Intervju sa Filipom Švarmom, odgovornim urednikom nedeljnika Vreme

Priredila: Tamara Nikčević, Nova ekonomija

„Srušio ga je! Zbog Žareta smo te noći promenili već odštampanu naslovnu stranu“, kaže Švarm i dodaje kako je sa glavnim urednikom Vremena poslednjih nedjelja svakodnevno razgovarao.

„Pričali smo kako o njegovoj bolesti i terapiji, tako i o politici, o onome šta će naredne sedmice čitati u novom broju Vremena… Taj utorak je bio dosta čudan. Svi smo znali da Žare nije dobro, znali smo šta bi moglo da se dogodi, ali se niko u redakciji nije usuđivao da to i izgovori. Kada sam film vraćao unazad, kada sam razmišljao o tome gde sam bio, šta sam radio dok se Žare borio sa životom, shvatio sam da je zaista otišao upravo onog trenutka kada je novi broj Vremena počeo da se štampa.“

Prilikom komemoracije Dragoljubu Žarkoviću, rekli ste da se svaki novinar sjeća kada ga je glavni urednik Vremena pozvao da piše za vaš nedeljnik. Kada je i kako Žarković vas pozvao?

U Vreme me je 1992. godine doveo Miša Vasić. Redakcija je bila u Narodnog fronta, Žare je sedeo za stolom u svojoj maloj kancelariji.

„Eno ti Žareta, razgovaraj sa njim“, rekao mi je Miša.
Kratko smo popričali i, budući da sam bio tek stigao u Beograd, Žare mi je predložio da se najpre malo odmorim i da već sledeće nedelje počnem da pišem za Vreme. Odmah mi je bilo jasno da je reč o čoveku koji ima veliki autoritet, koga svi u redakciji i vole i cene. Bilo im je važno da čuju šta Žare misli o onome što su napisali.
Žarković nije pretjerivao u pohvalama?

Nije. Ipak, naučili smo da čitamo „između redova“, da razumemo svaki njegov u prolazu izrečeni komentar. Kada bi vas pohvalio, kao da biste dobili orden. Mnogi od novinara koji su pisali, koji pišu ili koji su samo prošli kroz Vreme susret i saradnju sa Žaretom s pravom doživljavaju kao veoma važan događaj u svojoj novinarskoj karijeri.

Dragoljub Žarković je, kako ste jednom rekli, djelovao kao „rezignirani cinik“. Šta se krilo iza te maske?

Žare je svesno gradio imidž mrzovoljnog, ciničnog namćora, iako smo svi koji smo ga bolje poznavali znali da je reč o dobrom, velikodušnom i plemenitom čoveku, uvek spremnom da pomogne. Maska o kojoj govorite bila je pokušaj da minimizira sve što je za nas činio.

„Ma, daj, ne pričaj gluposti“, odgovarao bi kada bi neko od nas želeo da mu se zahvali.

To nije voleo.

U redakciju Vremena ste, kažete, došli 1992. godine, kada ste se, kao nedeljnik koji se suprotstavio ratu i nacionalizmu, koji je insistirao na očuvanju profesionalnih standarda, suočili sa strahovitim udarom vladajuće većine. Kako ste se branili?  

Vreme je u to doba zaista predstavljalo svojevrsni azil za sve koji su se protivili ratu i šovinizmu, koji su verovali u vrednosti suprotne onima koje je promovirala vladajuća većina. U redakciju tih godina nisu dolazili samo novinari, nego i ličnosti iz javnog života koje su bile na udaru režima i sa kojima smo delili vrednosni sistem. Da budemo iskreni – nije nas bilo mnogo. Uprkos strahovitim napadima i pritiscima kojima smo bili izloženi, nismo mogli nazad; što je važnije – nismo ni hteli.
Žare je i tada bio gromobran koji nas je štitio i ohrabrivao.

Iako smo čak dvadeset i dve godine zajedno uređivali Vreme, nisam znao kroz kakve smo sve muke, kakav stres i pritiske morali proći da bi se na kioscima svakog četvrtka pojavio novi broj. Ogroman deo onoga čemu je i lično bio izložen, Žare je krio od nas, uspevajući da, neherojskom vremenu uprkos, od Vremena stvori herojske novine zavidne reputacije i ugleda. Naravno, nije bilo nimalo lako trideset godina plivati protiv struje, boriti se za građansku i evropsku Srbiju; biti protiv kriminalaca, protiv korupcije; zadržati distancu sa političarima; biti sataniziran, proglašavan za špijuna i nacionalnog izdajnika, za stranog plaćenika i petokolonaša; kuburiti sa finansijama, razbijati glavu kako isplatiti ionako mizerne plate i honorare. Sve je to ostavilo traga. Dejanu Anastasijeviću je podmetnuta bomba ispod prozora zgrade u kojoj je stanovao sa porodicom. Naš urednik Dušan Reljić je devedesetih bio otet, Teofil Pančić pretučen na ulici… Svi smo imali neugodnosti, čak i porodičnih lomova. Danak koji je Vreme na kraju platilo veliki je i prevelik.

