Kapadokija, čudo prirode u masovnom turizmu

Piše Dragana Nikoletić

Onaj ko je očekivao duhovni preporod i preobraćenje među kamenim zidinama gde se skrivalo na hiljade monaha i monahinja od 9. do 11. veka, Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov i Grigorije Ninski, ali i Sveti Nikola, kasnije poznat kao Santa Klauz, Đorđe što je ubio aždaju, ostaće pomalo razočaran. Sve je postalo masovni turizam, sa obaveznim selfi štapovima. Jer ako niste slikali, kao da niste ni bili

Kapadokija je jedna od destinacija za koje sam umislila da moram da vidim, pored, recimo, Jerusalima. S tim što Dolina lepih konja, kako se prva davno zvaše, pored religijskog konteksta sadrži i konotaciju čuda prirode, čime se prvenstveno i istakla među ljubiteljima putovanja, sa avanturističkim pretenzijama.

Do Kapadokije je lakše da skokneš kad si već na letovanju u Turskoj, iako treba baš da poraniš (polazak je u 3.30 h), kao i da se na dva dana, za koje platiš 100 evra, odrekneš kupanja i sunčanja, prevalivši u jednom smeru osam punih časova. I to u sklopu masovnog turizma, u suprotnosti sa prosvetljenjem koje ja, konkretno, žudno od ove ture očekujem.

I evo me u kombiju gde me, ko zna iz kog razloga, ama baš sve nervira. Neki Poljaci kasne, klimatizacija je preterana, zebu mi noge i nemam kud da ih denem jer vodičica, profesionalnog osmeha, ne dozvoljava da ih oslonim na rukohvat, ionako već „rasklimatan“. Ne da mi ni da sednem pozadi, jer tu će „biti grupa kojoj se prevodi na ruski“, što ne razumem, već se čudim otkud na 10 putnika više tumača za razne jezike.
Ispostavlja se da je Lena, kako je vodičici bilo ime, i vlasnica agencije i prevodilac na poljski, ruski i engleski, pa sve što kaže po tri puta ponavlja, što me dodatno zamara. Ipak uspevam da zaspim, pa veličanstvenu planinu Toros (krajnje obronke Himalaja) otkrivam na povratku i za videla. Budim se u krajnje nezanimljivom krajoliku, te je drugo čuđenje usmereno na vulkan Hasandag, daleko na horizontu u izmaglici isparenja, zaslužan za formiranje čuvenih stećaka od belog pepela tafa: kako li se odlučio da ih stvori tako daleko od svog grotla?

Ne pomaže objašnjenje da su za duborez poteza od 80 kvadratnih kilometara odgovorna još dva vulkana, Erdžijesa i Guldaga i četiri ledena doba i rečice, reke, kao i uticaj kiše i vetra, jedinih što i danas ovim potezom rovare. Okolina je za sada jednolična i dosadna, zanimljiva samo poljoprivrednicima što svaki pedalj navodnjavaju i popunjavaju različitim usevima. Malo šarenila unose nomadi Kurdi u svojim improvizovanim konačištima, gde noćivaju tokom leta kad rade kao nadničari.

Nove gradove pune saobraćajnog haosa, sa štancovanim soliterima, ili krajnje periferije koje usput vidimo, teško je povezati sa prastanovnicima ovog podneblja, Hetitima i sa Persijancima koji su formalno vladali, kao i sa Rimom i prvim hrišćanima koji se ovde sakriše i propovedaše veru od koje ja sada iskam duhovno preobraćenje. Dušom mi struji nešto nalik blagom razočaranju.

Na prvom stajalištu srećem se sa planinskom klimom, oštrom noću, pa kupujem dva para helanki. I to me iziritira, ta nisam li pobegla iz Alanje od besomučnog šopinga? Srećom, od najboljeg su, turskog pamuka i ne stoje mi loše, a pokazaće se dragocenim u bliskom nastavku putešestvija, čim majstor odvrne erkondišn.
U predviđenom trenutku, pomalja se obećani pejzaž Vilinskih dimnjaka, ali zbog spleta neugodnosti, to na mene ne ostavlja poseban utisak.

Lena nam za obilazak Doline golubova daje 20 minuta, sa sve „besplatnim toaletom“ i fotografisanjem, tom alfom i omegom organizovanog (avan)turizma. Umesto u sećanju, prizori ostaju na društvenim mrežama, kao jedini dokaz bivstvovanja među čudesnim oblicima. Stvarni utisci izostaju.

