„Žensko telo se tretira kao javno dobro“: Seksualizacija medijskih radnica uzima maha, a estetika se gura ispred profesionalizma

Autor: Vojislav Stojsavljević, Izvor: Danas

Tome su umnogome doprinele društvene okolnosti u kojima je takav pogled na stvari donekle normalizovan, ali i same televizije i drugi medijski kanali koji su zarad gledanosti u prvi plan gurali fizički izgled svojih voditeljki i novinarki, a u drugi plan stavljali profesionalizam.

Takva vrsta narativa proširila se i na internet i društvene mreže, gde je dodatno metastazirala.

Seksualizacija žena postala je svakodnevna aktivnost anonimnih naloga na društvenim mrežama, koje prate hiljade isto tako anonimnih naloga koji to podržavaju uz dodavanje vulgarnih komentara.

Na platformi Jutjub slobodno se kače isečci iz televizijskih emisija, gde se montiraju snimci voditeljki tako da se ističu samo njihove noge, grudi i drugi delovi tela u cilju predstavljanja njih isključivo kao seksualnih objekata, kako bi se pothranile niske ljudske pobude.

Međutim, tih snimaka je sve više, a mnogi od njih imaju hiljade pregleda i stotine komentara.

Ovakav vid zloupotrebe video materijala u cilju seksualizacije medijskih radnica, stvara na njih veliki pritisak, koji utiče kako na privatni, tako i na profesionalni život. Međutim, čini se da leka za ovaj problem nema, jer se on širi bez ikakvih ograničenja i sankcija.

Voditeljka i urednica na Radio-televiziji Srbije Ana Manojlović, koja je i sama već dugo na meti ovakvih zloupotreba, nada se da joj to nikako ne utiče na život.

„Verujem da svi koji to vide znaju da ja sa tim snimcima nemam nikakve veze i da sam žrtva. Smeta mi to što su ti snimci među prvima na Guglu kada se upišu moje ime i prezime, ali šta da radim“, kaže ona za Danas.

Kada je reč o poslu, Manojlović navodi da joj izgled nije prioritet.

„Celu svoju karijeru se borim protiv zloupotreba žena, bilo da je reč o njihovom privatnom ili profesionalnom životu. O tim snimcima dok radim i ne mislim. Zapravo najmanje imam vremena da mislim na to kako izgledam. Emisija je veoma zahtevna u novinarskom smislu, izgled mi je zaista sporedan“, poručuje ona.

Ipak, naša sagovornica naglašava da nije sramota biti lep, zgodan, negovan…

„Sramota je gurati to u prvi plan i biti prazan, neprofesionalan, nepripremljen ili nezainteresovan za emisiju, gosta, temu koju radiš. Dosta mojih koleginica, posebno onih koje vole da se predstavljaju kao novinarke ili još gore urednice, upravo to rade. Čitaju ono što im neko drugi spremi, a sate provedu po salonima i društvenim mrežama baveći se isključivo fizičkim izgledom. E, to je sramota, za našu profesiju“, poručuje Manojlović.

I same novinarke, kako kaže, ako se ne bave novinarstvom profesionalno i odgovorno, doprinose mnogo ovakvom narativu.

„U protivnom je nebitno šta nose i kako izgledaju. Svakako imaju pravo da nose šta žele i u čemu se osećaju prijatno, to koliko ja znam, nije zabranjeno“, navodi ona.

Kada je reč o konkretnim snimcima na Jutjubu, Manojlović otkriva da je probala da reši to pravnim putem.

„Prijavila sam jednom sve te profile na društvenim mrežama i Jutjubu, ali slaba vajda od toga. Blokirala sam ih na svim mrežama, da me makar ne uznemiravaju, kada već na mojim nogama zarađuju. Toliko mogu“, kaže ona.

Kako dodaje, situacija je takva da ako obnažiš noge i grudi dolaze i milionski pregledi na društvenim mrežama, a može pristojno i da se zaradi.

„Ako vodiš, ovako kao ja, podkast sa zanimljivim temama, ali pristojno obučen sa skromnim osvetljenjem, radiš ga za nekoliko hiljada iskrenih pratilaca i za svoju dušu. Zato zapratite ‘Analogija’ podkast! Nema šta posebno da se vidi, ali uživaćete u zabavnim razgovorima sa pametnim ljudima“, preporučuje Manojlović.

