Aleksandar Ugrešić: Ko će pre da ugrabi stolara

5. April 2021.
Rezultati u proizvodnji stižu posle nekoliko godina i ako ste mudar i strpljiv čovek, ta proizvodnja samo kumulirano raste. Kada postavite taj dobar osnovni algoritam, to nekako posle samo napreduje. To je drugačije od trgovine koja može da bude veoma brza u profitu, ali može brzo i da padne. Glavni je problem to što fale majstori.
image3-(1)
Aleksandar Ugrešić. Foto: Nova ekonomija

Intervju sa Aleksandrom Ugrešićem, vlasnikom dizajnerskog nameštaja Hookl und Stool
Autor: Katarina Baletić

Nije korona pogodila industriju nameštaja toliko koliko je pogađa nedostatak stolara. Naročito ako se radi o dizajnerskim, ručno rađenim komadima, kojima upravo ljudska ruka daje posebnu vrednost. Mladi iz škole uglavnom izlaze sa teorijskim znanjem, a dualno obrazovanje još nije zaživelo. O tome za Novu ekonomiju govori Aleksandar Ugrešić, vlasnik kompanije Hookl und Stool iz Beograda koja se bavi proizvodnjom originalnog dizajnerskog nameštaja.

Prodajete i barske stolice i stolove, ali i ono što je više „kućni“ nameštaj – krevete, garniture i slično. Šta se više prodaje u poslednjih godinu dana?

U prvom trenutku kada se pandemija pojavila, generalno je čak i porasla potražnja za nameštajem, zato što su ljudi bili zatvoreni u kućama. Bilo im je dosadno, pa je krenula priča „ajmo nešto u kući da renoviramo“, sređujemo. HoReCa program, za razliku od kućnog nameštaj za kojim je tražnja porasla, u pandemiji je malo pao zato što se većina radnji zatvorila, a većina ugostiteljskih objekata i restorana je i dan-danas zatvorena i taoci su cele ove situacije.

Verujete da će se to promeniti?

Očekujem da će u principu, nakon ove pandemije ili kada joj se nazre kraj, u stvari prioritet dobiti taj HoReCa segment hotela i restorana, zato što je ovo neki novi restart. Restorani, odnosno bilo koji tipovi ugostiteljskih objekata, ponovo će imati otvaranje i mislim da će za ta otvaranja biti sprovedena osvežavanja tih prostora i tu vidim šansu za ovaj tip nameštaja.

Da li vam se čini da ćemo se vratiti na staro? Ići u restorane, hotele?

Niko to ne možete da predvidi, ali generalno mislim da civilizacijski tok života ne može da stane. Sigurno će se vratiti u normalu u nekom trenutku. Ljudi su sada malo apatični, melanholični i generalno su se umorili od cele ove situacije. Kada je krenula korona, dosta ljudi je iz čiste dosade, jer nisu mogli da putuju, rešilo da sredi životne prostore. Da li su to kuće, stanovi u kojima žive ili vikendice u koje su bežali, ljudi su sređivali.

Počeli su da više cene taj prostor u kome provode vreme.

Jeste. Ja generalno nisam osetio u industriji nameštaja da smo imali neki ozbiljan pad. Bio je strah na početku i ja sam se jako uplašio, generalno šta će biti pre svega sa ljudima, sa kadrom koji radi, da li ćemo imati koronu u firmi jer mi imamo neke ugovorene poslove, imamo rokove, imamo strogi tajming oko toga od trenutka naručivanja do trenutka isporučivanja.

Šta je bio najveći problem?

Drvo nabavljamo iz Srbije, domaće, i u principu radimo sa orahom, hrastom, jasenom i tu nisam video problem, ali sam video potencijalni problem sa materijalima za tapaciranje koje nabavljamo iz Italije, Engleske… U jednom trenutku je potpuno stao kamionski transport na mesec dana, ali generalno ako ozbiljno planiraš da se baviš nekom proizvodnjom, moraš uvek da imaš neku vrstu rezerve bar za par meseci. Ja se inače dugo bavim proizvodnom delatnošću, pošto sam 25 godina bio u farmaciji i to je moj osnovni biznis, a ovo je nešto što je potpuno moja ljubav i moje delo.

Da li ste imali problem da ispoštujete neki posao za tih mesec dana kada je stao transport?

U tom vremenu krize to se zove viša sila i svi ljudi imaju razumevanju. Svi znamo da smo mi živi ljudi. U trenucima ovakvih situacija, koje stvarno nisu redovne, uopšte nije bilo problematično da se objasni bilo kom partneru da imamo probleme, kao što su i oni imali u svojim zemljama. Mi nismo toliko čini mi se pretrpeli, bar za sada. Ne znam kako će biti u perspektivi i koliko će ovo dugo trajati. Umnogome zavisi od vakcinacije i koliko će se ljudi brzo vakcinisati, jer smatram da je vakcinacija jedini izlaz iz ove situacije.

To govorite kao farmaceut?

To govorim kao farmaceut.

Prodajete nameštaj i na domaćem tržištu, ali uglavnom izvozite?

