Javni interes braniti ognjem i mačem

Piše: Nina Savčić, Nova ekonomija

Pre nego što je izabran objekat u koji će biti preseljen Muzej grada Beograda, postojala su dva pokušaj da se za tu instituciju izgradi adekvatna zgrada. Verujem da ste imali uvid u te projekte. Šta mislite o njima?

Posle rata bio je konkurs za blok u Rajićevoj, tamo gde je danas tržni centar. Prvu nagradu 1956. godine je dobio Ratomir Bogojević. Bila je to vrlo zanimljiva modernistička instalacija na kakvoj bi danas pozavideli mnogi. Blok u kome je trebalo da se gradi Muzej veoma je, u istorijskom smislu, signifikantan, on bi stajao uz Beogradsku tvrđavu, to bi bila potpuno pogođena adresa. Projekat je bio razrađen i sačuvan je. Nažalost, arhitekta je umro 1962. i ta ideja je zamrla. Drugi konkurs bio je 1976. za istu lokaciju.

Lokacija je bila zadata?

Jeste. Urbanističke službe tih decenija bile su neuporedivo ozbiljnije nego danas. Kada govorimo o Muzeju grada trebalo bi obratiti pažnju i na istoričnost samog prostora gde će on biti smešten. Ne možete Muzej grada Beograda da smestite bilo gde, on je bitan za samorefleksiju grada, upoznavanje događajnosti na svojoj adresi. Sam Beograd je dokument ništa manje bitan od predmeta u Muzeju. Muzej i sam grad su jedno biće.

Zašto se odustalo od gradnje u Rajićevoj?

Ne isključujem zavist drugih institucija kulture koja je možda uticala na odbacivanje ideje da se lokacija u Rajićevoj dodeli Muzeju grada. Da budemo realni, to je mehanizam koji u našem društvu često deluje. U međuvremenu su postojale dve zgrade za koje znam da su bile viđene za Muzej. Jedna je ona gde je sada Muzička škola “Mokranjac”. Druga je bila zgrada gde je Rektorat umetnosti na Kosančićevom vencu, što je u istorijskom smislu jednako dobro kao Rajićeva. Navodna anegdota, koju sam čuo od starijih kolega iz Muzeja, glasi da su ključevi bili u rukama Muzeja, ali je nadležnima bilo mrsko da sele instituciju.

Kako je odlučeno koji će objekat, kad se već ne gradi nov, biti dodeljen Muzeju grada?

Posle 5. oktobra 2000. i prestanka postojanja one velike Jugoslavije, takođe i smanjenjem vojske koja je bila moćan segment društva, pojavile su se neke vojne zgrade kao višak. One su mogle biti upotrebljene za javnu namenu. Tada, 2002/2003. približavala se oficijalna stogodišnjica i u gradu je vladalo jasno nezadovoljstvo što Muzej grada ima u kući porodice Vučo u Zmaj Jovinoj neadekvatan smeštaj iz čega nikako da se iskorači. Zgrada Nove vojne akademije nije bila naseljena funkcijom u tom trenutku. Pre bombardovanja ’99. počele su i neke rekonstrukcije tako da je ona unutra već bila načeta. To je najbolja situacija da uđe nova institucija koja može da dotera sve kako joj treba. Proces pravnog sređivanja je potrajao, pitanje je bilo šta je tačno čija parcela, dokle ona ide, jer donji deo bloka i dalje pripada Vojsci, kula Generalštaba sve vreme funkcioniše.

Da li je nekad ranije pravljena procena koliko bi adaptacija zgrade i opremanje moglo da košta?

Ne, stav Grada je bio neumesan, strategija je bila da se mi iz Muzeja mnogo ne mešamo. Sve je trebalo da pokrije sam Grad.

Kako vam izgleda svota koju je saopštio Goran Vesić? To je 25 miliona.

Mislim da je ta suma kazana kako bi se pokazalo da Grad želi da ulaže u kulturu. I to je planirana svota bez opreme. Smešno je da se gradski menadžer, kako god se on zvao, izjašnjava o svemu živom.

Koliko je ozbiljan korak i koliko kompleksan prelazak institucije, koja je bila razuđena i neuporedivo manja, u jedan veliki prostor?

