Mladen Šljivović: Život je mnogo više od školskog programa

Izvor: Nova ekonomija

Dobitnik ste brojnih nagrada za svoj prosvetni rad, među kojima su i titule Najbolji edukator Srbije i Prosvetitelj. Gde nalazite motivaciju za unošenje inovativnosti i kreativnosti u nastavu i rad sa decom?

Ja, u stvari, samo želim školu kakvu bih i sam voleo da sam imao. Još davno mi je postalo jasno da se školstvo pretvorilo u predavanje i odgovaranje. Ako nešto nije pokriveno programom onda se neće ni pojaviti u nastavi. A život je mnogo više od školskog programa. Šta mi u stvari želimo da đaci nauče? Da li da poznaju definiciju svakog zakona ili da imaju prilike da prepoznaju zakone nauke u svakodnevnim dešavanjima? Uvek pričamo o razvoju veština, ali uporno forsiramo „bubanje“ gradiva. Jednostavno, nisam želeo da budem deo takve škole. Zato sam i pokrenuo veliki broj vannastavnih aktivnosti.

Danas sam mentor učeničkih kompanija u programu koji sprovode Dostignuća mladih u Srbiji, koordinator Naučnog kluba Zaječar pri Centru za promociju nauke. U školi redovno organizujemo naučne kvizove, radimo na povezivanju informatike i baštovanstva, snimamo kratke filmove sa eksperimentima. Pravili smo biopesticid od čilija, narukvice za preživljavanje u prirodi. Upotrebio bih izraz da se, zapravo, igramo. Radimo stvari koje su nam zabavne. 

Jako je bitno da nastavnik bude kreativan i da može da smisli nove ideje. Još bitnije je da pusti učenike da i sami iskažu svoje ideje. Neverovatno je koliko energije učenici imaju kad su u prilici da ostvare svoje ideje. To treba iskoristiti.

Nagrade, pa i ova najnovija Fondacije „Alek Kavčić“ su došle kao rezultat svega toga. Neko je primetio šta radim i rešio da me pohvali. 

Kako, kao nastavnik fizike, gledate na to što sve manje mladih u Srbiji upisuje taj odsek. Da li mladi zaista više nisu zainteresovani za nauku?

Način na koji predajemo fiziku, i druge predmete, takav je da danas ni Faradej ni  Galilej ni Ajnštajn, a ni drugi ne bi pomislili da se bave njom. Pretvorili smo predmet u čistu teoriju. Stalno pričamo da je fizika oko nas, da se javlja u onim malim pojavama koje treba objasniti, zašto nam je hladno kad smo mokri, zašto magnet privlači gvožđe, zašto su kapljice okrugle?

Dakle, fizika je zabavna jer objašnjava pojave koje se javljaju oko nas.

Ali mi uporno idemo na naučni rečnik u udžbenicima u kome su primeri dati tek onako usput. Ne povezujemo je sa životom. I postoji grupa koja se protivi svakom pokušaju da se udžbenik napiše drugačije. Kao da želi da nauka ostane stroga i precizna, a ne zabavna.

Da ne pominjem da smo i program prenatrpali. Svako ko pogleda ishode iz fizike i vidi šta se sve očekuje od učenika na kraju obrazovanja shvata da to nije baš realno. Imaju ta deca i druga interesovanja. Umesto da se koncentrišemo na manje gradiva i dublje znanje, mi pokušavamo da ih na silu nateramo da nauče sve što zamišljamo da je potrebno.

Celokupna slika je da se fizika proglašava dosadnom i omraženom naukom. 

Kako vidite položaj prosvetnih radnika u Srbiji? Zašto je došlo do urušavanja ugleda profesije, da li je u pitanju samo ekonomski položaj ili ima i drugih razloga? 

Ekonomski razlog je više nego primaran. Ako bračni par prosvetnih radnika ne može da priušti svom detetu školovanje, o čemu dalje da pričamo? Ako ne mogu da priušte kredit za stan, ako na kraju meseca moraju da sastavljaju kraj s krajem… To su fakultetski obrazovani ljudi koji žive ispod proseka u zemlji gde većina stanovništva ima diplomu srednje škole.

I kakva je onda poruka koju šaljemo društvu? Obrazovanje nije bitno.

Nastavnik je često između čekića i nakovnja, pritisnut i od strane ministarstva i roditelja. I on se povlači. Osoba koja je završila fakultet, imala pripravnički staž od najmanje godinu dana, polagala ispit za licencu pred komisijom, i koju možemo smatrati ekspertom, sad je pod kontrolom osoba koje se ne razumeju u obrazovanje i gledaju samo na zaključne ocene. 

Nastavnici moraju da pravdaju ocene, nemoćni su pred pritiskom roditelja. Nemaju mehanizme da se odbrane ni od učenika. Veći deo nastave se svodi na popunjavanje obrazaca koji su propisani po protokolima.  

