Srbija, škole, ekskurzije i rekreativne nastave: Luksuz ili „prevaziđen koncept“

Piše: Slobodan Maričić, BBC novinar

Iako će uskoro krenuti u četvrti razred, Ana i drugari iz klupa koje leče lenjost i samoću, zbog epidemije korona virusa do sada nisu bili na rekreativnoj nastavi.

Ta nepravda uskoro će biti ispravljena odlaskom na Divčibare.

„Uzbuđena sam, idu skoro svi iz razreda, možda dvoje samo neće moći“, kaže Ana.

„Učiteljica nam je rekla da ćemo šetati šumama, obilaziti prirodu, imati maskenbal.“

Iako svi sa ekskurzija uglavnom donesu lepa i duboko urezana sećanja, kojima se kasnije često vraćaju – kao u filmu Lajanje na zvezde – na njih često nije nimalo lako otići.

„Sedam dana na Divčibarama je oko 25.000 dinara, tako da jeste poprilično skupo. A ko ima dvoje dece, to je već 50.000″, kaže za BBC na srpskom Sanja Rajn, Anina majka.

„Plaćamo na rate, pa nekako i ide, ali isto tako plaćamo i knjige i još mnogo toga“, dodaje.

Aleksandar Markov, profesor istorije i predsednik Foruma beogradskih gimnazija, kaže da mnogi često porede cene privatnih putovanja i ekskurzija, što vidi kao grešku.

„Uvek je bilo potrebno izdvojiti više novca za ekskurziju, jer je mnogo toga uključeno u proces organizacije i kada svako tu uzme svoj deo… Eto zašto su one skupe“, navodi Markov.

To u praksi znači da deo novca ide hotelima, deo za prevoz, a deo turističkim agencijama.

Aleksandar Seničić, direktor Nacionalne asocijacije turističkih agencija Srbije, ipak kaže da one tu „minorno zarade – uglavnom između šest i osam odsto od cene“.

On kao jedan od glavnih razloga visoke cene ekskurzija i rekreativnih nastava vidi u „dodatnim troškovima“, poput dnevnica nastavnicima, učiteljima i lekarima za boravak sa decom, kao i „visokih poreza i doprinosa koje plaćaju državi“ za svakog od njih.

„To za minimum 20 ili 30 odsto uvećava ukupnu cenu putovanja“, ističe Seničić.

Iz Ministarstva prosvete do trenutka objavljivanja teksta nisu odgovorili na pitanja BBC-ja na srpskom o cenama i načinima regulisanja rekreativnih nastava i ekskurzija.

Svet se za to vreme menja, pa i način na koji učenici putuju.

„Ekskurzija je svakako sve manje, tako da sad imamo projekte, poput Erazmusa“, kaže za BBC Aleksandra Ilić, direktorka Ekonomsko-ugostiteljske škole „Vuk Karadžić“ u Velikoj Plani.

„Upravo smo se vratili iz Španije, bili smo tamo 15 dana. To je budućnost.“

Kako se ide na rekreativnu i ekskurziju

Anine pripreme za Divčibare uveliko su u toku.

„Ovde je spisak stvari koje možeš da nosiš, da ne bi nešto zaboravila“, kaže joj tetka Gordana, vadeći veliku plavu svesku iz fioke.

„Ovo sam koristila kada su oni nekada išli na rekreativne“, dodaje, pokazujući na Aninu stariju braću.

Urednim rukopisom, u delu higijena, piše – šampon, sapun, pasta za zube, četkica, labelo, krema za lice, kašičica, vlažne maramice, toalet papir, kesa za prljavi veš.

A potom sledi sektor odeća.

„Duks, rolka, pidžama, donji deo trenerke, pantalone, gaće, čarape, patike, papuče, čizme, jakna, prsluk, peškir“, čita joj redom, dok Ana sedi pored.

Isti spisak mogao bi da bude koristan i srednjoškolcima Ekonomsko-ugostiteljske škole iz Velike Plane – iako bi verovatno prvo prevrnuli očima.

Doduše, oni na ekskurziju idu tek u septembru.

„Krajem proleća imaju matursko, pa upisuju fakultete, a to su sve veliki troškovi, pa je bolje da sve bude početkom školske godine“, kaže za BBC Aleksandra Ilić, direktorka te škole.

Ilić odmah ističe da je „ogromna procedura da se sprovede ekskurzija“.

