Kovid škola i mentalno zdravlje dece: Depresija iz Gugl učionice

Piše: Danka Milošević

Strah, neizvesnost, briga da ne donese koronu u porodicu, umor, nesanica, sati provedeni za računarom, usamljenost… Ovim rečima sedamnaestogodišnja gimnazijalka Nađa opisuje svoj život tokom prethodne dve godine. Pre pandemije odlazak u školu je često doživljavala kao mučenje, a kada se nije išlo, jedva je čekala da se vrati. Ne samo zbog društva, već i zbog nastavnika. Kaže da je školu počela da gleda drugačijim očima, iako je i sada pod stresom zbog nagomilanih obaveza.

Treća školska godina zaredom kako đaci uče u atipičnim uslovima donela je brojne probleme. Ispod radara brige kako da se nadomeste „rupe“ u znanju, prolazi čitava lepeza tegoba u mentalnom zdravlju učenika koje je izazvala ili pojačala pandemija.

Đaci su između dve vatre. S jedne strane su povećani zahtevi nastavnika i trka da nadoknade propušteno, a s druge očekivanja roditelja da se održe (često nezarađene) visoke ocene iz vremena nastave na daljinu.

Da je školovanje u kovid uslovima i te kako ostavilo traga na mentalno zdravlje dece, misli više od 80 odsto onih koji su učestvovali u anketi portala Nova ekonomija. Oko 29 odsto učesnika ankete kaže da su deca postala razdražljiva, 24,5 odsto primećuje da su postala depresivna, a 17,5 odsto da su uznemirena. Svaki peti roditelj navodi da je drugačiji način rada škola prouzrokovao poremećaj spavanja kod njegovog deteta. Ipak, 72 odsto anketiranih nije potražilo pomoć/savet nastavnika, psihologa ili nekog drugog stručnog lica.

Roditelji se masovno žale i da su deca postala nezainteresovana za školu i ocene, bezvoljna, dezorganizovana, da su im slabe pažnja i koncentracija, da nemaju motivaciju za učenje i da je došlo do drastičnog smanjenja radnih navika.

Nedostatak organizovanih slobodnih aktivnosti, izleta i druženja je, prema rečima jednog od učesnika ankete, doveo do udaljavanja sa vršnjacima iz odeljenja, dok drugi kaže da su deca izgubila osećaj za pravo druženje.

Izbegavanje obaveza

Porodični psihoterapeut Radmila Vulić Bojović kaže za Novu ekonomiju da je promena načina školovanja dovela do potrebe da se porodični sistem reorganizuje, jer deca, pogotovo mlađeg školskog uzrasta, nisu mogla samostalno da prate onlajn nastavu. Samim tim, to znači da su roditelji bili mnogo više angažovani nego ranije.

„Skoro sam čula od jednog oca kako kaže da bi učiteljica trebalo da mu da pola svoje plate jer odrađuje sa detetom više nego što bi trebalo. U tom kontekstu, deca su pritisak i pojačani fokus na njih i od strane roditelja i od strane nastavnika, počela da doživljavaju kao da im je sve to zajedno previše. I počinju da izbegavaju, da bivaju  nezainteresovani, da školu na neki način doživljavaju kao namet od koga treba bežati, a učenje kao nešto što treba izbegavati“, priča Vulić Bojović.

Pandemija je, generalno, kao neka vrsta uveličavajućeg stakla. Ono što je dobro postalo je još bolje, a ono što je bilo problematično, postalo je još izraženije. Deca koja su i inače imala u školovanju probleme sa pažnjom, koncentracijom i motivacijom, pogoršala su svoj školski uspeh i psihološku dobrobit. Za njih je, ističe  Vulić Bojović, onlajn nastava bila pogubna.

Nepoverenje u školske psihologe

Istraživanje Unije srednjoškolaca Srbije o nastavi u školskoj 2020/21. godini pokazuje da je 40 odsto srednjoškolaca imalo problem sa mentalnim zdravljem, a trećina smatra da su im te probleme prouzrokovale školske obaveze. Samo 55 odsto učenika je zatražilo pomoć, najviše od svojih drugova ili drugarica, zatim porodice, stručnih lica van škole (psiholog, psihoterapeut) i razrednih starešina, dok se svega tri odsto srednjoškolaca obratilo školskom pedagogu ili psihologu.

