Todor Kuljić: Marks je „evergreen“

Piše: Anđelka Cvijić

Iako je delatna uloga antikapitalističke prošlosti vidno oslabljena, još se kod levice nije stvorila dovoljno snažna potreba za kritičkom refleksijom vlastite prošlosti ni za teorijski uređenim obrascem poslesocijalističkog sećanja… U misli antikapitalističke levice još je teorijski nedefinisano sećanje na urušeni evropski socijalizam.

Polazeći od ove premise koju je zapisao u predgovoru svoje najnovije knjige Manifest sećanja levice. Kontrasećanje potlačenih i zaboravljenih, sociolog Todor Kuljić (re)konstruiše sećanje na prošlost levice iz koje bi, raskrstivši sa svojim zabludama, antikapitalistički pokret trebalo da konstruktivnim Manifestom obnovi svoju ideju i odgovori na „demonizaciju koju joj nameće kapitalizam“. Knjigu je nedavno objavio beogradski Clio, i u njoj autor otvara niz pitanja o greškama levice u njenoj nedavnoj istoriji, koje su dovele do pada Berlinskog zida i pobede kapitalizma.

Autor brojnih knjiga među kojima su Prognani pojmovi, Fašizam, Teorije o totalitarizmu, Tanatopolitika (nagrada Vojin Milić Srpskog sociološkog društva), Todor Kuljić (1949) je predavao sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao i na univerzitetima u Marburgu, Frajburgu, Bazelu i Cirihu. Knjige su mu prevođene na veliki broj stranih jezika. U razgovoru za Danas poznati sociolog objašnjava zašto je najnovije delo pisao „u dobu kad levica šapuće“.

Levica šapuće, a desnica grmi

* Socijalizam se urušio iznutra. Šta je levicu toliko uljuljkalo pa nije prepoznala buduće promene u svetu?

– Iako svaka vlast strepi od sunovrata i osvete, na osoben način jeste i slepa. Komunisti na vlasti su dugo verovali u neizbežnost socijalizma. Genetska greška službenog socijalizma bio je uz to i monopol partije na istinitu prošlost. Socijalizam se urušio, a dekretirana prošlost levice je srušena. Urušavanje režima je davno okončano, ali rušenje prošlosti još traje. Iako danas levica šapuće, a desnica grmi, uslovi za otrežnjavajuće sećanje nisu nepodsticajni. Trijumf je uvek misaono inferiorniji od poraza. Delatno mobilisati prošlost levice znači načiniti drugačiji izbor važne prošlosti, tj. drugačije organizovati iskustva, ali i očekivanja.

* Koliko je levica sposobna da iskoristi socijalno nezadovoljstvo koje se danas u svetu manifestuje na novi način, kroz građanske proteste?

– Ima dosta rasutog nezadovoljstva ali nema operativne levice da ga pokupi na ulici. Ali se otvara i pitanje može li se zbog odsustva socijalne pravde tržišno prenapregnuti kapitalizam urušiti? Socijalne granice ekspanzije tržišta postoje. Pandemija je već u svetu dovoljno jasno otkrila brutalnost neoliberalizma pokazujući slabost javne državne organizacije zdravstva ugrožene privatizacijom koja i bolnički krevet posmatra kao nekretninu za iznajmljivanje. Danas bi krajnja desnica verovatno mogla pre da iskoristi ovu slabost nego levica.

* Pretiti kapitalu revolucijom je postalo nemoguće. Koje bi oruđe levice bilo danas delatno?

– Levica najpre treba da se suoči sa vlastitim iskustvom i sa nepovoljnim odnosom snaga. Poraz izoštrava um samo ako je potpun. Nije u krizi nezadovoljstvo kapitalizmom nego je u krizi spona teorije i prakse. Ko danas može biti subjekt promena? To nisu protestne šetnje. Šetači ne prete kapitalizmu. Vučića ne napadaju kao „predsednika bogatih“ nego kao autoritarnog uzurpatora vlasti i „predsednika korumptivnih medija“. Treba na novi način definisati formu otpora (bojkoti, šetnje, rušenje spomenika) i sadržaja neposlušnosti. I nove koalicije: zajednički marširati, odvojeno udarati. Biti Trocki na Fejsbuku i raditi na filozofiji revolucije 21. veka. I mapirati delatnu prošlost levice. Ovo poslednje je bio zadatak ove knjige.

* Koja misao Karla Marksa danas može da se obnovi ako više ne postoji radnička klasa u klasičnom smislu?