Prvo se učenici i roditelji anketiraju da li žele ekskurziju, a da bi do nje došlo potrebno je da se prijavi 60 odsto đaka iz svakog odeljenja, kaže.

„Posle objavljujemo oglas i prijavljuju se agencije koje treba da daju najbolju i najjeftiniju ponudu, koju potom bira posebna školska komisija“, navodi Ilić.

Ona može da ima najmanje tri člana, od kojih je najmanje jedan predstavnika Saveta roditelja i najmanje jedan nastavnik koji će realizovati ekskurziju.

„Izbor agencije sprovodi se u skladu sa zakonom koji uređuje javne nabavke“, navodi se u pravilnicima Ministarstva prosvete za ekskurzije srednjih i osnovnih škola.

A koje su glavne destinacije?

Srednjoškolci prve dve godine putuju po Srbiji, a druge dve mogu u inostranstvo.

„Najpopularniji su Zlatibor, istočna Srbija, imali smo i predivne ekskurzije u Vršac, Suboticu, na Obedsku baru, Palićko jezero“, navodi Ilić.

„Kasnije su to uglavnom Italija, Budimpešta, Solun, Beč, a i Trebinje je veoma zanimljiva destinacija.“

Njena škola organizuje i stručne ekskurzije.

„Recimo u Italiji – odemo u Veneciju, pa se u okviru toga dogovorimo sa hotelom, obilazimo restoran, hotel, administraciju i tako dalje“, kaže Ilić.

Osnovci za to vreme na rekreativne nastave i ekskurzije mogu samo u Srbiji i Republici Srpskoj, piše u Pravilniku o organizaciji i ostvarivanju nastave u prirodi i ekskurzije u osnovnoj školi.

Tamo se navode i razlozi zašto se ide na ekskurziju – zbog poboljšanja zdravlja i razvijanja fizičkih i motoričkih sposobnosti, zadovoljavanja osnovnih dečijih potreba za kretanjem i igrom, kao i podsticanja samostalnosti.

Tu su, na primer, i upoznavanje sa načinom života i rada ljudi pojedinih krajeva, osposobljavanje učenika za bezbedan i pravilan boravak u prirodi, razumevanje i uvažavanje različitosti, kao i podsticanje grupnog rada, dogovaranja i saradnje sa vršnjacima i odraslima.

Zašto sve to košta koliko košta

Anin put na Divčibare trebalo je da se dogodi još pre dve godine – u prvom razredu.

„Tada smo se prijavljivali, uplatili i deo novca, ali je onda sve stalo zbog korone“, priča Sanja Rajn, njena majka.

Situacija se u međuvremenu poboljšala, tako da su tokom 2021. priče o rekreativnim nastavama oživele – prvo samo u „zelenu zonu“, izjavio je u decembru 2021. Branko Ružić, ministar prosvete.

„Trebalo je da idu u oktobru 2021, kad su pošli u školu, ali su brojke ponovo skočile, pa su odložili do maja“, navodi Rajn.

„Učiteljica je u međuvremenu na roditeljskom rekla ko još duguje koliko novca.“

Seničić kaže da su hoteli tokom epidemije korona virusa „malo zloupotrebili uredbu Vlade Srbije“, zbog čega je „nažalost deo para ostao zarobljen“.

„Zadržali su sav novac, iako na to nisu imali prava“, navodi.

„Ipak, treba razumeti i problem u kom su se agencije i hoteli našli – stao je posao i nisu imali odakle da vrate taj novac.“

Iako je to „pomalo urušilo poverenje putnika“, Seničić smatra da je to „bila jedina šansa da oni prežive“.

Đaci su potom krenuli na putovanja, pa su cene opet postale glavna tema, a tu postoji nekoliko ključnih tačaka.

• Smeštaj i prevoz

„Prva stvar na koju moramo obratiti pažnju, jeste da su to putovanja sa sva tri obroka, a ne kao na nekim letovanjima gde je samo noćenje sa doručkom, što je prvi dodatni trošak“, kaže Aleksandar Markov iz Foruma beogradskih gimnazija,

Druga stvar, dodaje, jeste da prema pravilnicima, autobus kojim se ide na ekskurziju ne sme biti stariji od pet godina – zbog čega je skuplji nego inače, jer je noviji.

