Vesna Radojević, novinarka i urednica KRIK-a: Blokada RTS-a je velika poruka

Razgovarala: Vesna Andrić, Izvor: Danas

– Tu su, pre svega, mediji bliski vlasti koji imaju političku ili finansijsku korist od širenja lažnih vesti i spinovanja. Pored njih, u Srbiji su ključni dezinformatori i pojedinci iz vlasti, ali i institucije poput Bezbednosne informativne agencije koja ima ulogu odbrane SNS-a od bilo kakve kritike. U našem kontekstu posebno dominira spoj politike i tabloida koji zajedno kreiraju jednu atmosferu u kojoj je građanima koji nisu u medijima ponekad teško da razdvoje činjenice od izmišljotina – ukazuje Vesna Radojević.

Kada je reč o studentskim protestima, ona smatra da je situacija zapravo bolja, jer su građanima upravo studenti još više skrenuli pažnju na neprofesionalne medije, označavajući ih kao gorući problem.

– Imamo veliki protest ispred RTS-a koji suptilno manipuliše, ćuti o velikim problemima koje Srbija ima, ali i ispred najokorelijih obračunskih listova, poput Informera. Dakle, studentima je stalo do medija, znaju koliko su moćni i odgovorni i podsećaju građane na to – kaže Radojević.

*Kakvi su, po Vašem mišljenju, dometi blokade javnog servisa? Kada studenti kažu da će blokade trajati dok se ne raspiše novi konkurs za članove Saveta Regulatornog tela za elektronske medije (REM) ili dok se ne „ugasi RTS“, da li verujete da je moguće ispunjenje tog zahteva? Videli smo odgovor vlasti, kao i komentar aktuelne portparolke REM-a Olivere Zekić, koja je rekla da studenti nisu nadležni da postavljaju „dva zahtevčića“ i da se nada da Skupština neće podleći pod „ludačkim pritiscima studenata“.

– Mislim da je blokada RTS-a velika poruka. Studenti su, bukvalno telima, pokazali da nisu spremni da ćute pred nepravdom. A kad neko kaže da zahtevaju „dva zahtevčića“, to mi samo pokazuje koliko se vlast otuđila – od stvarnosti, od ljudi, i od toga šta javni servis uopšte treba da bude. Hoće li se RTS „ugasiti“? Verovatno neće. Hoće li se raspisati novi konkurs za REM? Ne odmah. Ali da li su studenti nešto promenili? Jesu. Pokazali su da postoji granica i da je neko ipak spreman da je brani. I to nije malo. Ono što mi je neverovatno, a šta moram da istaknem je uprava RTS-a, glavni urednici koji misle da sve što rade, rade savršeno, i da nema tu šta ko njih da sputava. Sa njima i takvom upravom RTS se neće promeniti. To jednostavno nije moguće. RTS ćuti o problemima, siromaštvu, korupciji, aferama vlasti. A od građana dobijaju 90 miliona evra preko takse. To su prevaranti profesije, zaista ne mogu da kažem ništa blaže za njih.

*Da li je oslobađanje RTS-a dovoljan ili prvi potreban korak u borbi za sređivanje stanja u medijima u Srbiji, ako imamo u vidu da su tabloidi dva koraka ispred svih, u tom smislu što su uvek spremni na nove i nove laži, napade, targetiranje ljudi…

– RTS je važan zbog suptilnosti poruka i manipulacija koje nisu očigledne, kao kod tabloida. Mnogi zapravo smatraju te obračunske liste zdravo za gotovo, ali kada je RTS u pitanju stvari su drugačije. Imaju veću težinu jer su uvijene u oblandu, lepe manire i pravilne akcente. Zbog toga je ova blokada opravdana – pokazuje da je građanima stalo do javnog servisa. Upravi to treba da imponuje, a ne da smeta. Takođe, mislim da im je perspektiva pogrešna – o ovim mladim ljudima treba da razmišljaju kao o ljudima koji su spremni da ih brane u napadima vlasti, a ne obrnuto – da treba RTS da brani vlast od studenata. Suludo je. Zato kažem – stvar je u ljudima. Dok je ova uprava na čelu RTS-a taj preokret je nemoguć.

*Često čujemo da je Srbija specifična po tome što u kreiranju dezinformacija učestvuje država, uz pomoć tabloida i medija bliskih režimu. Da li je Srbija pravilo ili izuzetak po tome što vlast sarađuje i finansijski nagrađuje medije koji proizvode i šire dezinformacije i manipulišu činjenicama? Neretko se u medijima pojavljuju ocene ili prenose nalazi istraživanja da je upravo Srbija „među najvećim rasadnicima dezinformacija“, ali nismo sigurni da to nije slučaj i u mnogim drugim zemljama u kojima je stanje u medijskoj sferi uređenije nego kod nas.