Zaista, ne znam redakciju koja je, tokom poslednjih trideset godina, ostala bez toliko svojih velikih autora… Ima li doba u kojem živimo sličnosti sa devedesetim?

Ako govorimo o bahatosti vlasti koja je u rukama čoveka koji odlučuje o svemu, dok ostali horski ponavljaju njegove reči, ako govorimo o nivou slobode štampe ili o zastupljenosti govora mržnje, lako ćemo se suglasiti da je sličnost sa devedesetim godinama očigledna. Međutim, postoji i velika razlika: nema rata. Nadam se da ga neće ni biti.

Devedesete su nesumnjivo bile zlo, a mnogi od protagonista tog zla danas su na vlasti. Ipak, vreme se promenilo, pa režim više ne može da radi ono što su radili devedesetih. Ne kažem, dakle, da to ne bi hteli; kažem da ne mogu.
Koliki je danas uticaj slobodnih medija? Tiraži Vremena i NIN-a nisu visoki, posebno ako ih uporedimo sa tabloidima.

Ako sudimo po tiražu, naročito ako ga uporedimo sa tiražima tabloida, videćemo da je uticaj slobodnih medija minoran. Doduše, slično je bilo i devedesetih, slično će biti i ubuduće. Naravno, to ne znači da bi trebalo dići ruke od očuvanja tog plamička slobode koji tinja i koji se kad-tad može pretvoriti u buktinju. Uzmete li ponovo da pročitate tekstove Vremena iz devedesetih godina prošloga stoleća, shvatićete da je to prava istorija, da su to svojevrsni dokumenti vremena, da nam se to događalo, a ne ono o čemu su pisali mediji pod kontrolom vlasti. Baš kao i ovi danas, i oni su se bavili propagandom, ne novinarstvom. Kada se jednoga dana bude govorilo o poslednjih dvadesetak godina, opet će se, kao relevantno svedočanstvo, uzimati ono što su pisali NIN i Vreme, a ne propagandni servisi vlasti. Hoću da kažem da ako ne dobacujemo tiražima, dobacujemo na drugi način.

Kako?
Ono što pišemo važno je ne samo u smislu svedočanstva vremena, nego i kao pokušaj da se u smutnom vremenu koliko-toliko sačuva zrnce zdravog razuma.

Šta je u novinarstvu danas mejnstrim? Od koga uče mladi novinari?

Žaretova ideja je bila da od Vremna napravi mejnstrim njuzmagazin. Možda smo u periodu 2000-2012. godine najviše na to ličili. Šta su danas u Srbiji mejsntrim mediji? Tabloidi i ružičaste televizije. Oni koji bi morali biti mejnstrim gurnuti su na marginu. Plašim se da mlade generacije novinara – ako ne govorimo o talentiranim pojedincima koji čitaju NIN, Vreme i još nekoliko portala – veruju da su mejnstrim mediji oni koji objavljuju servisne informacije o tome gde je i kada predsednik Republike nekoga primio i slične protokolarne vesti. Mladi ne znaju kako izgleda ozbiljno novinarstvo, ozbiljna informacija, vest, intervju, pored ostalog i zato što su veliki učitelji novinarstva odavno ili mrtvi ili su gurnuti na marginu. Njih ne možete i niste ih mogli videti u medijima sa nacionalnom pokrivenošću, niti ste mogli čuti šta o bilo čemu misle.

Nakon smrti Dragoljuba Žarkovića, neko je jetko primijetio da je glavni urednik Vremena trebalo da umre da bi se pojavio na RTS-u. O tome govorite?

Nije RTS generator svega; generator medijskog zla su tabloidi i privatne televizijske stanice čiji je stvarni vlasnik čovek koji to zlo kreira, koji se pita o svemu. Politika Srbije vodi se u tabloidima i na Pinku, u medijima u kojima je dozvoljen jezik mržnje, diskriminacije, diskvalifikacija; u kojima se ljudi progone, vređaju, blate. Pogledajte kroz kakvog toplog zeca prolaze opozicioni političari, svi koji ne misle kao vlast. Setimo se šta su radili Saši Jankoviću dok se nije povukao, šta rade Draganu Đilasu, Vuku Jeremiću… Kakav god, RTS se ipak odmakao od govora mržnje, verovatno svestan da je od medijskog progona do fizičke likvidacije tek korak.