Sad sam već na Lenu besna, jer dane bih provela u lutanju stazama što zalaze među stubove od kamena, dodatno izdeljane ljudskom rukom, zbog uzgoja golubova. Svaki je poseban i zavređuje pažnju, te iz inata donosim odluku da se u jednom skrivenom kutku olakšam. I ne grešim mnogo, sve i ako je posredi bila mala nužda – izmet tih ptica što ih sad teškom mukom navabiš, u prošlosti je korišćen kao đubrivo. I za spravljanje baruta.

Još malo truckanja i već smo na sledećoj lokaciji, u Urgupu. Pogađate – kratka stanka za memorisanje putem foto-aparata. Slikam za potrebe „Nove ekonomije“, iako bih radije upijala čudnovatu atmosferu, istina, prilagođenu njegovoj svetosti – turisti. Puna je ljupkih etno-kafića stepenasto raspoređenih, nekoliko kućica u peščanim kulama otvoreno je za posete, za siću, tu je i srce od izuvijane, ukrašene žice, gde svoju ljubav ovekovečuju srećnici. Oni, u drugoj vrsti turističkih aranžmana, kao da mi se keze sa tvrđave u sklopu Mesečevog pejzaža (kako ga zamišljamo), poručujući „koliko para, toliko i muzike“. Zar je 100 evra malo, vapim u sebi.

Svoj očaj utapam na sledećem punktu, konačno pijem pravu tursku kafu i razgledam suvenire, za kupovinu će, slutim, biti još vremena. U ulogu prave turistkinje ubacuje me jedan ljubazan prodavac (prijatnog izgleda, primetiću) što nudi pomoć pri biranju adekvatnog od 600 hotela, hostela i drugog smeštaja, kad ponovo ovde navrnem. S obzirom na ukazani mi tretman, ponuda je trećerazredna, ali je ne odbijam, kao zahvalnost za njegovu uvežbanu naklonost.
Nadalje mi se sve meša. Dolina ljubavi, čiji peskoviti oblici tipa „za svakog ponešto“ razjašnjavaju prirodu odnosa između muškarca i žene, ako je verovati Leni i bezbroj nevesta i mužika što se ovde fotografišu. Dolinu fantazije, gde jedan stećak liči na kamilu, a drugi vrhom podseća na opruženog guštera, treći na zgrčenu šaku… Dolinu pečurki, sa kupastim kapama na stubastim peteljkama… Jedino muzejski kompleks eksmanastira, Goreme, izmiče utapanju u opšte mesto, premda i sam odrođen od svakog čuda turističkom mašinerijom.

Baš na tom mestu, u opštežitiju na hiljade monaha i monahinja od 9. do 11. veka, svaki u svom prahastom konaku, ovozemaljski život su proveli sveti oci Crkve, Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov i Grigorije Ninski, ali i Sveti Nikola, kasnije poznat kao Santa Klauz, Đorđe što je ubio aždaju, pa čak i Pavle, na čijim plećima, pored Petrovih, počiva Crkva… Ranohrišćanske freske, mahom izgrebanih očiju tokom Osmanskog carstva, kao i floralne crteže, svedočanstva perioda ikonoborstva, nije dozvoljeno fotkati. Stoga padaju masovni selfiji na propisanim tačkama, u čemu ne učestvujem.

Krstim se pri ulasku u svaku crkvicu, ali mi se po glavi motaju sve same gluposti (čežnja, ljubomora, osveta), pa mi se čini da gubim poslednju priliku da se, nekim čudom, izmenim. Ako i ima promene, ona je pogubna: u radionici oniksa koji u Kapadokiji ima svojstvo šestostrukog menjanja boje (ili je to neki drugi poludragi kamen), nedugo zatim pazarim prsten od ćilibara. Trgovci su svakoj vrsti dila skloni (uz znatan popust), posluju i na poček (platićete u hotelu), ali se ja mašim za karticu banke preko koje primam honorare, što je (za mene – novootkriveno) spasonosno rešenje svakog turiste.

Ovo kao da ruši poslednju branu pred sveopštom histerijom potrošnje, bliznakinjom neoturizma: uplatiću aneks na aranžman, izdvojiti još 25 evra na ime panorama kruzinga, koji podrazumeva ustajanje pre zore, te obilazak mesta odakle poleću baloni, zapravo zaštitni znak Kapadokije. Navlačim helanke i sa još nekolicinom radoznalaca (Poljaci nisu uspeli da nađu karte za letenje) odlazim na neka od mesta od juče, zaodenuta tmušom, pa time neprepoznatljiva.