Naglasio sam 2007. u elaboratu koji sam pravio da je jako bitno pored rekonstrukcije zgrade napraviti i rekonstrukciju institucije. Fama koja je postojala i koja je, moram da kažem, brižno negovana jeste da Muzeju samo treba zgrada. Ne možete tako jednostavo iz komprimovanog prostora da pređete u 15.000 kvadrata ili više i samo da nastavite rad. Potrebni su drukčiji pristupi. Taj deo posla, mogu čak da tvrdim, uopšte nije urađen. U međuvremenu je smanjivan broj zaposlenih, odseci su privremeno spajani. Između ostalog, rekonstrukcija institucije podrazumeva postojanje centralnog depoa gde su svi predmeti, oni ne bi bili više vezani za kustose po odsecima, kustosi ne bi bili neposredni čuvari. Imao sam povremeno problem, kao direktor, sa kustosima koji su čuvali svoj materijal da ga jednog dana obrade, a taj jedan dan je dolazio sporo ili nikad. Iako se to čini više kao personalna nego sistemska problematika, ona ipak vremenom postane sistemska. Dakle, rekonstrukcija institucije.

U pitanju je praksa: jedan kustos vodi jedan period. Koliko je to ometalo rad?

To je nerešiv problem. Postojala su odeljenja gde su pojedinci vodili odseke, ali ne treba biti velike pameti pa uočiti da ako imate jednog čoveka koji vodi jedan segment istorije Beograda, a on nije dovoljno inventivan ili ne voli da radi, to znači da je taj deo istorije Beograda sakat za javnost. Predlagao sam da se za mesta kustosa napravi sistem kao na univerzitetu, da svake četiri godine mora da se podnese izveštaj o rezultatima. Nije neočekivana logika stalno zaposlenih da razvuku posao i da dobiju veći broj mesečnih plata za posao koji može da se uradi efikasnije.

Kako je sada?

Ne znam kako je. Po proizvodima koje možemo da vidimo nije bolje nego što je bilo.

Ima li Muzej kapacitet da ostvari planove koji se u javnosti plasiraju?

Bez infuzije – apsolutno ne. Skrenuću pažnju na još nešto. Likovna zbirka, koja je podeljena u dva odseka, za gradski muzej je nekarakteristično bogata. Samo po sebi to, razume se, nije primedba. Međutim, u odnosu na ukupnu istoričnost Beograda i muzejsko ustrojstvo, ona je, prema onome kako ja vdim, zastupljena u neadekvatnoj meri.

Ukazivali ste na to da je urbanizam zaglavio u fetišiziranju investicija. Na šta mislite kad to kažete?

Drastična promena od 2012. naovamo je to što je nova vlast pošto-poto požurila da uradi ono što je prethodna propustila ili nije bila sposobna. Razumljivo je da je nova vlast htela da uradi nešto drukčije i bolje. Ali, izgubljen je kompas potpuno. Taj fetiš investicija je izmakao kontroli. To je lokomotiva koja srlja po šinama i pitanje je gde će da se strovali i nekog da ubije. Čuvam plakatčić iste ove vlasti za ranije gradske izbore. Na njemu Beograd na vodi nema nikakve kule. To je izgradnja visine šest-sedam spratova.

Šta je opasnije, rušenje, kao što je nedavno bilo rušenje Ilkićeve kuće u Resavskoj ili neartikulisano građenje?

To su komplementarne pojave i obe su nedopustive. Urbanizam se uvek završava pravnim aktima. Rušenja po Beogradu objekata pod prethodnom zaštitom su težak gaf službe zaštite. Neki ljudi, i ja sa njima, godinama su skretali pažnju pomenutim službama na to da se ne igraju sa pravnom stranom svog posla. Objekat pod prethodnom zaštitom u tom svojstvu oročen je na tri godine. Prethodna zaštita je pauziranje da napravite temeljan elaborat i da se njime nešto što vam se učinilo vrlo vrednim potvrdi. Onda to biva proglašeno kao trajno kulturno dobro. Ako vi srušite takvo kulturno dobro, to podleže jako ozbiljnim sankcijama. Prethodna zaštita je bila produžavana, razvlačena, tolerisana. Zavod mora arbitrira. Kad istekne određeni period, šta nije proglašeno, prestaje da bude trajno zaštićeno. Tako je otišla i Ilkićeva kuća u Resavskoj.

Da li bi trebalo više, pametnije čuvati izvedene projekte naših poznatih arhitekata? Te su zgrade i dokument.

Ne sve, neophodan je izbor. Ne mora se čuvati kuća samo zato što ju je projektovao Ilkić.

Da li to znači da se sa ovim rušenjem slažete?

To rušenje sam smatrao pravno nespornim.

Šta je sa Beogradom na vodi, rekli ste više puta da je zazidao grad?

