Evropa je otvorila jedno oko

Razgovor: Jelena Obućina i Mateja Agatonović 

Počeo bih od uvoda, konkretnije uvodnika, po kojima su emisije Njuzmaks Adrije postale prepoznatljive i koji izazivaju najviše reakcija publike. Probao sam ovih dana da u kontinuitetu pogledam sve vaše uvodnike proteklih meseci. Prema njima, situacija izgleda crna, skoro pa bezizlazna. Da li je to vaše viđenje ili jednostavno posledica obrade svakodnevnih tema?

To je vid komentara na sve što u ovom društvu doživljavam kao devijantno ili loše, a na osnovu tema kojima se bavimo tog dana. Komentar je forma u kojoj imaš prostor da pokažeš bukvalno sve što umeš, ako umeš, zbog čega je i vrlo opasna. Možeš da budeš bezobrazan, duhovit, sarkastičan, kritičan… U štampanom mediju bi mogao i da psuješ. To je klizava forma, zato što je u prošlosti često bila zloupotrebljena – za agitovanje, za ratno huškanje. Ja mislim da dobro pogađam meru stvari i da to razumljivo uobličim. Bežim od toga da pravim kompleksne tekstove u jednom minutu, da bi ih ljudi na prvu loptu razumeli. Svaki put kada u tome uspem postanu viralni, ljudi ih dele i s njima se identifikuju. Ali tu nema nikakve namere, sreća sa ovom televizijom je to što radimo potpuno slobodno.

Kako biste okarakterisali medijsku scenu u Srbiji?

Licemerno, jer su novinari tobože zabrinuti da su mediji podeljeni. Oni su podeljeni jer je celo društvo podeljeno. U društvu u kom nema demokratije, nema ni objektivnih medija. Jednostavno, mediji koji žele da budu objektivni su izopšteni od vlasti, ne dobijaju odgovore.

Mediji koji su za vlast agituju, rade isključivo u korist vlasti i imaju spiskove zabranjenih ljudi. Ali to nije najveći problem, već mediji koji bi morali da rade svoj posao i koji za to imaju nacionalne frekvencije, a to ne čine.

Imam opasku – i američki mediji su oštro podeljeni, i tamo se ljudi s druge strane političkog spektra nipodaštavaju, ali ljudi veruju u sistem i politika nije borba na život i smrt.

Ljudi tamo žive u demokratiji stolećima, a mi ovde u poluvarvarizmu decenijama. Dovoljno je da popričamo sa bilo kim ko je petnaestak godina stariji od nas, da nam kaže da li je ikad bilo bolje.

To je samo činjenično stanje koje treba prihvatiti. U ovakvoj zemlji ne može biti objektivnih medija koji balansirano imaju obe strane. To je „fejk“.

Dotakli ste se sad i javnog servisa. Kako to izgleda iznutra, u odnosu na ovo što svi vidimo spolja?

Iznutra ne izgleda dobro. Tačnije, iznutra izgleda isto kao što izgleda spolja. Tamo ima odličnih novinara i urednika, koji su povučeni u dokumentarni program. Sve što sam imala da kažem o radu javnog servisa, rekla sam svojim odlaskom.

Nažalost, sećam se jednog perioda kad je RTS sasvim pristojno radio svoj posao, dok je (Aleksandar) Tijanić bio generalni direktor, tokom kohabitacije vlasti. Tada je pritisak bio ravnomerno raspoređen na tri strane, a Tijanić je umeo s tim da igra i balansira. Sada nisam sigurna da ima te sposobnosti, a pritisak potiče samo iz jednog centra.

Kako komentarišete rad tabloidnih medija? Oni često imaju prostor upravo na kanalima sa nacionalnom frekvencijom.

To nije samo jedna politika, koju na primer plasira „Informer“. Mislim i da neki portal ultradesničarske orijentacije radi za vlast. Jednostavno, predsednik ništa ne prepušta slučaju, svaki spektar mora biti pokriven. Ili razbijen, kako bi on generisao što više svojih glasača.

Šta dobijamo kao rezultat?

Skupštinu kakva jeste, koja podseća na mesni odbor SNS-a. Ona se pretvorila u mašineriju kojom se uteruje strah političkim neistomišljenicima i održava privid demokratije, koja ne postoji. To je tabloidna politika sa jasnim ciljem da zastraši ljude koji misle svojim glavom.

Unutar Skupštine, poslanici se ispunjavanjem zadataka bore za pozicije u narednom sazivu parlamenta, jer su ovaj dosta vremenski ograničili. Što je najgore, mislim da je Evropa tek sad otvorila jedno oko na ono što se događa, a da li će otvoriti i drugo, umnogome ne zavisi od nas.

