Šta znači otkriće plastičnih čestica u ljudskom organizmu?

Piše: M. Radenković

Upravo to se desilo nedavno kada je utvrđena mikroplastika u krvi a potom i plućima.

– Mikroplastika kao termin postoji od 2004. godine i već duže vreme je u sferi istraživanja. Prvo je pažnja bila usmerena ka mikroplastici u vodi, pa u zemljištu i tako dalje. Za ljude u nauci bilo je samo pitanje trenutka kada će biti otkrivena u organizmu, odnosno kada će biti razvijena metoda za to. Mi smo i pre deset godine možda imali mikroplastiku u krvi i plućima a da toga nismo bili svesni – kaže Jeremić.

Ove nedelje objavljeno je istraživanje koje je potvrdilo prisustvo mikroplastike u 11 od 13 analiziranih uzoraka pluća.

Prethodno je otkrivena mikroplastika u 17 od 22 uzorka krvi. Britanski Gardijan je preneo da je polovina uzorka sadržala PET plastiku, koja se koristi u flašicama za pića, trećina je sadržala polistiren, koji se koristi u pakovanju hrane, a četvrtina polietilen, od koga se prave plastične kese.

Kako su kazali istraživači, količina i tip pronađene plastike dosta se razlikovao od osobe do osobe. Prethodna istraživanja procenjivala su da osoba godišnje u proseku unese oko četiri grama mikroplastike, ili kako je slikovito to kazao jedan od istraživača „pojede jednu kreditnu karticu“.
Sanja Jeremić navodi međutim da ne postoje čvrsti pokazatelji koliko se mikroplastike unese jer to zavisi od dosta faktora, te da se barata procenama na osnovu količine mikroplastike koja je oko nas.

– Mi recimo znamo da mikroplastike ima više u zatvorenim prostorijama, urbanim sredinama, a manje na periferijama gde ljudski uticaj nije jak. Dakle, imamo predstavu o tome koliko je mikroplastike oko nas – u vazduhu, hrani, vodi, ali ne znamo pouzdano koliko su ljudi izloženi i to je ono što će se istraživati u narednom periodu – navodi sagovornica Danasa.

Ona objašnjava da se ne zna ni koji deo mikroplastike se izbaci iz organizma, a da li i koji udeo ostaje.

– Sva istraživanja na ljudima su svedena. Imamo istraživanja u kojima se simulira ljudski organizam, što nije blizu realnoj situaciji, i imamo istraživanja koja se rade na ljudskim tkivima nakon obdukcija ili operacije, a radi se o malom broju uzoraka – kaže Jeremić.

Upitana o posledicama po zdravlje ona navodi da s obzirom na niz ograničenja u studijama i to je sfera o kojoj se veoma malo zna. Postoje međutim određene pretpostavke.

– Mikroplastika može da pravi fizičku smetnju u organizmu na način na koji to čine čestice koje zagađuju vazduh. Treba međutim reći da su koncentracije ovih čestica 1.000 puta veće u vazduhu od koncentracije mikroplastike. Čestice ako dođu do ćelije prave fizičku smetnju, što remeti njeno normalno funkcionisanje pa se može očekivati i neka upalna reakcija – kaže Jeremić.

Ona dodaje da bilo da se radi o mikroplastici bilo o nekoj drugoj vrsti čestica kojima nije mesto u našem telu, one mogu izazvati problem ako postoji konstantna izloženost, odnosno ako je u organizmu konstantno prisutno strano telo to može voditi ka upalnim procesima.

Sagovornica Danasa na kraju zaključuje da iako zbog otkrića mikroplastike u organizmu ne treba paničiti jasno je da ovakvi nalazi treba da utiču na svest ljudi.

– Moramo biti svesni da se to dešava oko nas i da i mi malo povedemo računa i doprinesemo rešavanju problema – zaključuje Jeremić.
Milica Radenković

Biorazgradive kese koje to nisu

Dobar deo mikroplastike potiče i od kesa koje se svakodnevno koriste, uključujući i kese koje se u velikim trgovinskim lancima reklamiraju kao biorazgradive. Sanja Jeremić objašnjava da se radi o kesama koje jesu biorazgradive ali u „industrijskim uslovima gde su temperature jako visoke“. „Dakle nisu to razgradive kese koje mi možemo da bacimo na livadu i očekujemo da će za par dana da nestanu. Na njima uostalom i piše sitnim slovima da su industrijski biorazgradive, ali niko od nas to ne vidi već uglavnom vidimo znak koji nas asocira da je to proizvod koji je poželjnije da kupimo“, objašnjava Jeremić.

Deca više izložena

Pre par godina objavljeno je istraživanje koje je pokazalo da bebe koje piju mleko iz plastičnih flašica mogu uneti značajne količine mikroplastike, pošto se mikroplastika oslobađa na visokim temperaturama. Sanja Jeremić kaže da je način da se ovaj problem donekle reši (pored upotrebe staklenih bočica) taj da se formula priprema sa vodom koja je oko 50-ak stepeni, a da se flašice nakon sterilizacije isperu hladnom vodom. „Mi ne znamo da li sva količina mikroplastike koju je beba unela ostaje u organizmu. Mikroplastika je nađena i u stolici beba. Deca su inače mnogo više izložena mikroplastici jer puze po raznim podlogama i dosta stvari stavljaju u usta“, navodi Jeremić.