Većina Beograđana ne zna, prostor Beograda na vodi je pravno eksteritorijalan, tamo na trideset godina ne važi što i za Srbiju. Znači, ako se promeni republički građevinski zakon, on tamo neće važiti. Bez političke ostrašćenosti, upozoravao sam da opozicija mora da objasni građanima problem. Ne mogu da se bavim tim novim objektima samo tako što ću da kažem da je neko uzeo pare. Za mene je ta tema urbanistička, plus, naravno, itekako je uključen problem kulturne baštine. Nek policija ustanovi ko je ukrao šta i da li je. Pritom, to se dokazuje teško, a i ukoliko se dokaže, niko neće da sruši izgrađeno.

Može li da nam pomogne zakon ili zakon dozvoljava investitorski urbanizam?

Uh, tema je golema. Postoje propisi i papiri, ali investitori traže rupe u propisima. Uprava mora da brani javni interes i da, ako je potrebno, ona ustane protiv uslova koji nisu zadovoljeni. Grad nije samo polje za investicije pa ko šta zgrabi, prevari, slaže. Javni interes se mora braniti ognjem i mačem kad je ugrožen. Zbog toga insistiram, bez pardona: znamo li ko su poslednja trojica gradskih arhitekata? Anonimusi.

Često ste skretali pažnju na problem infrastrukture u Beogradu. Šta je u vezi sa tom temom problematično?

Političari neće da uđu u projekte za čije je izvođenje potrebno bitno duže vreme od trajanja njihovog mandata. Prosto, ne mogu da se slikaju pored gotovog proizvoda. To je jedan od razloga i što ne počinje rad na metrou, odavno. Vrlo je moguće da će metro početi jedni, a otvoriti drugi ili treći. Beograd ima sto trideset mesta gde se kanalizacija sasipa u Savu i Dunav. To niko ne rešava, ali zato se zidaju razni objekti koji mogu biti pokazani.

Koliko imamo prava na svoj grad?

Svaki stanovnik Beograda ima odnos sa svojim gradom u kom ne bi smelo da mu bude svejedno šta se dešava. Moj prijatelj arhitekta Minjević u polušali je rekao da bi mnogi ljudi Mona Lizi docrtali brkove samo kad bi bili u prilici. Svako ima neku sliku šta je to Beograd, ali ne razumeju da je struka adresa na koju bi trebalo zakucati kad su ozbiljna pitanja po sredi.

Da li Beograd liči na Evropu ili gubi vezu sa Evropom koju je imao u jednom periodu?

Ne može da liči na Evropu jer nema ujednačene gradnje. Jednom sam Beograd ironično nazvao prefinjenim haosom, misleći na daleke analogije sa šarenolikošću urbanog tkiva Japana.

Dakle, zida ko šta hoće. Pritom može i da poruši komšijske domove. Kakve bi trebalo da budu sankcije?

Znate li kako to izgleda, primera radi, u Austriji? Prilikom ugovaranja posla postoji stavka obaveznog osiguranja od mogućih negativnih posledica projekta.

To znači, investitor u Vidovdanskoj bio bi obavezan sam da nadoknadi potpunu štetu nastalu lošim planiranjem ili izvođenjem projeka?

Da. Vidite, opet možemo da se vratimo na drugu stranu gradnje, na rušenje. Ko finansira rušenje bespravnih objekata? Grad donese odluku da bi neki objekat trebalo srušiti, a onaj ko je zidao počne da se žali, neće da ruši svoje. Ne, ne bi trebalo čekati oni da ruše. To bi trebalo postaviti ovako: grad ima fond za rušenje bespravnih objekata. Grad sruši, ali dobijate podatak koliko dugujete gradu. Ako nemate da platite, postoje zatvor i dužničko povereništvo. Pa kad pola porodice trajno osiromaši zbog vaše divlje gradnje, šta mislite ko će da se usudi da bespravno zida? Niko, ni lud.

Direktore, opljačkan muzej

Sećam se kad je obijen Muzej u Zemunu koji je deo Muzeja grada. Kad sam ujutru došao rekli su mi: “Direktore, opljačkan Muzej u Zemunu! Došlo devet kola policije i nisu uhvatili pljačkaša”. Prvo sam pitao šta su odneli, to je najvažnije sa pozicije Muzeja. “Ništa posebno, kažu oni, austrijsku sablju iz osamnaestog veka.” Pitam koliko smo tih sablji imali, a oni kažu: “To je bila jedina”. A kako onda “ništa”? Oni su okrnjili kolekciju. Ispostavilo se kasnije da je takva sablja mogla da se nabavi, ali šta se dešava kad ozbiljniji predmeti nestanu!

Tekst je prenet sa portala časopisa Nova ekonomija.