Psihološkinja i osnivačica Centra za psihološku podršku, psihoterapiju i edukaciju „Psiho Ludens“ Tamara Đorđević za Danas objašnjava da seksualizacija žena u medijskom prostoru, naročito novinarki i voditeljki, nije marginalna pojava i da je nije moguće posmatrati kao bezazlenu zabavu.

„Kada se video-materijali montiraju tako da istaknu isključivo određene delove tela voditeljki, to nije slučajna estetika, već namerno kreiran narativ seksualizacije. Seksualizacija novinarki, voditeljki i žena koje govore u javnom prostoru – bilo kroz kadar, komentare ili digitalnu montažu, ukazuje na to da društvo još uvek dominantno vrednuje žene prema estetskim, a ne prema stručnim kriterijumima“, ukazuje ona.

U psihološkom smislu, kako dodaje, to je oblik objektivizacije.

„To je proces u kom se osoba percipira kao objekat, a ne kao celovita ličnost. Takva percepcija žene, zasnovana na fizičkom izgledu, može urušiti njen profesionalni identitet i umanjiti društveni autoritet. To nam govori da društvo još uvek ne priznaje punu profesionalnu subjektivnost žene, čak i kada ona govori iz pozicije znanja i kompetencije“, objašnjava Đorđević.

Kada se ovakav sadržaj masovno proizvodi i konzumira, kao što je to slučaj na internet platformama gde se u hiljadama videa ističu delovi tela voditeljki umesto njihovog rada, onda govorimo o kolektivnom učestvovanju u degradaciji profesionalnog ženskog identiteta, upozorava naša sagovornica.

„Komentari koji prate te snimke, često puni seksualnih aluzija i omalovažavanja, dodatno potvrđuju da je ženi i dalje teško da bude percipirana kao ravnopravan učesnik u javnom diskursu, čak i ako zadovolji estetska očekivanja publike“, navodi ona.

Đorđević dodaje da je posmatranje žena kroz pol i fizički izgled veoma učestalo, posebno u medijima.

„Televizija i društvene mreže često plasiraju vizuelni sadržaj u kome je žena, bez obzira na temu o kojoj govori, prikazana na način koji stavlja akcenat na njeno telo. Publika je, posredstvom medijskih obrazaca, naučena da kod žena prvo primeti izgled, a tek zatim sadržaj“, kaže ona.

Empirijska istraživanja, kako otkriva, potvrđuju da se atraktivne žene češće percipiraju kao manje kompetentne.

„Taj mehanizam dodatno učvršćuje rodni dvostruki standard, gde muškarac ne mora da bude fizički privlačan da bi bio shvaćen ozbiljno, dok se od žene očekuje i jedno i drugo“, ukazuje Đorđević.

Uticaj ovakvog narativa na žene je dubok i suptilan, naglašava ona.

„Žene koje su stalno izložene evaluaciji na osnovu izgleda mogu razviti oblik samoobjektifikacije, tj. unutrašnji pogled na sebe kao na objekat. To znači da, dok rade, istovremeno razmišljaju o tome kako izgledaju, kako ih drugi vide, da li će njihova pojava biti komentarisana. Time pažnja biva podeljena, što smanjuje fokus, spontanost i autentičnost u radu“, upozorava Đorđević.

Ovaj obrazac je sve prisutniji i u drugim profesijama, kaže naša sagovornica.

„Recimo, među psihoterapeutkinjama koje nastupaju u medijima. U želji da budu viđene, prihvaćene ili komercijalno prepoznate, neke terapeutske figure sve češće koriste vizuelnu privlačnost i provokativnu estetiku kao deo javnog nastupa. Takav oblik profesionalne samoobjektifikacije svedoči o tome koliko je normativ seksualizacije postao duboko ukorenjen, čak i u profesijama koje se temelje na introspekciji, etici i neutralnosti“, objašnjava Đorđević.

Ona podseća da su psihološke posledice svega toga temeljno dokumentovane.

„Žene koje su izložene seksualizaciji i objektifikaciji mogu razviti stanje u kojem su stalno mentalno angažovane razmišljanjem o svom izgledu, telesnoj prezentaciji i proceni okoline. Ova pojava nije površna i može uticati duboko na kognitivno i emocionalno funkcionisanje. Takođe, može doći do razvoja poremećaja telesne slike, anksioznosti, a u težim slučajevima i depresivnih simptoma“, upozorava Đorđević.

Što se tiče dugoročnih posledica, kako otkriva, žene mogu razviti uverenja da njihov profesionalni doprinos nije važan.