– Ona da je filozofija oružje proletarijata. Bez misli bes ostaje buna, tek teorija približava gnev revoluciji. Sankilotima (bezgaćnicima) je bila potrebna filozofija kao oružje, bogatima tek kao salonska razonoda. Istinski misaono je samo ono što je u službi emancipacije, a ne zabave. U istom smislu autentično istorijska jeste prošlost bezimenih robova, a ne čuvenih faraona. Najveće istine su izgovorene ispod vešala i u tamnicama (Krleža). Danas je obnovljena istorija shvaćena kao groblje aristokratije. Slave se poznati kraljevi, preduzetnici i trgovci, a ne bezimeni ugnjetavani. U Istočnoj Evropi se ruše spomenici obespravljenima, a dižu platežno sposobnim. Na Zapadu, međutim, odskora se ruše spomenici robovlasnicima. Ovo potonje je više na tragu autentično istorijskog. Zato što se na ugnjetavanje nikada ne može biti preosetljiv.

* Da li otuda podnaslov knjige: „Kontrasećanje potlačenih i zaboravljenih“? Ako je prošlost oružje, šta levica da pamti?

– Sve što današnja desnica zaboravlja. Pamtiti istoriju sirotinje a ne salona, istoriju golorukih a ne moćnih vladara, istoriju unajmljenih a ne preduzetnika, istoriju izrabljivane klase umesto istorije slavne nacije. Ali valja imati na umu da prošlost nije crno-bela. Ima ugnjetenih i ugnjetačkih nacija, birokratizovane levice i podjarmljene srednje klase.

Tito na Sutjesci nije isto što i Tito na Brionima

* Otkuda „Manifest“ u naslovu knjige?

– Manifest sećanja levice je program kontrasećanja, metafora nepristajanja na hegemonu prošlost koju propisuje kapitalizam. Kod levice sećanje nije centrirano oko slavne nego oko zaboravljene, ali žive prošlosti. Na istoriju slavnih građanskih povelja treba odgovarati istorijama ugušenih buna. Ugušene bune su zaboravljena živa prošlost, a slavne povelje o podeli vlasti između bogatih su zapamćena mrtva prošlost. Isto važi i za samorefleksiju levice. Tito na Sutjesci nije isto što i Tito na Brionima.

* Kako pamtiti poraze levice, bez rezignacije?

– U knjizi je zaoštreno pitanje može li pamćenje poraza levice biti produktivno? Povučena je razlika između slavnih poraza i neslavnih pobeda levice.

Istorijat levice je naizmenični diskontinuitet pobeda (1789, 1917, 1945, 1949, 1975) i poraza (1848, 1871, 1939, 1989). U skali slavnih poraza levice sećanje na poraz republikanaca u Španiji 1939. bilo je ponos na izgubljenu bitku. Ni smrt Če Gevare 1967. nije širila očaj nego je budila hrabrost, divljenje i zanos čak i izvan komunističkog sveta. Gevarina smrt je ostala najdelatnija međunarodna posthumna harizma ubijenog komuniste. I Jurij Gagarin je bio nadideološki komunistički heroj. Iako je poslednji poraz 1989. bio neslavan, levica u prošlosti ima sadržaja koji su otporni na rezignaciju, i koji u sećanju neutrališu osećaj uzaludnosti. I nade nikle iz poraza mogu biti delatne.

* Levica je na Balkanu ušla u spregu sa nacionalizmom: njena saradnja je neporecivo čini saodgovornom za protekli rat i raspad SFRJ?

– Da, impresivan je nagli zaokret od Marksa do Krunskog saveta, od Tita Draži. U tome su prednjačili intelektualci. Danas ostaci levice treba da se oštro razdvoje od nacionalističkih identitetskih obrazaca osvete koji u regionu još ne slabe. Politika sećanja levice treba da mržnji ukida večnost (Plutarh).

* Kažete da su tradicija i vera nova antiteza levici. Zar za tu redukciju prošlosti nije odgovorna levica?

– Lako je konvertirala. Mostovi zaborava prošlosti bili su slepi patriotizam i srebroljublje. Često oboje. Zato levice nema u medijima ni u umreženoj misli o društvu. Danas su medijski Breaking News udari zdesna, a ne protesti sleva, litije i mitinzi popova i talibana, a ne štrajkovi. U medijima su tiražni onostrani identiteti, skupovi tajkuna, estradnih zvezda i popova na slavama, krštenjima i ukopima. Iza dekoltea i mantije kriju se saveznici profitabilnosti. Rialiti pink zabava je nizak ali solidan temelj neoliberalizma, gornja granica kulture poluperiferijskog kapitalizma. To su i žilavi samoobnovljivi mehanizmi reprodukcije profita.