– Srbija nije jedina zemlja u kojoj država aktivno učestvuje u proizvodnji i širenju dezinformacija, ali svakako spada u one zemlje gde je taj odnos između vlasti i medija posebno izražen i očigledan. Kod nas je ta veza mnogo direktnija, otvorenija i sistematskija nego u mnogim drugim državama gde postoje snažniji regulatorni mehanizmi ili veća medijska nezavisnost. Dakle, Srbija možda nije jedinstven slučaj, ali je svakako među izraženijim primerima kako država može direktno podržavati i nagrađivati medije koji manipulišu činjenicama.

*Kada čujete ocene da su građani Srbije naviknuti na dezinformacije, a znamo da je to moćan alat za manipulaciju javnog mnjenja, šta pomislite kao građanka, a šta kao profesionalac? Radite upravo u mediju koji se godinama bori za istinu.

– Kada čujem ocene da su građani Srbije navikli na dezinformacije, naravno da osećam istovremeno i razočaranje i odgovornost. Kao građanka, frustrira me činjenica da smo došli do tačke gde se laži prihvataju kao nešto normalno, jer to dugoročno utiče na kvalitet života i na poverenje koje imamo i jedni u druge i u institucije. Kao profesionalac u mediju koji se godinama bori za činjenice, jasno mi je koliko je važno da se ne prepustimo apatiji i koliko je bitno nastaviti da insistiramo na činjenicama, bez obzira koliko ta borba izgledala teška ili beznadežna.

*Ako je tačno da se borba protiv dezinformacija i lažnih vesti ne može voditi bez medija i novinara, znači li to unapred izgubljenu bitku, imajući u vidu stanje na medijskoj sceni Srbije, a pogotovo ono što se dešava na društvenim mrežama? Uticaj fektčeking medija je takođe ograničen, i tu svedočimo pokušajima da se skrajnu.

– Borba protiv dezinformacija je izuzetno izazovna, ali ne bih rekla da je unapred izgubljena bitka. Istina jeste da je stanje medijske scene u Srbiji očajno, ali mislim da uticaj nezavisnih medija i fektčekera nije zanemarljiv. NJihova uloga je ključna jer čine prostor za činjenice i stvaraju mogućnost da deo javnosti ipak ima pristup istini. Opet, studenti su nam pokazali da im je stalo do činjenica, da su spremni da brane profesionalne medije, da znaju sve i da čitaju sve. Nama novinarima iz istraživačkih centara to posebno prija i ogromna je satisfakcija. Kad već ne rade tužilaštva, spoznaja da nas mladi ljudi vide kao pouzdane izvore je ogromna! Profesionalnim medijima su građanska prava, slobode, vladavina prave, jake institucije cilj i prepoznajemo se u toj borbi zajedno sa studentima.

*Šta u takvim okolnostima mogu sami građani?

– Građani u ovakvim okolnostima mogu mnogo više nego što misle. Važno je da budu aktivni učesnici u procesu informisanja, da prate više izvora informacija, posebno one nezavisne, i da ih podrže kad god je moguće. Takođe, mogu i treba jasno da pokažu da ne žele da budu žrtve manipulacije, tako što će zahtevati veću odgovornost medija, vlasti i svih koji učestvuju u kreiranju informacija. U tom smislu, građani su daleko moćniji nego što ponekad veruju da jesu. Naravno, po meni je uvek ključno obrazovanje – što su građani više edukovaniji o oblastima građanske, političke, medijske, digitalne pismenosti – njima je teže manipulisati. To znaju i ove naše nesrećne vlasti koje godinama uništavaju prosvetu i ne razmišljaju o budućim generacijama, pravcima u obrazovanju, već se vode isključivo svojim sitnim interesima zbog kojih će, nadam se, u istoriji ostati upamćeni kao zlotvori.

*Kada kažete da se protiv dezinformacija bori i obrazovanjem, da li u tom kontekstu razumete odnos vlasti prema studentskim blokadama i akademskoj zajednici? Da li vlast i zbog toga vidi mlade kao pretnju jer su, evo, i poslednjim primerom sa RTS-om pokazali da su svesni značaja profesionalnih medija?

– Ovakve blokade bole vlast jer dolaze iz mesta koje ne mogu da kontrolišu. Mladi jasno pokazuju da znaju šta znači javni servis, da razumeju ulogu medija i da neće da se pomire sa time da ih neko svaki dan potcenjuje sa naslovnih strana. Vlast to, verovatno s razlogom, doživljava kao pretnju. Ne zato što su studenti nasilni – naprotiv – već zato što su informisani, organizovani i uporni. Jer kada obrazovani mladi ljudi dignu glas, nema više „lako ćemo“. I zbog toga greše – sve više ima represije, očiglednih pretnji, besmislenih tužbi i pritvaranja, traljavo organizovanih kontramitinga. Ja se samo nadam da će studenti imati snage za još briljantnih ideja.