Detektivka rodne ekonomije

Izvor: Nova Ekonomija

Pionirka u oblasti rodne ekonomije, bavila se istraživanjem o tome zašto rodna razlika u platama i dalje postoji. Pokazala je da rodne razlike neće nužno nestati sa ekonomskim razvojem i da ekonomski rast ne poboljšava uvek rezultate na tržištu rada žena. Goldin je tek treća žena koja je dobila Nobelovu nagradu za ekonomiju od 1968. Godine, otkako se dodeljuje ovo priznanje. 

Ko je Klaudija Goldin?

Rođena je 1946. godine u njujorškom Bronksu u jevrejskoj porodici. Otac je bio inženjer, a majka direktorka državne škole. Kao dete, Klaudija je želela da se bavi arheologijom, a kasnije tokom srednje škole zainteresovala se za mikrobiologiju, što je i odabrala za studije na Univerzitetu Kornel. Već na prvoj godini okreće se ekonomiji, da bi 1972. doktorirala iz oblasti industrijske organizacije i ekonomije rada na Univerzitetu u Čikagu. Profesurom počinje da se bavi 1973. godine, prvo na Prinston univerzitetu i Univerzitetu u Pensilvaniji, a 1989. postaje prva žena koja je dobila stalnu profesuru na Ekonomskom fakultetu Univerziteta Harvard.

„Otkrića i zaključci Klaudije Goldin imaju ogromne društvene implikacije”, rekla je Rendi Hjalmarson, članica komiteta za dodelu nagrade. Opisavši Goldin kao detektivku, profesorka Hjalmarson je rekla da je njen rad obezbedio temelje za dalja istraživanja i stvaraoce ekonomskih politika širom sveta.

Žene su „rodile modernu ekonomiju rada“, napisala je Goldin koja je smatrala da su muškarci relativno dosadni, barem kao tema proučavanja. Njihov rad je kroz istoriju bio ujednačen u poređenju sa radom žena. Ovu složenost je bilo teže izmeriti jer se u javnim evidencijama 1800-ih  zanimanje udatih žena često navodilo kao „žena“ iako su, u stvari, često radile u poljoprivredi i drugim porodičnim preduzećima. Tako je Goldin odlučila da što detaljnije dokumentuje ženski rad kroz istoriju.

Ona je opisala promenu uloga žena u poslednjih pola veka kao „jedan od najvećih pomaka u društvu i ekonomiji“. Pokazala je kako su u obrazovanju pretekle muškarce, prelile se u radnu snagu i našli smisao u svom radu, ali da i dalje  zaostaju za muškarcima – u platama, učešću u radnoj snazi i udelu onih koje su dospele u profesionalni vrh.

Godine 2020. Goldin je tvrdila da se najnoviji talas nezadovoljstva žena fokusirao na „pristrasnost, nejednakost u plaćanju, transparentnost plata i seksualno uznemiravanje“. Prvo joj nije strano jer je, zajedno sa Sesilijom Rous sa Univerziteta Prinston, dokumentovala kako je prelazak na slepe audicije među orkestrima 1970-ih i 1980-ih povećao udeo žena koje su uspele da prođu audiciju.

Iako ne osporava da postoji diskriminacija, Goldin sumnja da bi njeno eliminisanje donelo mnogo toga. Kako su se društvene norme promenile i stvarne barijere pale, ona kaže da je većina preostalih rodnih razlika sa kojima se suočavaju fakultetski obrazovane žene posledica nečeg drugog. Takozvani pohlepni poslovi nagrađuju danonoćni rad i nekompatibilni su sa dežurstvom za decu. Najupadljivije rodne razlike bi se smanjile kada bi zaposleni imali veću kontrolu nad tim gde i kada se njihov posao obavlja.

Sa druge strane, njeno istraživanje pokazalo je da žene danas češće nego one u prethodnim generacijama rade tokom celog života, čak i nakon starosne dobi za penzionisanje. I to često ne iz finansijske potrebe, već zato što su uložile u svoje karijere i još uvek uživaju u njima. Profesorka Goldin je primer toga: doktorirala je 1972. i još uvek radi, sa 77 godina.

Tekst je prenet iz Nove Ekonomije.