Međutim, i Markov i Seničić navode da kod te stavke često postoje problemi.

„Većina prevoznika to ne može da ispuni… Nažalost, tako je, ljudi ne mogu tako često da obnavljaju vozne parkove“, navodi Seničić.

Sve to opet nije u saglasju sa važećim Zakonom o saobraćaju, gde svaki autobus koji prođe tehnički pregled ima pravo da obavlja delatnost, tvrdi on.

Seničić kaže i da roditelji „često insistiraju na hotelima od tri ili četiri zvezdice i dvokrevetnim sobama“, što naziva „nepotrebnim luksuzima koji povećavaju cenu“.

„Mi zato godinama već tražimo da se uradi kategorizacija objekata koji su prilagođeni za boravak dece.

„Dakle, da to budu objekti sa višekrevetnim sobama, ali da to bude čisto, uredno i sređeno… Pa ni u Švedskoj se ne ide na ekskurziju u hotel sa četiri zvezdice“.

Dnevnice i porez

Potom sledi pitanje dnevnica za nastavnike, lekara i sve druge koji vode decu na put.

Seničić kaže da su one „jedan od najvećih troškova“, kao i da dnevno iznose od 150 do 500 dinara po učeniku.

„Za sve njih se plaćaju porezi i doprinosi u minimalnom iznosu od 57 odsto“, kaže.

„Dakle, ako platite lekaru 5.000 dinara, onda na njega imate i još oko 4.000 dinara poreza, a ako profesoru isplatimo 20.000 dinara za sedam dana, onda moramo i još 17.000 poreza.“

Sve se to, kaže, prelama „na cenu putovanja, roditelje i decu“.

Zbog toga je, ističe, potrebna pomoć države.

„Veoma bi nam značilo kada bi država odredila kolike tačno treba da budu nadoknade, da one ne variraju, kao i kad bi potom ili oslobodila ili umanjila stopu poreza“, navodi Seničić.

„To bi momentalno umanjilo ukupnu cenu ekskurzija.“

Ministarstvo prosvete 2013. donelo je preporuku da naknade za vođenje dece treba da budu u visini dnevnica državnih službenika za službena putovanja – to je upravo oko tih 150 dinara, kaže Markov.

Međutim, ta preporuka nije bila obavezujuća i u praksi se uglavnom ne primenjuje, kažu sagovornici BBC-ja.

„Ako su dnevnice glavni razlog visokih cena ekskurzija, verujem da bi značajan deo mojih kolega bio spreman da ih odrekne, samo kako bismo pokazali da to nije tako“, kaže Markov.

Kako navodi, dnevnice nastavnika su „još i skromne za obaveze koje oni preuzimaju na ekskurzijama“.

„Zašto bi neko pristao da, odvojen od porodice, a bez nadoknade ili za dnevnicu koja je ne skromna, nego ponižavajuća, danonoćno pazi na 25 učenika.“

„Siguran sam da Ministarstvo prosvete nije do kraja insistiralo na toj meri, jer su znali da bi nastavnici masovno odbijali da vode decu na ekskurzije i da bi one zamrle.“

Roditelji se u međuvremenu na najrazličitije načine dovijaju kako bi deci omogućili da idu na ekskurziju.

Sve pod parolom „kako da ne ide, ako svi idu“.

Bilo je tu i humanih trenutaka, kada su se deca sama snalazila, skupljajući novac za one koji nemaju.

Đaci Desete gimnazije u Beogradu nudili su da raznose poštu, ručkove i kafe ili čuvaju decu i drže časove, dok su učenici iz Prokuplja prodavali zimnicu.

„Razumem roditelje i ja sam roditelj… I znam, cene deluju visoko, ali verujte – kad se sve stavi na papir, agencija tu najmanje zaradi“, ponavlja Seničić.

Markov tu navodi da deca „moraju biti svesna materijalnog stanja i mogućnosti roditelja“.

„Ne smeju im zamerati ukoliko nemaju mogućnost da im plate ekskurziju sve četiri godine“, navodi Markov.

„Umesto podizanja kredita samo zbog ekskurzije, bolji je razgovor sa detetom da ako bude išao tamo ne može na letovanje, da slavi rođendan ili nešto slično.“

Markov i Seničić, zbog rasta cena svih namirnica, očekuju i dodatni rast cena ekskurzija.

„Cena goriva je dovela do skoka svih ostalih usluga“, kaže Seničić.