Isprva mi se čini da planine imaju svetle šare, što juče ne primetih, ali one krenu da dišu i tek tad prepoznah kupole nebeskih plovila. Užurbani metež hrani se željom da se pre no što izađe sunce, zauzme mesto u korpama. Plamen što suče u ždrelo balona, čini ga sve lakšim i najzad prvi srlja u nebo, noseći najsrećnije među svim srećnicima.
Kad je sve svetliji svod postao načičkan njima, mi drugoligaši ili „panoramci“ krenuli smo na novu tačku za fotografisanje. Svoju mlađanu cimerku iz prenoćišta prepuštam veštijim rukama, pa konačno uživam, kao preporođena.
Nestaju i karakterne mane, te nimalo ne zavidim onima što se balonima spuštaju u kanjon, da bi iz neposredne vazdušne blizine gustirali čudo nad čudima. Ono se smestilo u moju dušu, pa je i neka suza krenula. Naprasno zavoleh Lenu i sve što mi je pružila, moja razgaljenost biva bezgranična.

Slično se ćutala i jedna Japanka, sa kamerom na stiku (štapu), imitirajući gestovima plač usled ekstremnog ganuća, slobodnom šakom tarući obraze. Uzvratno joj se smešim, iskazujem da razumem kako se oseća, premda mi se čini da je moja sreća nekako naročita.

Najbolje potrošenih 25 evra ikada, razmišljam potom, iako svesna da su čudesa prirode nadvladali ljudski izumi. I da se Bog ispoljio u šarenišu balona i tek mi tako podario blagodet. „Da li ste dobili ono što ste očekivali“, neki tuđi vodič pita svoje turiste. Ne slušam šta odgovaraju, jer je i pitanje pogrešno – nigde i nikad ne treba da te vode očekivanja, jer će suština da se izmigolji.

Momenat mudrosti za čas iščili, jer evo nas opet u kombiju. Fabrika kože proizvodi nova iskušenja, da li da kupim fantastičan mantilić za akcijskih 200 evra i zahvaljujući famoznoj kartici? Odolevam, jer ne bih više da kušam Fortunu, ali i zato što luksuzni komad garderobe ne bih imala sa čim da sparim, pa bi to iziskivalo nove akvizicije.

Lena nas vodi još i u podzemni grad, gde su se skrivali Hetiti, hrišćani i drugi nevoljnici, u višespratnim katakombama. Od više stotina takvih naselja, u turističkoj ponudi je svega oko 30, ali obilazak ne osećamo kao privilegiju, već čisto kao mučenje. Čak se više niko ni ne fotografiše.

Iz istog razloga, preobilja utisaka, osećamo gotovo odvratnost prema lokalcima koji sa sklepanih tezgi bučno i mučno nude „ručno rađene“ suvenire, začudo, jednoobrazne. Njihova šansa da bar nešto zarade u našem slučaju je propala. Ja ipak kupujem svesku sa koricama poput ćilima, ali u radnji gde su cene jasno izražene, već zasićena i cenjkanjem.

Jedva čekamo da se dokopamo kombija, dosta nam je antikviteta, čuda prirode, raznorodnih doživljaja oka, makar i kamere. Odjednom shvatam da od „lepih konja“, proslavljenih zahvaljujući Persijancima, nije bilo ni traga, osim u nekolicini mini-ergela, koje za divno čudo nisu ni bile u našem programu.
Razumem da je ovo „hodočašće“ jedan od utisaka koji traže vreme da se slože. I njima će, nalik vulkanskoj lavi, dubodeljanju rečnih tokova, nezaustavljivom dahu vetra, biti potrebni ljudskom veku srazmerni milenijumi, da se iskristališu. Da će se uspomene buditi upravo uz podršku fotografija i pregršt koještarija što smo ih usput pazarili. Nevoljno priznajem da je dva dana u Kapadokiji prekratko da se preobratim.

Jedino što me istinski brine jeste fakat da mi se od neverovatnog prizora, oblikovanog kao da se Bog peskom igrao, češće pred očima pojavljuje slika zelenog kožnog mantilića. Možda je ipak trebalo da ga kupim, jer bi me svako navlačenje podsećalo na „hadžiluk“. Na Mesečev pejzaž nastanjen istorijom i prilikama za promene, koje, zapravo, nisam iskoristila.

Preuzeto sa portala Nova ekonomija