To pokazuje da nisu imali poverenja u školske psihologe i pedagoge i mislili su da će oni nekome to da prenesu. Iskustva srednjoškolaca su različita, neki su se snašli sa onlajn nastavom, neki nisu i nije im odgovaralo kad časova nije bilo u školi.

„Bilo je perioda kada nisu znali gde udaraju, kad se ide u školu, ko je u kojoj grupi… Dosta su bili zbunjeni, kako da se nauči kad nastavnik samo pošalje materijale a, naravno da je bilo i straha od korone i da se ne popusti sa ocenama“, kaže Elizabeta Jagica, iz Unije srednjoškolaca Srbije.

Interesantno je da su srednjoškolci koji su učestvovali u ovom istraživanju nedostatak komunikacije uživo sa nastavnicima stavili ispred nedostatka komunikacije uživo sa vršnjacima.

Vrh ledenog brega

Stručnjaci ukazuju da je teško napraviti jasnu granicu kako se školovanje u prethodne dve godine odrazilo na emocionalni život mladih, a koliko su anksioznost, promene raspoloženja, pa i depresija posledica pandemije.

U istraživanju Unicefa o stanju dece u svetu za 2021. godinu navodi se da je uticaj pandemije na mentalno zdravlje mladih samo vrh ledenog brega, jer se radi o višedecenijskom problemu koji je korona dodatno istakla.

Podaci iz prvog talasa Unicefovog istraživanja o uticaju pandemije kovida-19 na porodice sa decom u Srbiji, koje je urađeno za vreme vanrednog stanja, pokazuju da je šest odsto dece uzrasta od sedam do 12 godina koja su koristila učenje na daljinu, bilo veoma nesrećno i pod stresom, a upola manje ih je bilo u uzrasnoj dobi od 13 do 17 godina.

Treći talas ovog istraživanja, za koji su podaci prikupljeni u martu 2021, svedoče da je za skoro petinu dece (17 odsto) pandemija imala uticaj na pogoršanje mentalnog stanja. To su u većem procentu deca starijeg uzrasta (13 do 17 godina), u domaćinstvima sa nižim primanjima, iz Beograda i drugih gradskih područja.

Primetan je i porast broja dece koja imaju poteškoće sa koncentracijom. U trećem talasu istraživanja taj problem je registrovan kod 29 odsto dece, dok je iste probleme u drugom talasu imalo 22 odsto. U izveštaju se navodi da su poteškoće sa koncentracijom značajno zastupljene među decom školskog uzrasta: 43 odsto dece od sedam do 12 godina i 44 odsto učenika od 13 do 17 godina osetilo je ovu promenu u bar jednom talasu istraživanja. Od pojedinačnih poteškoća koje su primećene, najčešće su se javljale nervoza i razdražljivost: u bar jednom istraživačkom talasu sa ovom poteškoćom se susretalo 42 odsto dece uzrasta od sedam do 12 godina i 44 odsto onih između 13 i 17 godina.

Dve trećine roditelja procenjuje da je učenje na daljinu uticalo na smanjenje motivacije deteta da uči, a 58 odsto smatra da se to negativno odrazilo i na kvalitet učenja. Kao problemi nastave na daljinu uglavnom se navode raspoloženje deteta (19 odsto), nedostatak radne atmosfere kod kuće (18 odsto), te visoka očekivanja i zahtevi nastavnika (14 odsto).

„Ova situacija je uticala na to da su neke stvari sada svima postale vidljive. Ne znači da se nisu pojačale, ali su postale predmet razmišljanja kod mnogih drugih, a ne samo kod onih koji su to primećivali, radeći svoj posao. Recimo, upotrebom različitih medija koncentracija kod dece je skraćena. Zbog paralelnih poslova koje obavljamo, podeljena pažnja je pojačana i koncenrtacija je, samim tim, slabija“, kaže dugogodišnji školski psiholog Branka Tišma.

Ona ističe da su u periodima onlajn i kombinovane nastave nastavnici izgubili direktan kontakt sa učenicima, a  roditelji preuzeli učenje, što je dovelo do različitih unutrašnjih konflikata.

Roditelji kao nastavnici

Tišma ističe da je na roditelje prešao onaj socijalni deo koji učenje u školi čini školom, a to su socijalni kontakti između učenika i nastavnika i učenika i učenika za vreme trajanja časova.

