Zoran Ćirić: U Srbijici ne postoje mladi već samo prerano odrasli robovi

Piše: Vladimir Matković

Zašto se pojavilo treće izdanje „Nišvila“?

– Kakvo isledničko pitanje! Zvuči kao da imate nešto protiv ove knjige. Ali, niste jedini. Evo, reći ću vam nešto u poverenju – „Nišvil“ je ponovo objavljen kako bi ovdašnji etablirani književni netalenti crkli od muke.

Mislite da se ti koje spominjete mogu prepoznati u „Nišvilu“?

– Jok! Takvi nisu u stanju da se prepoznaju ni u TV likovima Velikog Vođe. Oni su keš koji hoda. E sad, pošto je taj keš vrlo krvav, onda moraju da se kriju iza maske izvršioca zvanične estetike i zvaničnog književnog ukusa.

Zahvalni su to likovi za spisateljsku zajebanciju, bavio sam se njima u nekim drugim knjigama, ali ne i u „Nišvilu“.

Pa dobro, recite onda našim čitaocima o kakvoj se to knjizi radi?

– Tražite od mene da objašnjavam svoje pisanije? To je kao da cinkarim samog sebe. Ali, ruku na srce, i samo pisanje se svodi na isto.

Kroz molitveno ispovedanje i porno fantazije bežim od sopstvenog života koji se odvija u tzv. spoljnjem svetu, kojeg ne podnosim baš kao što ne podnosim sliku o sebi koju sam stvorio.

Znači li ovo da je „Nišvil“ autobiografska knjiga?

– Nikada je tako nisam doživljavao, ni tada ni sada. Ne volim da se osvrćem unazad, a i nemam gde da se vratim.

Pored toga, davno sam pisao te priče, krajem 1993 i početkom 1994, u trenucima predaha i zatišja.

Predah i zatišje od čega?

– Od neprekidnog preganjanja sa napaljenim patriotama. Bilo mi je smešno njihovo srbovanje, ali mi nije bilo nimalo smešno njihovo ratno huškanje i to što su ratovali po kafanama dok su neki moji drugovi bili mobilisani i odvedeni na stratišta da budu pogubljeni za primer.

Bio sam toliko ekstremni pacifista da su nacionalno osvešćeni dobrovoljci čak dva puta potezali pištolj na mene, a jedan samozvani „povratnik“ mi vitlao bombom dok sam mu naručivao ono što će kasnije postati poznato kao „zozovača“.

I stalno su mi psovali „majku kukavičku“ i „majku ustašku“, valjda zato što se moja čokalijska majka stalno pičkarala sa pozivarima, sa oficirima iz komšiluka, sa dežurnim slobistima, a jednom se čak i rvala sa tri vojna policajca ne dozvolivši im da uđu u stan gde sam se tada zatekao.

Bilo je nečeg grotesknog u svemu tome, kao da su svi želeli da im život bude spektakl. Mogao sam da prepoznam prikriveno mučeništvo u sveopštem kurčenju.

Ali, čekajte, u nekoliko priča iz „Nišvila“ spominje se bežanje od mobilizacije. Zar to nisu autobiografski momenti?

– Ma, to su samo opšta mesta! A i njih pisac izmišlja, ako je pravi pisac. I zato, posle svega, „Nišvil“ i dalje funkcioniše kao niz povesti u slavu beznačajnog života, iluzija avanture u kojoj su glavni likovi beskorisni ljudi.

Oni više ne znaju ni za očaj ni za beznađe. To je stanje ispod svakog autsajderstva.

U ovim pričama se ne pripoveda o marginalcima, već o nevidljim ljudima, o senkama čiji je odraz uobrazilja, o mrljama koje sistem pokušava da izbriše ali to se neočekivano zakomplikuje, jer se ispostavi da su te mrlje stvarnije od stvarnosti u kojoj postoje gospodari, sluge, zaslužni građani i zahvalni mrtvi.

Nešto od onoga što se ispričali o svom tadašnjem „privatnom“ životu miriše na nasilje, a u knjizi i te kako ima nasilja. Na primer, priča „Pozivari“ govori vrlo upečatljivo o toj atmosferi nesigurnosti i strepnje koja se završava fatalno. A i najavljuje trilere koje ste kasnije napisali.

– „Pozivari“? Volim tu priču, toliko toga je u njoj. To nije priča o nasilju, to je priča o budalastoj lojalnosti, o veri u rokenrol mitomaniju.

Kada izmiksuješ profesionalnu brutalnost i sentimentalni heroizam – to nije nužno triler, drama, čak ni tragedija. A to što kažete da u knjizi ima nasilja – ‘ajde, recite mi, a gde ga nema?

Da, ali devedesete su bile pre svega ratne godine.

– Rat u Srbijici nikada nije prestajao. I dalje smo ukopani u rovovima, i dalje su linije fronta neopozivo urezane u zemlju kojom više puzimo nego što hodamo, i dalje traje razmena vatre uz povremene pregovore o primirju.

