Goran Rojević: Humanitarni rad nije moj posao, već život

Autorka: Ana Krajnc, Izvor: Nova ekonomija

Čime se sve danas bavi organizacija Dečje srce, kakve projekte imate?

Humanitarna organizacija Dečje srce pomaže osobama sa smetnjama u mentalnom razvoju, osobama sa invaliditetom i njihovim porodicama. Promovišemo programe za osamostaljivanje, radno angažovanje i zapošljavanje osoba sa smetnjama u mentalnom razvoju i osoba sa invaliditetom.


Kafe radni centar Zvuci srca u Beogradu postoji već pet godina. Kakve promene vidite danas u odnosu na početke rada, kako kod ljudi koji su angažovani u kafiću, tako i u lokalnoj zajednici? 

Promene su ogromne. Mladi ljudi sa smetnjama u mentalnom razvoju i osobe sa invaliditetom koje su angažovane u kafiću i radnom centru su sazrele, pozitivno promenile svoje ponašanje i počele da se ponašaju kao njihovi vršnjaci bez smetnji u razvoju. Počeli su da pričaju o modi, zaljubljivanju i da sa svojim porodicama planiraju budućnost. Lokalna zajednica kao da je jedva čekala da se ovakve aktivnosti pokrenu da ima prostor gde može svoju humanost da ispolji i pokaže ono najbolje od sebe.

Mladi ljudi sa smetnjama u mentalnom razvoju i osobe sa invaliditetom koje su angažovane u kafiću i radnom centru su sazrele, pozitivno promenile svoje ponašanje i počele da se ponašaju kao njihovi vršnjaci bez smetnji u razvoju. Počeli su da pričaju o modi, zaljubljivanju i da sa svojim porodicama planiraju budućnost

Da li postoje Zvuci srca i u drugim gradovima u Srbiji?

Zvuci srca danas postoje u Beogradu, Subotici, Nišu i Pančevu, a u planu nam je otvaranje i u Novom Sadu, kao i u državama u okruženju.


Koliko smo kao društvo otvoreni i zreli za prihvatanje različitosti? Da li je danas bolje nego pre dve decenije kada je Dečje srce počelo sa radom i šta su još slabe tačke?

Neuporedivo je bolje nego pre 20 godina, jer tada nisu bile razvijene socijalne usluge koje danas postoje i to ne samo u velikim gradovima poput Beograda, već i u najvećem broju gradova u unutrašnjosti Srbije. Nekada je postojalo samo par socijalnih usluga, a danas je taj broj znatno veći. Ono što je stalni izazov je da danas usluge postoje, ali ih i dalje mnogo mladih sa smetnjama u mentalnom razvoju i osoba sa invaliditetom ne koristi.


Koliko dece sa smetnjama u razvoju i njihovih porodica ste do sada podržali kroz svoje programe?

Svakodnevno smo u kontaktu sa 1.200 porodica, a broj onih kojima smo pomogli nismo nikada brojali. Naša je misija da budemo tu za sve one kojima smo potrebni.


Zbog čega postoje liste čekanja za ličnog pratioca? Kako rešiti taj problem?

Usluga lični pratilac se omasovila do granica da danas uslugu samo u Beogradu koristi 955 dece. Tu uslugu deca dobijaju preko centra za socijalni rad po jasno definisanim kriterijumima navedenim u licenci dobijenoj od Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Lista čekanja postoji, jer svakodnevno pristižu novi uputi za decu kojoj je usluga potrebna. Zahvaljujući Gradskoj upravi Grada Beograda, Sekretarijatu za socijalnu zaštitu, lista čekanja se stalno revidira i smanjuje i na mesečnom nivou se po petnaestoro nove dece uključi i započne sa korišćenjem usluge lični pratilac deteta.


Da li vam i koliko država pomaže u radu? Kakvu saradnju imate sa državnim institucijama?

Prostor u kome se obavljaju sve aktivnosti Dečjeg srca, kao i kafe radnog centra Zvuci srca dobijeni su od strane lokalnih samouprava. Osim toga, apliciramo i po  raspisanim konkursima, pa nam je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja opremilo kafe radni centar Zvuci srca u Beogradu i Subotici.


Šta bi država trebalo da uradi da bi pomogla rad vaše organizacije, ali i život onih kojima vi svojim radom pomažete?

Trebalo bi da organizacije koje pomažu osobama sa smetnjama u mentalnom razvoju i osobama sa invaliditetom prilikom kupovine nekih proizvoda, robe i usluga budu oslobođene PDV-a, kao što je to slučaj prilikom realizacije projekata dobijenih iz EU fondova.
Država bi mogla da pojednostavi papirologiju neophodnu za raspisivanje rezervisanih tendera u državnim institucijama kako bi proizvodi osoba sa smetnjama u mentalnom razvoju i osoba sa invaliditetom imali mogućnost da se lakše distribuiraju.
Trebalo bi i da pokrene radne centre, što podrazumeva kreiranje minimalnih standarda i da  omogući neophodno funkcionisanje radnih centara za osobe sa smetnjama u mentalnom razvoju i osoba sa invaliditetom koje se, prema proceni Nacionalne službe za zapošljavanje, ne mogu zaposliti jer se nalaze u kategoriji ljudi koji imaju do 20 odsto preostale sposobnosti za rad.


Koja je vaša lična motivacija za bavljenje humanitarnim radom?

Meni su roditelji bili defektolozi, pa sam odrastao sa osobama sa smetnjama u mentalnom razvoju i osobama sa invaliditetom. Ovo meni nije posao, humanitarni rad mi je život.

Tekst je prenet sa portala Nova ekonomija.