemamo nikakvu mehanizaciju, oslanjamo se na njihovu pomoć kada su neki veći radovi u pitanju. Uglavnom radimo sve same.

Jeste li imali problema s krađom?

Nismo imali problem s krađom onoga što proizvodimo, ali nažalost, sa krađom u samom manastiru, jesmo.

Mnogi manastiri izrađuju projekte na osnovu kojih dobijaju sredstva za proizvodnju. Da li i vi planirate da na taj način uvećate proizvodnju i poboljšate prodaju?

Ne volim da preteram ni u čemu. Zato ne razmišljam o tome jer mi ne zaboravljamo šta je naš osnovni zadatak – molitva. Krediti i projekti nas obavezuju na to da postanemo poljoprivredno gazdinstvo. Za to nam je potrebno mnogo više od šest ljudi, koliko nas danas ovde ima. Mi se bavimo proizvodnjom raznih organskih proizvoda, ali ne idemo na kvantitet. Možda i odlučimo da povećamo naše malo gazdinstvo, ukoliko dođe do uvećavanja našeg sestrinstva.

Od koga ili od čega zavisi proširivanje sestrinstva?

Zavisi i od nas, ali i od omladine. Naš zadatak je da afirmišemo naš rad u manastiru, da približimo omladini naš život i na taj način ih pozovemo da nam se pridruži i pomogne. Ne znam ko je spreman na tolika odricanja.

Koliko je to teško?

Kada bi neko znao koliko je teško, nikada ne bi došao. A kada bi znao koliko je lepo, odmah bi došao.

Kažete da želite da afirmišete vaš rad u manastiru. Na koji način?

Vidite ovu salu, ona još nije završena, ali uz pomoć dobrih ljudi, uskoro će biti gotova. Tu planiramo da služimo obroke ljudima i organizujemo razna kulturna dešavanja, književne večeri… Imamo i ozvučenje tako da svi mogu da čuju, cela porta.

Šta je posao igumanije?

Da vodi računa o svemu. Najpre o sestrinstvu, o njihovom duhovnom životu, a potom i svemu ostalom što se tiče održavanja manastira. To je kao jedna mala firma, s tim što ja volim da kažem da smo jedna mala porodica. Kada se zna zašto smo došli, šta je naš cilj, kada se to uspostavi, onda sve funkcioniše kao sat.

A koji je cilj vašeg dolaska u manastir?

Prvenstveno da služimo bogu. To je širok pojam, ne može se rečima objasniti, ali ako bismo ipak pokušali da naš cilj objasnimo rečima, to bi bilo duhovno spasenje, ne samo naše, već svih ljudi. I vernih i nevernih. Monah, u bukvalnom značenju, jeste molitvenik za ceo svet. I to je naš zadatak.

Kažu da se odluka o zamonašenju ne donosi tek tako, već da svaki monah dobija poziv od boga. Da li je to ono za šta kažete da je nešto neopisivo?

Da, u pitanju je božja blagodat koja je neobjašnjiva. U nekom trenutku osetite potrebu da napustite svetovni život i to je to.

Kakav je monaški život?

Svako od nas vapi za bogom. Samo je pitanje na koji način i da li shvata da mu je bog potreban. Crkveni život, verujem da mnogi ne dolaze i ne poznaju, ali je jedan sasvim normalan život. To je vraćanje našem izvornom, da se održi naša tradicija. Svaki građanin, verujem, žudi za bogom. Neko ima, a neko nema mogućnosti da se približi crkvi, bude ispunjen i oseti radost i na poslu i kod kuće i u ljubavi. Crkva sve to pruža.

Čemu onda služe manastiri danas, u 21. veku i da li se njihova uloga promenila, konkretno i ovog manastira, od osnivanja do danas?

Ništa se nije promenilo osim spoljašnjeg izgleda. Manastiri se razvijaju, gradi se, u skladu s ekonomijom i razvitkom ostatka sveta. Suštinski, značaj je uvek isti.

Iako gotovo sve vreme provodite u manastiru, Vi sa poseda i izlazite. Koliko pratite dešavanja van manastira?

Da, ja vozim auto, često obavljam poslove u gradu, ali u manastiru nemamo nikakva sredstva informisanja. Ne pratimo medije i za to nemamo vremena, sve što saznamo, čujemo od naroda koji ovde svakodnevno dolazi.

Tako ste čuli i za pandemiju korona virusa?

Da, upoznati smo i što se korone tiče, mi smo ovde funkcionisali normalno. Poštovali smo mere, nismo im se protivili niti smo napuštali manastirski posed. Poštovali smo i meru nošenja maski, ali na tome nismo insistirali kod gostiju koji nam dolaze. Osveštanu vodu, umesto u kamenu čašu, sipamo u plastične flašice. Sigurno je da bolest postoji. Treba se čuvati, svako treba da se čuva.

Tekst je prenet sa portala časopisa Nova ekonomija.

Share