I dokle više to idiotsko kukanje o „povratku u devedesete“? A ti koji, kao, upozoravaju, upravo su oni koji su svoje demokratsko tajkunstvo i svoje zločinačke karijere započeli u tim navodno užasnim godinama.

Da li i o ovome govori „Nišvil“?

– „Nišvil“ nije uputstvo o gerilskoj borbi, niti manifest pokreta otpora, nema u njemu ideoloških otkrića, niti proročanskih naravoučenija u vezi sa tragičnim srpskim usudom.

To je, bez lažne skromnosti, vrhunska zbirka priča, koja je i danas podjednako apartna kao što je to bila i pre 27 godina. Evo, kladim se u bocu ‘Crnog DŽonija’ da ne možete pronaći nijednu knjigu sličnu ovoj, objavljenu u Srbijici, bilo kada.

Da li se može reći da je ovo knjiga o preživljavanju sa stilom?

– Lepo zvuči, onako epski, ali to ne biva. Niti stil haje za preživljavanje, niti u stihiji preživljavanja bilo ko razmišlja o stilu. U stvari, to je taj jezički egzibicionizam koji gaje oni što se bave umetnošću na ziheraški i podoban način.

Tim oholim ništarijama i neljudskom ološu vrlo je stalo do ovakve mantre; njima je „super artificijelno“ kada se pobrkaju stil i dostojanstvo. Misle da će tako lakše sakriti fakat da ne poseduju ni jedno ni drugo.

Oni poseduju samo potvrdu da ih poseduju aktuelni moćnici, a to nije malo praktično postignuće – oni su, zapravo, šampioni socijalnog darvinizma. Eto, to je ono čega ima u ovoj knjizi: pripovedanje o svetačkom prostakluku koji uređuje ljudske živote po principu – svi ćemo preživeti a samo neki će živeti.

Ovo što govorite, i ton kojim to saopštavate, vrlo me podseća na „Nišvil“ – mislim na spoj hedonizma i mizantropije. Da li me utisak vara?

– Hedonizam i mizantropija se mogu pronaći skoro u svim mojim ranim radovima. Ta osovina Rable-Gogolj-Svift se nekako prirodno formirala čim sam potonuo u pisanje prepoznavši ga kao svoju misiju.

Kad god ste govorili o „Nišvilu“, isticali ste njegovu „hardkor estetiku“, „prljavi humor“, i niste krili ponos što ga je akademska javnost tretirala kao „pornografski skandal“. Otkud onda završna priča „Karavan“, koja potpuno odudara od te karnevalske, gotovo skaredne atmosfere, i u potpunosti je ispunjena setom i melanholijom, i nečim što bi se moglo nazvati „staračko podvlačenje crte“?

– Najpre da nešto razjasnimo – „Nišvil“ je stilski i tematski prilično raznovrsna knjiga, uz mnogo žanrovskih eksperimenata. A što se tiče priče koju ste spomenuli, mislim da se savršeno uklapa u celinu, i naravno da nije slučajno što ona završava čitavu tu epopeju rađanja mita o Nišvilu.

Iako se radi o ispovedanju stare žene na zalasku života njenim sećanjima ne nedostaje ni čulne radosti, ni žilavog bunta. Ta starica je veći ratnik i bludnik od mnogih mlađih likova koji defiluju u nekim drugim pričama iz „Nišvila“, a koji bi da dožive „nešto zabranjeno“, ali sa bezbedne distance, i tako postaju nešto opasnije od sopstvene parodije.

I za kraj ovog razgovora, imajući u vidu da ste već više puta govorili i pisali kako „živimo Apokalipsu“, te da su vas i drugi zvanično opisali kao „definiciju političke nekorektnosti“, očekujete li da će ovo treće reizdanje „Nišvila“ uspeti da privuče nove, mlade čitaoce?

– Ne znam koje su vam namere, ali znajte da je vaše pitanje više od provokacije, vaše pitanje je čista blasfemija. Mladi? Koji mladi? U Srbijici ne postoje mladi već samo prerano odrasli robovi.

Zaboravljate da ulazimo, to jest jurišamo u kapitalizam? Zaboravljate da Srbi vole samo onaj liberalno-burazerski kapitalizam u kojem su oni kapitalisti?

A to je golem i komplikovan proces u kojem nema ni vremena ni mesta za nešto tako neisplativo kao što je čitanje knjiga. I zaboravljate ono najvažnije: niko u Srbijici nije mlađi od Velikog Vođe.

On je mera svih mladalačkih hirova, nestašluka, lutanja i pronalaženja. Tako da se usrdno molim da Veliki Vođa ne podetinji toliko da poželi da pročita „Nišvil“. Takođe molim da ovo uđe u zapisnik. Hvala, i bez drugog puta.