Tako se ponašaju institucije, a kako društvo reaguje na opštu tabloidizaciju? Tenzija ima ne samo u Skupštini, gde se pojedinci ponovo označavaju kao „strani plaćenici i domaći izdajnici“. Da li su građani sluđeni takvom situacijom?

Podela je bilo i biće. Da li ova vlast najviše manipuliše medijima – da, da li dodatno podstrekuje podele u društvu – svakako. Bez dileme, otkad ozbiljnije pratim politiku, nije bila slična situacija. Ali se uvek setim i scene kad Vuk Drašković obilazi sela i pita jednog građanina „kad ćeš ti da glasaš za mene“, a ovaj mu kaže „kad dođeš na vlast“.

Ima još jedna, možda bolja anegdota. Baka mog muža, dosta starija žena, dobila je pismo od predsednika države. Ona je bila na ivici suza od sreće. Kada smo joj objašnjavali da je u pitanju politički marketing, ona se skoro naljutila i rekla „pa gde je tu opozicija“. Problem je što ona ne zna kako predstavnici opozicije izgledaju. Njima se ne nudi druga slika. Gledala sam Dnevnik na RTS-u pre neko veče. Ti ljudi nisu znali da je PCR test poskupeo sa 6.000 na 9.000 dinara.

Možda su saznali ali nisu javili…

Pa selekcija informacija je sredstvo da se održi postojeće stanje što je duže moguće. Ali, nisam sigurna da bi trebalo potceniti građane Srbije. Korona je učinila nešto što Vučić ne može da kontroliše – da ogoli ono što građani vide svojim očima. A oni vide da im komšija ima temperaturu, ali da ne ide kod lekara jer ne može da čeka u redovima. Naravno, ako nisu već doživeli da im neko od najbližih umre od korone.

Videli smo nesposobnost države da organizuje bilo šta u ovoj pandemiji, čak i da se osloni na nesrećne zdravstvene radnike koji se do iscrpljenosti bore u ovoj situaciji. Ako se ovo pregura sa najmanjim gubicima – to je zbog njih, ne zbog onog što je država to organizovala.

To ljudi vide i to je situacija koju Vučić pokušava da kontroliše tako što se po tabloidima ponavlja da ga neko napada, ili da ga neko naziva pogrdnim imenima.

I Madlen Olbrajt koja nam želi zlo je sada ponovo aktuelna iz istih razloga…

A ona je samo zadržala stavove koji su stariji od mene. To konstantno skretanja pažnje, to je zamagljivanje stvarnosti kako se ništa ne bi promenilo.

Šta mediji mogu da urade da bi promenili tu situaciju?

Ništa. Mi možemo samo da ogoljavamo stvari koje vlast želi da sakrije, da prikazujemo ljudima istinu, da okupljamo najširi spektar ljudi sa kojima ćemo da razgovaramo i tako pokažemo da se može neostrašćeno govoriti sa svima.

Mada, ja nisam sigurna koliko su ljudi spremni na tu vrstu otvorenog medija. Kritičko mišljenje i demokratija je ono što su oni kreirali u svojim glavama i ako ti to ne isporučiš… Kako te danas uzdižu, sutra će te provlačiti kroz blato. Mi smo do te mere učaureni u krugovima istomišljenika, da smo ušli u fazu u kojoj naš poznanik koji je drugačije politički opredeljen počinje da bude upitan za nas.

Za to treba da zahvalimo malo političarima, a malo nama samima.

Situacija u medijima je takva da teško možete i da dođete do druge strane, a kada to uspete budete izloženi kritikama. Kako to pomiriti?

Kod nas su dolazili i ministri i članovi vladajuće koalicije. Ali ima ministara koji mi otvoreno kažu „zašto me zoveš kad znaš da ne smem“. To su ljudi koji bi možda gostovali, a možda je u pitanju samo izgovor. Pa ako ne želiš da odgovaraš na pitanja ogradiš se „ne da nam Vučić“. Mi smo nebrojeno put zvali i predsednika i premijerku, nisu se odazvali, nadamo se da će to da se promeni.

Drugi problem, iz ličnog primera: nakon nekih gostovanja su ljudi očajno reagovali na to što smo sagovornike uopšte pozvali.  To je ta deklarativna želja za slobodnim medijima, a onda kad dobiješ nešto što nije porcija koju si želeo da dobiješ, ljutiš se što čovek sa kojim se ne slažeš uopšte nešto priča.