Da, ali pogledajte Direktno, portal blizak Draganu Đilasu, koji, ne bez razloga, nazivaju opozicionim Informerom. Isti jezik, ista satanizacija i progon onih koji ne misle kao političari iz Saveza za Srbiju, veoma nizak stepen pismenosti… Kako, dakle, balkanski političari doživljavaju medije – kao sredstvo propagande i lične promocije ili…?.

Stanje u medijima je generalno loše, u to nema sumnje. Međutim, odgovornost za to uvek je na vlasti. Niko ne kaže da je Vučićeva vlast kriva baš za sve, ali su, preuzimajući medije, oni generirali lošu atmosfere i govor mržnje. Kada se izbrišu granice i linije razdvajanja, kada se obesmisli dijalog, svaki argumentirani, civilizirani razgovor, šta ostaje? Ostaju uvrede, međusobno razračunavanje, poternice sa obe strane. To je ono što Srbiju čini duboko podeljenim društvom, u kojem su i sva suvisla politika i svi ozbiljni mediji saterani na marginu. U tom smislu, budućnost ne deluje naročito blistavo, što ne bi smelo da nas obeshrabri. Jer, jednom će pasti sva Potemkinova sela i ljudi će jasno videti da je car go. Sama stvarnost će demantovati propagandnu mašineriju vlasti, ma koliko onda danas moćno izgledala. Ljudi će početi da veruju svojim očima, ne Vučićevim propagandistima.

Predsjednik Aleksandar Vučić ponavlja da ne čita Vreme, NIN, da ne gleda N1… Vreme naziva „Miškovićevim novinama“, N1 „američkom televizijom“, iako se često ispostavi da citira, da komentariše ili da se poziva upravo na medije koje, eto, ne gleda i ne čita. Čita li predsjednik Vreme ili mu neko prepričava sadržaj?

Vučić je najverniji čitalac Vremena, u to možete biti sigurni. Zato nas tako često i citira. Doduše, šta da citira, na koga da se pozove? Na Informer? Na Dnevnik Pinka? Aleksandar Vučić veoma dobro zna da to što oni pišu i emituju nije istina. Kako zna? Upravo im on diktira laži koje objavljuju. Istovremeno, kao čovek koji ima uvid u pravo stanje stvari, Vučić bolje nego iko zna da je istina ono što piše to malo preostalih slobodnih medija; zato nas se toliko i plaši. Mislim da je njegov strah od istine, od stvarnosti dovoljna satisfakcija za sve nas i dokaz da to što radimo nije uzaludan posao. Deo javnosti koji nas čita kritički je nastrojen prema ovoj vlasti, ne veruje Vučiću i njegovoj kamarili. Zato on sa nama toliko ratuje, zato nas napada i blati kada i gde stigne.

Siguran sam da će neke ljude jednoga dana biti sramota zbog toga što su govorili i pisali. Tvrdiće da nisu znali, da nisu bili obavešteni i slično. Ama, znali ste! Sve je to pisalo. Ne može se ostati u mraku. Kao i za devedesete, generacije koje dolaze pitaće nas šta smo radili, kako smo dopustili da se ovo događa, zašto smo pristajali na sve, zašto nismo pružili otpor. Neki od nas će imati spremne odgovore na ta pitanja, a to je samo deo nasleđa koje je nam je, kao novinarima nedeljnika Vreme, ostavio naš glavni urednik Dragoljub Žarković.

Šta još? Šta je najvažnije nasljeđe Dragoljuba Žarkovića?

Vreme je Žaretovo životno delo. Čemu nas je Žare učio? Otporu spram cenzure i autocenzure, razmišljanju sopstvenom glavom, poštovanju starog novinarskog pravila da su činjenice svetinja a da je komentar slobodan; učio nas je da se mora pisati pošteno i nepristrasno, da stvari moramo nazivati pravim imenom, da je to naša dužnost kao novinara; da se klonimo kvaziobjektivnosti, da ne upotrebljavamo eufemizme za konkretne pojave i stvari… Žare je govorio da novinari nemaju ni stalnih prijatelja ni stalnih neprijatelja i da ono što radimo služi samo javnom interesu, nikome i ničemu drugo. Najzad, naučio nas je da kao autori u svojim tekstovima pokažemo da imamo jasan stav o ključnim vrednostima društva i da se ne plašimo da ga pokažemo. Pa šta košta da košta.

Tekst je prenet iz Nove ekonomije.