Jedini život

Piše: Branko Rosić, Nedeljnik

Naravno da FEST nije nostalgija u smislu retrospektiva starih filmova, jer to je oduvek bio aktuelni filmski trenutak i pregled sadašnjosti, ali jeste na neki čudan način podsticao i neka odbrojavanja i sećanja. Neke inventare sopstvenog jednog jedinog života dok ide ona festivalska muzika koja odjekuje aulama sala. Šta si uradio od prvih FEST-ova na kojima si gledao film o bendu The Clash pa do priče o demencijom rasturenom liku Entonija Hopkinsa u oskarovskom delu „Otac“? Sećam se da sam sa porodicom gledao jedan film o starosti sa Džekom Nikolsonom i da sam se čudio kako stariji članovi izlaze deprimirani posle odjavne špice. To je taj luksuz mladosti kada misliš da je to staračko gledanje u život kroz prozor sobe koju ne napuštaš kao Entoni Hopkins u „Ocu“ toliko daleko od tebe. A vreme leti i u jednom trenutku postane najskuplji element života, kako je, kad okrenete stranicu unazad, rekao Nikola Čuturilo, koji je imao sve vreme ovog sveta bivajući gitarista Riblje čorbe i Električnog orgazma.

OVOG VIKENDA JE BIO ROĐENDAN RADIJA B92 i Veran Matić je napisao odličan tekst o onima koji su ugradili svoj jedan jedini život u Devedesetdvojku. Bez ređanja epizoda iz prošlosti ovog nekadašnjeg brenda slobode ispisao je istoriju kroz lik Marka Pletikape, nekadašnjeg šefa obezbeđenja Radija B92 u Domu omladine. Sećamo ga se, naravno, iza rešetaka ulaza u radio. Teška vremena, olovna vremena, mi koji bismo da pobegnemo iz zemlje i Veran nam potpiše papir za vizu jer imamo samo jedan jedini život i gde da ga strajbamo u tadašnjoj Srbiji. Na kraju ipak ostanemo i slušamo Devedesetdvojku. I dođe ta sloboda, ali ne bude baš kao što smo zamišljali, i onda se setiš radija i godina koje si proveo na ulici boreći se da taj tvoj jedan jedini život bude bolji. Dva sata pre pisanja ovog teksta ponovo sam razmišljao o tom jednom jedinom životu. Pored kontejnera na Senjaku video sam lokalnog psa lutalicu, simbola kraja, kako leži. Nisam hteo da ga budim i bacio sam smeće daleko. A onda sam se, obuzet sumnjom, vratio i video da je pas mrtav. Udaren kolima u njegovim svakodnevnim jurnjavama za autobusima i automobilima koje su obeležile njegov život. Onaj jedan jedini koji će se sutra nastaviti pored Maxija, kafića u čijem dvorištu je spavao uz žutog drugara lutalicu koji ne zna kako je ostao od danas sam u svom jedinom životu.