Na primer, razgovarali smo sa Mirsadom Đerlekom, u trenutku kada njega lekari iz Novog Pazara optužuju za najozbiljnije stvari, za smrt ljudi. On je u našem programu dobio desetak minuta, a ljudi su nas napali i što smo mu toliko prostora dali. Vi ne možete ograničiti čoveka optuženog za takve stvari da iznese svoju odbranu. Da li je on kriv ili nije, nije na Njuzmaksu da proceni, već je na nama da o tome izveštavamo…. To je apsolutna šizofrenija između onog što bismo mi hteli i na šta, bojim se, nismo spremni jer smo utučeni decenijama.

Da li Ministarstvo za ljudska prava i društveni dijalog može da pomogne u tome?

Mislim da je to opšta smejurija. Ovde mora da se počne od obrazovanja dece u vriću, pa kroz osnovnu, srednju školu, pa fakultet, pa u trenutku kada počnu da se bave politikom imaju trideset godina iskustva i kulturu dijaloga. Bez promene sistema nema boljitka. Ali da me neko ne bi svrstao u pristalice Boška Obradovića, koji to jedini pominje – samo delim to mišljenje da su ovde vlasti bile smenjive, a da je sistem ostao isti.

Po tome ispada da krivicu podjednako dele i građani i političari.

Krivica je uvek više na političarima, ali ne bih abolirala ni nas. Nije Vučić sam sebe postavio na to mesto. Narod ga je izabrao, i narod ga kontinuirano bira – u osam godina smo imali šest izbora, na kojima se potvrđuje da je najbolji, najpametniji, najveći strateg, da ume… Neće biti da je samo do političara.

Jedna prava vizija, ozbiljnost promene bi dala rezultate, ali bi i naišla na otpor. Vi ovde ako želite korenitu promenu i reformu – mogu da vas ubiju, bez problema.

Ja sam u principu ogorčena, i mislim da se to vidi u svakom mom uvodniku. A ogorčena sam zato što mnogo  čujem od ljudi koji mi masovno pišu na društvenim mrežama, od lekara koji mi svedoče o nenormalnim stvarima… I onda kada ih pitate „pa dobro, hoćete li to da kažete u kameru“, ljudi pristaju samo ako budu zamagljeni i izmenjenog glasa.

Ako i tada…

Tako je, pošto uglavnom ne pristaju. Mi smo nekoliko puta od početka pandemije imali lekare koji su pristajali da govore na taj način. Zašto su naši lekari zaštićeni svedoci? Zato što je strah ogroman. A zapravo, lekovito bi bilo i za društvo i za njih da se ti pojedinci oslobode straha. Ništa im se neće desiti, dokle god to ne zadire u novčanike. A to jedan prosečni građanin ne može.

Nije na medijima da smenjuju vlast ili biraju političare. Za promenu sistema je odgovorna i opozicija, ali šta je ona u mogućnosti da uradi u trenutnoj situaciji?

Ja mislim da je hendikep na prvom mestu za društvo, pa tek potom za opoziciju, što njih nema na kanalima sa nacionalnim frekvencijama. Mislim da najveću cenu toga što nema drugog mišljenja, ne samo opozicije dakle, plaćaju građani.

Da li je najveći problem opozicije da se oslobodi RTS? Pa i jeste i nije. Pandemija je dosta dobar izgovor i za opoziciju, kako ne može da ide po gradovima, da razgovara sa građanima, što je za mene jedan lažan izgovor.

Mi smo videli kako funkcionišu pozorišta, koncerti, da može da se sedi na po dva metra, ali još nismo videli tog opozicionog srpskog političara koji je jedan dan u Nišu, drugi u Kraljevu, peti u Somboru i koji na toj distanci sedi sa 30 ljudi u maloj kafani i razgovara sa njima, kako bi dobio povratnu reakciju naroda. Danas je narod istraživanje javnog mnjenja, statistika, a znamo šta se za statistiku kaže.

Kao što rekoh na početku, ovo sve dosta deluje pesimistično. Da li u ovakvoj situaciji ima mesta za optimizam?

Jako bih volela da mogu da budem optimistična, jer sam po prirodi optimista. Verujem da je poštenje ispravno, da se rad i trud moraju nagraditi, ali me stvarnost demantuje svakog dana. Volela bih da pobedimo koronu, kao što nam se najavljuje, da budemo ekonomski tigar, kao što nam se najavljuje, da budemo najbolji u Evropi… Moje želje su identične Vučićevim, mi se u tome ne razilazimo, već u tome da li je to realno ili nije.

Ja bih optimizam zato svela na malu zajednicu, na porodicu, prijatelje…. Moj optimizam u pogledu države ne postoji. Naravno da nisam srećna zbog toga, ali ne mogu vas lagati, to ne radim ni sa gledaocima.

Članak je prenet sa portala Nova ekonomija.