Generalno ovaj tip nameštaja i ovaj vizual je nešto što mnogo više shvataju ljudi iz zapadne Evrope, Skandinavije, Amerike… Južna Amerika je veoma interesantna, oni imaju puno drveta, imaju lep odnos prema drvetu i vole ovakve stvari. U Evropi je Francuska, po meni, možda najinteresantnije tržište, zato što naš nameštaj ima primesu i Skandinavije i Brazila, ali i francuskog šika.

Da li je sada stao izvoz?

Jeste, ali mi smo izlistani na nekoliko vodećih onlajn platformi za arhitekte i generalno te narudžbine se dešavaju tako što arhitekta radi projekat za klijenta, ode na tu onlajn biblioteku i kaže za ovaj projekat mi je potrebna stolica koja ima drvenu bazu, tapacirani deo… Na tim platformama su samo dizajnerske brendirane firme sa autorskim radovima, nema kopija i arhitekte preporučuju klijentima za svoje projekte neke komade, pa taj segment i ne trpi toliko.

Koliko je teško praviti dizajniran, prilično skup nameštaj, kada postoji sve više velikih industrija kojima je teško ostati konkurent, pre svega zbog cena?

Veoma je teško sačuvati autorsko vlasništvo zato što je zaštita samog komada nameštaja kao industrijskog proizvoda skupa. Ako želite da neki komad kao autorsko delo zaštitite na nivou sveta, to može da košta i nekoliko desetina hiljada evra. Ovaj tip nameštaja koji mi radimo je vrlo specifičan, težak je za izvođenje i vrlo ga malo kopiraju. Obično se kopira iz Kine, Turske, skinuli su skoro 80% poznatih dizajnera, ali ipak postoji bitna razlika između originalnog komada nameštaja i kopije. Bitan je materijal kojim tapacirate, bitan je majstor koji je to uradio. Prepoznaje se šta je ručni štep, a šta je industrijski štep, ima razlika.

Traži li se ručni rad?

Mislim da je generalno i pre pandemije bio trend da se klasičan industrijski dizajn malo manje traži, a da se više traži ručni rad, znači ta viša vrednost. Ako posmatrate i kroz neke druge delatnosti, modu na primer, u kampanjama velikih kompanija, one potenciraju taj ručni rad. Prirodni materijali, puno uloženih sati, autorski rad, to sve ima svoju vrednost i mislim da proizvodi mnogo lep ambijent za rad.

Šta se od vašeg nameštaja radi ručno?

Sve se radi ručno. Naravno da se nameštaj izrađuje na stolarskim mašinama, imamo i numeričke mašine, sve te elemente vi uradite na mašini, ali sva završna spajanja, sva završna šmirglanja, spojevi, guljenje, sklapanje i sve ostalo je ručno. Svaki komad je na neki način unikat zato što ga majstor sklapa, šmirgla i nikad ga ne ošmirgla „u stotu“. Kada prevučete levu i desnu ručku, one izgledaju simetrično i jednake, ali postoji mala razlika u tim ručicama i to jeste ono što je lepota i kvalitet.

Ovo je poprilično skup i dugačak proces, deluje da je veoma teško ući u proizvodnju?

Ovakvu vrstu posla ne možete da započnete od nule. Morate da imate neki start, nešto što vam daje mogućnost da započnete ovakvu stvar zato što je ovo kompleksan i skup projekat. Kada započnete ovu priču, potrebno je sigurno dve godine da prvi dinar zaradite, do tada imate samo ulaganja, ulažete u opremu, u objekat, bez obzira na to da li ga iznajmljujete ili ga imate, u kadar, u razvoj modela, u nabavku početnog drveta, građe, tako da je ceo taj proces u principu skup i spor.

Ko najčešće kupuje dizajnerski nameštaj?

Ne postoji neka određena kategorija ljudi. Ono što sam ja primetio u Srbiji je da trenutno ljudi iz IT sektora najviše kupuju ovu vrstu nameštaja zato što su oni prilično situirani ljudi, vrlo često i veoma dobro situirani, relativno su mladi, obrazovani, proputovali su dosta sveta, imaju taj odnos ka nekoj estetici bilo koje vrste i primetio sam da konkretno u Srbiji najviše „ajtijevcima“ prodajemo nameštaj.

Šta vam je bilo najteže kada ste iz farmacije prelazili u industriju nameštaja i zbog čega ste se uopšte na tako nešto odlučili?

Odmalena gajim ljubav ka drvetu, ka pravljenju predmeta od drveta. I rekao sam da ću jednog dana, ukoliko budem imao finansijskih mogućnosti, sigurno da se bavim drvetom i imaću neki odnos ka njemu. Inicijativa je bila jedna priča iz života: sedeo sam sa  drugarima na piću i nešto smo pričali o nameštaju, drvetu, radionicama i drug mi kaže: „Deda od moje drugarice je bio stolar, umro je, a nema ko to da nastavi, a njen otac je odlučio da proda kompletnu radionicu, sve sa mašinama, za neke sitne novce.“ I ja kažem: „Super, ajde da vidimo tu radionicu.“ Pogledali smo, na kraju i nije prodato, ali meni je to bio klik – to je to – radionica. Želim to da imam. Onda sam krenuo polako u kupovinu jedne, druge, treće mašine. Opet je dobro kada vi dolazite iz neke druge proizvodne branše, jer svaka proizvodnja generalno ima iste principe, da li proizvodili lekove ili fotelje, suštinski se radi o istim proizvodnim fazama, o istoj vrsti planiranja, o istoj vrsti organizacije posla.