„To vodi demotivaciji, gubitku identiteta u radu i čak povlačenju iz javnog prostora. To nije individualni problem, već posledica kulturne klime u kojoj se žensko telo tretira kao javno dobro, a ne kao privatna stvar osobe koja ga nosi“, zaključuje Đorđević.

Može li seksualizacija novinarki da se suzbije pravnim lekom?

Pravnica Udruženja novinara Srbije (UNS) Gordana Konstantinović za Danas navodi da novinarke i medijske radnice u Srbiji sve češće postaju mete digitalnog nasilja, objektivizacije i neovlašćenog deljenja njihovih snimaka.

Ona dodaje da to nije samo lični problem, već i udar na slobodu izražavanja, medijske slobode i ljudska prava.

„Ovo je ozbiljan i višeslojan problem koji uključuje seksizam, povredu privatnosti, zloupotrebu digitalnih platformi i ugrožavanje profesionalnog integriteta novinarki“, upozorava Konstantinović.

Preporuka Saveta Evrope – Zaštita novinarki od rodno zasnovanog nasilja, ukazuje da su novinarke posebno izložene rodno zasnovanim napadima i preporučuje državama da takve slučajeve istražuju kao pretnje slobodi izražavanja, podseća ona i dodaje da druga Preporuka – Zaštita novinarstva i bezbednosti novinara, naglašava da države imaju pozitivnu obavezu da štite novinare, a posebno novinarke, od svih oblika pretnji, da svaki napad, uključujući onlajn zlostavljanje i seksualizovani sadržaj, mora biti istražen brzo i efikasno, da podržava razvoj mehanizama za brzu prijavu i uklanjanje onlajn napada i podstiče medije da imaju interne mehanizme za prijavu i reagovanje u slučaju napada na žene u redakcijama.

Konstantinović poručuje da je nužno da se novinarke i medijske radnice upoznaju sa digitalnom bezbednošću i preduzmu mere zaštite.

„U tome im može pomoći Informator o digitalnoj bezbednosti novinara „Ne rizikuj, zaštiti podatke“ koji je uradilo Udruženje novinara Srbije. Zaštita podrazumeva korišćenje jakih lozinki i dvofaktorske autentifikacije na svim nalozima, podešavanje privatnosti na svim profilima na društvenim mrežama i kontrola uvida u sadržaj. Zaštiti može doprineti i redovno pretraživanje sopstvenog imena i snimaka radi ranog uočavanja potencijalnih zloupotreba. Ukoliko se zloupotreba uoči može se zatražiti uklanjanje sadržaja preko Jutjuba, Iksa (Tviter), Fejsbuka i drugih platformi“, pojašnjava ona.

Ako do povrede dođe, kako kaže, u zavisnosti od niza okolnosti u svakom konkretnom slučaju, pravna zaštita se može ostvariti kroz građanski i krivični postupak.

„Krivični zakonik Srbije propisuje sledeća krivična dela – Ugrožavanje sigurnosti uključujući digitalne pretnje i „onlajn hajke“, Proganjanje, Neovlašćeno fotografisanje, Neovlašćeno snimanje i objavljivanje ličnih snimaka, Nedozvoljena obrada podataka o ličnosti, kao i Polno uznemiravanje. Zaštita se može ostvariti i u parničnom postupku tužbom zbog povrede prava ličnosti, ako je objavljen snimak koji vređa čast, ugled, privatnost ili dostojanstvo. Ukoliko se npr. snimak novinarke seksualizuje na društvenim mrežama, tužbom se može tražiti naknada štete zbog povrede ugleda i dostojanstva i uklanjanje zapisa“, poručuje Konstantinović.

Zaštita se pruža i kroz tužbu za povredu autorskih prava ukoliko je, recimo, došlo do nedozvoljenog korišćenje snimka ili fotografije, odnosno ako je predstavljen sadržaj koji narušava autorski integritet, dodaje ona.

„Seksualizovano nasilje nad novinarkama u digitalnom prostoru nije ‘samo internet’, već stvarna pretnja po bezbednost, dostojanstvo i slobodu medija. Zakoni Srbije i Preporuke Saveta Evrope pružaju pravni i moralni okvir za zaštitu. Svako kršenje prava mora biti javno osuđeno i institucionalno procesuirano“, naglašava Konstantinović.

Ona podseća da podršku novinarkama pružaju i novinska i medijska udruženja i organizacije civilnog sektora kao što su UNS, NUNS, Safe Journalists mreža i ostali.

Tekst prenet sa portala Danas.