* Levici očigledno nedostaje samokritička refleksija. Zašto nije za protekle tri decenije hrabro i otvoreno progovorila o svojim greškama?

– Partijsko-birokratske komunističke elite su se posvuda brzo integrisale u neoliberalni sistem vrednosti. Time su izbegle lustraciju i samorefleksiju. Danas se svi predstavljaju kao žrtve komunizma, a gde su svi žrtve nema dželata. Zato je prošlost levice i postala plen desnice. Živimo u antikomunizmu bez komunizma. U epohi lišenoj pretnji sleva. Treba raditi na novom anti-antikomunizmu, ne treba skrivati žrtve nasilja levice nego samorefleksivno preispitivati prošlost socijalizma. Priznati da nasilje levice nije bilo samo nasilje nad nasiljem. Premda su socijalne revolucije bile otimanje otetog, politička kultura otimanja nije bila lišena hazardne osvete. Dakle, samorefleksija umesto konverzije.

* Šta još danas guši samorefleksiju levice?

– Melanholija, melodrama, depresija, nostalgija. Levičari opsednuti ovim emocijama gledaju unazad, vezuju se za poraz kao za nenadoknadivi gubitak i za srušeni ideal. To su nedelatna sećanja lišena subverzivnih potencijala prošlosti levice. Antidepresivna samorefleksija levice ogleda se u umeću organizovanja pesimizma i u prihvatanju neuspeha, ali ne i kapitulacije. Kako je S. Žižek beketovski dodao: „Pokušaj ponovo, padni ponovo, padni bolje.“

Happy Birthday, Karl Marx. You Were Right!

* Ima li Marksu mesta u sećanju savremene levice ako više nema radničke klase u klasičnom smislu?

– Marks je evergreen. Seća ga se i desnica. Povodom 200 godina od rođenja K. Marksa 30. aprila 2018. Njujork tajms je doneo članak Happy Birthday, Karl Marx. You Were Right!

* Zašto je „evergreen“?

– Zato što nije pisao knjige. Postoje knjige i dela. Da bi knjiga u misli o društvu bila delo mora biti uticajna i nadogradiva. Mora otvarati mogućnost da bude prevaziđena. Delatna, a ne muzejska. Bibliotečke i muzejske knjige su nedelatne čak i kada su zanimljive i provokativne. Samo dela pokreću akciju. Marks nije pisao knjige iako je Kapital pisan u biblioteci Britanskog muzeja.

* Danas je kapitalizam nadmoćan, a izgledi za novu revoluciju su minimalni. Da li su revolucije i neaktuelne?

– Revolucije su faze u kojima se istorijske promene zgušnjavaju, menjaju smerovi istorijskih trendova, marginalne figure postaju ključne, a ključne silaze sa pozornice. Iako obično počinju da stare već na dan svoga rađanja, jesu raskrsnice mogućnosti na kojima sve može krenuti u drugom smeru. Nisu predvidive nego kontingentne. Nužna su nadoknada zaostalog razvoja, neizbežna faza istorijskih promena koja zbog otpora starog može biti nasilna. Marks je pisao da su revolucije lokomotive istorije, a V. Benjamin dodao da su kočnice zahuktalog voza opasnog razvoja. Obojica su bila u pravu. Pokretnoj mašini važne su kočnice koliko i pogon. Socijalni napredak je spoj ubrzavanja istorijskog toka i nasilnog zaustavljanja opasnog kretanja o kome govore savremene distopije. Zar isto ne važi i danas? Nije li revolucija nezavršena zato što je nesavršena?

* Kako danas, u vreme prekarijata, probuditi antikapitalizam?

– Nije lako. Umesto jedinstva međunarodnog radničkog pokreta, postoji rasuta prekarizovana najamna klasa okupljena oko sekundarnih frontova manjinskih politika (polnih, rodnih, ekoloških). Nema velikih evropskih radničkih partija ni širokog fronta angažovane levičarske inteligencije. Socijalna pravda nije hegemona vrednost, a antikapitalistički pojmovi su prognani. Aroganciju kapitala jača odsustvo snažnih sindikata u autoritarnim privatnim preduzećima, nema kritične mase antikapitalizma ni straha od moćne socijalističke države. Uprkos svemu magacini smisla antikapitalizma su obnovljivi. Slom evropskog socijalizma bio je i krah njegove službene slavne prošlosti kojom je pravdana vlast autoritarne partije. Trijumfi su zaslepljivali birokratizovanu levicu dok su je porazi otrežnjavali i lišavali pragmatičnih pristalica. Katastrofa može biti lucidna, trijumf je uvek slep. Tek kad levica doživi ozbiljniji poraz i kad se pokaže ideološka i socijalna praznina, može se jasnije videti da li je nezamenljiva i pouzdanije oceniti njena uloga. Samo ako je dovoljno mračno, vide se zvezde.