Celo društvo je izgubilo ideju koliko je važno biti dobar nastavnik. I dobili smo nastavnika koji je pretvoren u neplaćenog birokratu.

Kako vratiti ugled profesiji i, sa druge strane, zainteresovati mlade, uspešne studente da postanu nastavnici?

Zašto bi neko želeo da bude nastavnik? Pominjemo da je sve manje učenika koji se odlučuju za upis na nastavničke smerove, ali nijednog trenutka ne spominjemo kakvi su naši odnosi, kao društva, prema nastavnicima.   

Mladima je bitno da mogu da žive od svog posla, a na da preživljavaju. 

Stalo im je i da budu cenjeni, poštovani.

Mislim da je jasno da nastavnička profesija danas to ne pruža. Biće potrebne godine da vratimo ugled profesiji.

Jedino se plašim da ćemo umesto pravog rešenja probati da nađemo neko jeftino, poput snižavanja kriterijuma za zapošljavanje ili čak ukidanja predmeta. 

Ako dozvolimo da nam se kvalitet nastave svede na entuzijazam pojedinaca, onda je sistem potpuno zakazao

Šta biste prvo promenili u obrazovnom sistemu Srbije da možete?

Definitivno programe. Preobimni su i ne daju nastavniku priliku da vežba sa odeljenjem. Sve je pretvoreno u maratonski sprint.

U poslednjih nekoliko godina uveli smo obavezu projektne nastave, učenje po ishodima, obavezno formativno ocenjivanje, nove predmete, ali nismo nijednog trenutka stavili prst na čelo i zapitali se da li možda deo preopterećenja naših učenika dolazi od gradiva? Kao primer naveo bih da je fizika u društvenim smerovima smanjena sa dva časa na jedan i po čas, ali je gradivo ostalo isto. Čak do ove godine su morali da imaju i tri ocene po polugodištu. Pa kad da stignemo to?

Što nas dovodi do druge stvari. Koliko ocena učenik ima? Ako proračunamo broj predmeta i potrebnih ocena sa brojem nedelja u školi, ispada da će učenik odgovarati na svaka tri dana. Da ne pričam o različitim kriterijumima u različitim školama.

Ima još mnogo toga što zahteva hitne popravke. 

Jedan od velikih problema u školama danas je loša opremljenost kabineta. Mnoga deca izađu iz škole a da nisu videla hemijsku laboratoriju ili uradila neki eksperiment na času fizike. Čini se da nema ni sredstava ni volje da se te stvari promene, sistemski gledano, već je sve prepušteno entuzijazmu pojedinaca. Koliko pojedinac može da menja sistem?

Nije nimalo lako. Ako dozvolimo da nam se kvalitet nastave svede na entuzijazam pojedinaca, onda je sistem potpuno zakazao. Generalno, moje iskustvo, pogotovo sa otvaranjem Mejkers laba u školi, jeste da pojedinac može da promeni učionicu oko sebe, ali da nam ostaju deca koja nisu obuhvaćena tim novinama. U mojoj školi većina učenika koja koristi Mejkers  je tu da bi učila, koristila 3d štampač, ili se jednostavno družila. Ali opet čak i kad imamo neki projekat, poput najnovijeg Pametne bašte,  broj mesta je ograničen i selekcija je takva da neka deca ostanu van.  

Pojedinac nije svemoćan i ograničen je vremenom i resursima.  

Na koje podvige i uspehe vaših đaka ste posebno ponosni?

Jako dugačka lista, ali ako krenemo od uspeha trenutno je jedna moja učenica na Kal Teku, druga na Ekol de Politehnik u Parizu, obe na doktorskim studijama. Znam da sam bio deo njihove odluke da nastave sa fizikom i uopšte naukom. Ne bih mogao da ne spomenem grupe učenika koji su činili timove ZaČili i OutMark. ZaČili je slučajno nastao i dao odličnu ideju za biopesticid od čili paprike. Krenuli smo skromno i slobodno mogu reći pomalo nesnađeno, a već maja smo na scenu izašli kao nacionalni pobednici u izboru za najbolju učeničku kompaniju. I onda ih u junu posmatram na sceni u Istanbulu, na evropskom takmičenju u jednom fenomenalnom nastupu pred žirijem. A već sledeće godine okupljam ekipu prvaka, s namerom da steknu iskustvo i vide da li ih ovo zanima. I te devojke, koje su prvog dana rada napisale samo tri rečenice o svojoj ideji za učeničku kompaniju, maja meseca pobeđuju na nacionalnom i odlaze ne evropsko. Neverovatna transformacija. 

Ali najbitnije od svega je što su sva ta deca sad samostalna i nastavljaju da rade, čak i bez mene. Uspeo sam ono što je najbitnije, da im pomognem da steknu samopouzdanje. 

Tekst je prenet iz Nova ekonomija.