„Učenici postavljaju različita pitanja, nastavnici im odgovaraju, ali im odgovaraju i drugi učenici. Roditelj, čak i kada poznaje gradivo, nema metode prenošenja znanja koje ima nastavnik ili učitelj. Koliko god da roditelj smatra da je nastavnik loš, ipak je on obučen za to“, ukazuje Tišma.

Na pitanje da li se to što su roditelji često morali da preuzimaju ulogu nastavnika negativno odrazilo na odnose u porodici, međusobne svađe i nervozu ako rezultati učenja nisu bili očekivani, naša sagovornica odgovara da se nezadovoljstvo okrenulo ka spolja, odnosno ka školi i kako se ona organizovala.

Radmila Vulić Bojović kaže da roditelji imaju utisak da su postali edukatori svoje dece, što je najgore što može da se desi. Tako se, kaže, kvari odnos roditelja i dece, jer roditelj postaje neko ko je kao gonič robova, ko tera, nameće, ograničava, kažnjava. To ne bi trebalo da bude interakcija između roditelja i deteta, smatra ona.

„Nešto duboko nije u redu sa našim obrazovnim sistemom i mimo pandemije. Umesto da se sistem prilagođava deci i njihovim potrebama, jer su današnji učenici drugačiji od onih pre 20 godina, i dalje se očekuje da se deca prilagode školi”, navodi Vulić Bojović.  Kako kaže, gradivo se samo multiplicira, a 16 predmeta u prvoj i drugoj godini gimnazije nije kompatibilno sa psihološkim performansama normalnog tinejdžera. Posledica toga je da deca razvijaju anksiozno-depresivnu simptomatologiju; deca dižu ruke, odustaju i izlaze iz obrazovnog sistema, što je tragedija za jedno društvo.

„Silne reforme u obrazovanju nisu donele ništa dobro, svaka sledeća je bila gora, a efekat toga je da deca masovno govore kako ne vole da uče, da ih škola ne interesuje i da su nezainteresovana za bilo šta što je na duge staze. Kao da je cilj školovanja da deci ogadi učenje i da im ubije radoznalost, što će na duge staze ostaviti posledice. I tu je pandemija samo šlag na torti, ona je ogolila ono što je i inače bilo problematično u pristupu obrazovanju“, smatra Vulić Bojović.

Deca se ne poznaju

Period lokdauna i smenjivanje različitih modela nastave ostavili su trag i na vršnjačke odnose. U školama kažu da se srednjoškolci koji su prošle školske godine bili prvi razred, međusobno upoznaju tek ove školske godine. Isto je sa petacima u školama u kojima se u tom razredu formiraju nova odeljenja. Kod prvaka je adaptacija na kolektiv trajala duže, jer su takođe u nekim periodima bili podeljeni u dve grupe i trebalo je vremena da se priviknu da ih je u odeljenju skoro trideset.

Obimna studija organizacije Save the Children otkrila je povećanje negativnih osećanja kod dece, uglavnom u periodu adolescencije, što je povezano sa zatvaranjem škola – 83,9 odsto dece čije su škole bile potpuno zatvorene navelo je postojanje takvih osećanja, u poređenju sa 74 odsto u slučaju kada su škole bile otvorene i pružale usluge obrazovanja na daljinu i 55 odsto kada su škole bile otvorene i kada se nastava odvijala uživo.

Više od polovine dece koja nisu bila u kontaktu sa prijateljima reklo je da su manje srećna, zabrinuta i sigurna, u poređenju sa četvrtinom onih koji su mogli da se viđaju sa vršnjacima.

Bilo je mnogo manje druženja među decom, a svako smanjenje socijalnih kontakata, kaže Tišma, utiče na socijalni i emotivni razvoj deteta. Ono treba da bude deo socijalne sredine, jer se samo tako razvija i, ukoliko su škola i roditelji uspeli da nađu načine da se održe neke alternativne aktivnosti, to je značajno smanjilo probleme.

„Jako je važno da deca izlaze, da se druže. Tokom pandemije su učenici mnogo manje koristili mobilne telefone za međusobne konflikte, a mnogo više za različita učenja i ja sam se  ponadala da ćemo to iskustvo iskoristiti kad pandemija prođe, ali se to, za sada, nije desilo. To je negativna posledica za sve nas, ne samo za decu“, ističe Branka Tišma.

Tekst je prenet sa portala časopisa Nova ekonomija.