Ko neće da govori o kapitalizmu treba da ćuti o fašizmu

* Na koji način levica može da animira mlade generacije? Za njih je to anahronizam i, još više – loše iskustvo njihovih roditelja u socijalizmu. Sećanje im je „pomereno udesno“?

– Roditelji nisu uvek imali loše iskustvo u socijalizmu. Ali svaka generacija naoružava prošlost novim smislom. Danas nije reč o smislu skrušenog koji traži spasenje u onostranom, nego o nezadovoljnoj omladini koja traži posao. Iako se masovno krste i venčavaju po crkvama, mladi ne traže smisao života između večnog spasa i večnog prokletstva, nego se pitaju kako otići u inostranstvo. Iako su nacionalni, svesni su da nije ključni sukob patriota i izdajnika (kako tvrdi desnica) nego moćnog kapitala i nezaštićenog rada.

Na to treba mlade podsećati, a ne na socijalizam jer su bremenitiji budućnošću od starijih i lako zaboravljaju sadržaje o kojima su samo čuli, a nemaju ih u iskustvu. Da li će breme budućnosti shvatiti kao nepomerivu sudbinu bezalternativnog kapitalizma ili kao traženje nemogućeg, to zavisi i od govora levice. Biološki jesu okrenuti levici jer ne trpe sudbinu ni mišljenje o kraju istorije koje je mlađa sestra depresivne levice. Ukoliko levica aktivira aktuelnu klasnu (ne rodnu, nacionalnu ili versku) nepravdu, možda može razdvojiti mlade od desnice. Pristupačnom i razumljivom novom prošlošću približiti se mladima. Za početak možda ne tražiti nemoguće kao 1968, nego levo od mogućeg. Budućnost pripada ideologiji koja se može usavršavati. Neoliberalizam, već trideset godina uljuljkan u pobedi, zasićen je i predoziran, konzervatizam je u ekspanziji jer se uspešno menja i prilagođava, a potencijal promene skrajnute levice je nedovoljno iskorišćena lucidnost poraženog.

* Neofašizam je sve opasniji. Da li je evropska levica tako slaba da mu se jedva i protivi? Koje svoje konstruktivno sećanje levica može oživeti kao oruđe protiv neofašizma?

– Antifašizam je odavno postao farsa, prazan simbol i goli performans. Nije to borba protiv agresivnog šovinizma nego maska iza kog se isti krije. Kao onomad Ljotićeva koračnica u Beogradu na službenom obeležavanju Dana pobede. Fašizam se krije iza antifašizma, a vlast antifašizmom povremeno prekriva zarđale kašike iz prošlosti. Teška industrija anti-antifašizma je u pozadini građanskog rata sećanja u regionu i obnove kapitalizma. Sve teče najčešće uz kriminalizaciju komunizma. Slično je i u Evropi. Kroji se bezbednosno antitotalitarno pamćenje u službi nacionalne istorijske nedužnosti i pripadnosti EU. Levica treba uporno da podseća na to da onaj ko neće da govori o kapitalizmu treba da ćuti o fašizmu.

* Šta još desnica svojata iz magacina levice?

– Pored antifašizma centar gravitacije sećanja levice jeste i antikolonijalizam. Zakopanu antikolonijalnu prošlost jugoslovenskog socijalizma pokušava ovih dana na Samitu pokreta nesvrstanih u Beogradu da otkopa i iskoristi srpski kapitalizam. Vučić eksploatiše Tita. Nesigurni desničari traže oslonac u prošlosti levice.

* Da li je kapitalizam konačni pobednik?

– Nije. Istorija nije zatvorena knjiga, iako je malo boraca protiv mišljenja kraja istorije. Ako vam ove procene zazvuče marksistički, nemojte sumnjati. To jeste neomarksizam 21. veka koji traži kontrasećanje novim nadzornicima prošlosti.

* Verujete li da će se opet pevati internacionala?

– Treba vežbati hor, ali i naći dirigenta. Ova knjiga je pokušaj da se oslonac himni ugnjetenih potraži u Kairosu levice.