Budućnost bez ekskurzija?

„Tačno ovako, ovde su preplivali stari Sloveni, u pravcu moje ruke“, kaže profesor na Kalemegdanskoj tvrđavi, pokazujući grupi ka Dunavu.

„A sada gledaj ovamo“, dodao je, nameštajući fotoaparat za jednu sliku grupe, nameštenu tačno tako da statua Pobednika bude u pozadini.

Međutim, u kadar je uleteo muškarac u braon mantilu – Ivo Andrić.

Slavni pisac je potom stao da se slika sa maturantima iz provincije, a koji ponekad laju i na zvezde.

„Ja sam pročitao od vas mnoge knjige… Recimo kao, na primer, ono“, rekao mu je profesor fizičkog – i zaćutao, pokazujući u pravcu kamere.

Iako se mnogi poput Filozofa u Lajanju na zvezde, filmu Zdravka Šotre, uz osmeh sećaju avantura sa ekskurzije, njih uskoro možda u tom obliku ne bude.

„Sve ih je manje, čak i nevezano za koronu“, kaže Markov.

Nastavnici i agencije, navodi, nalaze drugačije načine organizovanja putovanja.

„Budu kampovi preko leta, studijska putovanja koja nisu vezana za školu.“

Ipak, on ističe da je tokom takvih putovanja bilo „raznih iskustava, poput pokvarenih autobusa i poseti ulici crvenih fenjera“.

Reč je o slučaju iz 2018, kada su učenici beogradske osnovne škole posetili Amsterdam, pa i ulicu crvenih fenjera, poznatu po bordelima.

Tokom godina je bilo i brojnih problema, poput fizičkog sukoba, odlazaka funkcionera umesto đaka generacije, kao i slučajeva da su učenici ostali bez smeštaja.

A tokom 2021. dogodilo se i da se učenici i nastavnici sa ekskurzije vrate zaraženi korona virusom.

„Ekskurzija je ipak dalje najbezbedniji i najorganizovaniji načni da grupa učenika ode na putovanje“, kaže Markov.

Ipak, Ilić kaže da se njihov koncept u poslednje vreme menja.

„Razumem ja Ministarstvo, oni samo žele da sve prođe u redu, ali je sve teže obezbediti da na ekskurzije ide 60 odsto učenika iz odeljenja“, navodi ona.

Umesto toga, ističe, njena škola se zbog toga služi „projektima koji su danas jako aktuelni“.

„Preko Erazmusa su nam učenici 15 dana bili na praktičnoj nastavi u španskoj Malagi, gde su radili i učili kako funkcioniše hotel, a i četvoro nastavnika je imalo obuku“, navodi.

„Uskoro idemo opet, ovog puta u Sevilju“, dodaje.

Kako navodi, jedino ograničenje je što može da ide samo 15 učenika.

„Učestvujemo i u projektu Regionalne kancelarije mladih Zapadnog Balkana, pa su nam u martu na sedam dana bili učenici iz Sarajeva, a i naši uskoro treba da idu kod njih.“

Ilić ipak kaže da bi „jako želela“ da njeni učenici nastave da idu na ekskurzije.

„Verujte mi, željni su putovanja“.

O spisku i Divčibarama

Spisak Rajnovih je u međuvremenu stigao do sektora lekovi, gde glavno mesto zauzimaju tablete protiv mučnine.

„Hrana – slatkiši, cedevita, sendviči, čaj“, kaže Anina tetka, dodajući potom još jedan prilično bitan deo: „Koverta sa knjižicom, adresom i parama“.

Ana se za to vreme samo raduje putovanju, kojih zbog korone nije mnogo bilo proteklih godina.

„Jednom su išli na jednodnevni izlet do Obedske bare“, kaže njena mama Sanja.

Put na Divčibare je važan i zbog još jednog razloga – upoznavanja dece koja idu sa Anom u razred.

U školu je krenula malo pre početka pandemije, kada je njen razred zbog epidemioloških mera razdvojen na dva dela.

Tek su ih nedavno ponovo spojili.

„Ne poznaje toliko decu iz druge grupe“, kaže Sanja Rajn.

Volela bi, kaže, da njena ćerka ubuduće svake godine putuje sa razredom.

A volela bi i Ana.

Tetki će na Divčibarama, kaže, kupiti magnet.