Kako ste uspeli da pronađete prave ljude u tom novom poslu, da znate da prepoznate na primer dobrog stolara, dizajnera?

Većinu komada nameštaja sam dizajnirao ja, 80 odsto komada koje vidite ovde plod su mog dizajna. Ali, moja je ideja da generalno ovaj brend Hookl und Stool funkcioniše kao neki dizajn hab sa više dizajnera i više ljudi koji učestvuju. Mi imamo trenutno pet dizajnera u okviru Hookl und Stool, sa tendencijom da taj broj povećamo.

Sa majstorima je problem ta što vam trebaju iskusni stolari za ovakav tip proizvodnje, a malo ih je, otišli su u penziju, neki dobri stolari su otišli za veće novce u inostranstvo jer je radni čas stolara u inostranstvu mnogo skuplji nego u Srbiji, mada taj trend i cene polako počinju da se izjednačavaju. Nekada su stolari radili za mnogo manje para, ali s obzirom na to da je sada velika nestašica stolara, oni su podigli cene i generalno je trka ko će ugrabiti stolara i prevesti ga kod sebe.

A gde su mladi, tek školovani stolari?

Problem je što ta deca koja završavaju drvnoprerađivačku školu uglavnom to rade na nivou teorije, oni se školuju na nivou teorije. Na Šumarskom fakultetu, na smeru prerada drveta, postojala je jedna radionica, ali je zatvorena.

Šta je sa dualnim obrazovanjem?

Puno se priča o tom dualnom obrazovanju, ali generalno ja još uvek nisam shvatio da je definitivna namera da ono ozbiljno i profunkcioniše. Bio bih stvarno presrećan da taj sistem obrazovanja bude manje teorija, a više praksa, odnosno da se barem deo teorije zameni praksom, jer ovaj tip posla nije moguć bez prakse i bez provedenih hiljadu sati u radu. Prosto je nemoguće bez toga da uđete u posao i da se deklarišete kao majstor.

Da li bi vam značilo da vam u radionicu dolazi srednjoškolac na 3-4 sata dnevno?

Problem je što su ljudski, majstorski resursi ograničeni i što vi da biste tu decu naučili nešto da rade, morate da odredite majstora koji će posvetiti pažnju njima, a ne proizvodnji nameštaja. Na taj način faktički gubite neke sate i dnevnice. Nije problem samo odškolovati ljude. Zbog neravnopravne konkurencije u smislu ponude i potražnje Zapadne Evrope i nas, vi odškolujete mladog čoveka, a on ode napolje da radi. Dešava se vrlo često, kao i u svim drugim branšama, da odškolujete i uložite neku energiju u nekog klinca, naučite ga nešto da radi i on prvom prilikom ode.

Ali ne možemo da ga krivimo?

Naravno da ne možemo da ga krivimo, ali kažem, školovanje za stolara prosto košta, kao što košta školovanje na nekom fakultetu. Zanatsko školovanje mimo teorije isto tako košta, to neko treba da plati. Vrlo često vlasnik neke proizvodnje treba da odvoji strpljenje, vreme, novac, rizik zbog povreda, da školuje neku decu, sa velikim pitanjem da li će ta deca ostati kod njega, ili će otići svojim putem, što je isto skroz legitimno, i reći „ne možemo da radimo ovde za toliko para, jer možemo da radimo za tri puta više para na drugom mestu“.

Gde je rešenje?

Ja trenutno neki model tu ne vidim. Kao što su mnoge druge zanatske stvari izumrle… U Beogradu ste imali krajem prošlog veka, ’70-ih i ’80-ih godina, puno raznih zanatlija u gradu. Danas kada pogledate strukturu lokala i usluga koje se nude po gradu, to su ili kozmetički saloni ili pekare. Sarajevska ulica ili Balkanska ulica bile su prepune zanatskih radnji. Te stare zanatlije sada nemaju na koga da prenesu znanje.

Zbog čega je to tako?

Zato što je sada „in“, ako pričamo o zanatu, da se bavite iscrtavanjem obrva, nalivanjem noktiju, prosto su se trendovi promenili. Više nije „in“ da se bude sarač, tapetar…

Ali zašto kad postoji potražnja za majstorima?

Postoji ogromna potražnja za svim zanatima, nije samo za stolarskim. Vi danas ne možete da nađete majstora bilo koje fele za popravke radova u kući. Majstora nema ili, ako ih nađete, preskupi su, zauzeti, u velikim projektima, jer su ih uzele firme. Mnogo se gradi trenutno, a vi nemate ni građevinare. Ono što ja vidim – mislim da ćemo morati da uvozimo radnu snagu iz još jeftinijih zemalja od naše.

Članak je prenet sa portala Nova ekonomija.

Share