Sonja Liht: Ostaje pitanje šta posle izbora

Piše: Jelena Diković

Naravno, parlamentarni su najvažniji trenutak u životu svake parlamentarne demokratije, a lokalni su ključni za normalan i održiv život lokalnih zajednica. Nažalost, predstojeći izbori će se održati u političkoj situaciji koja je i pre pandemije bila loša, a sada je još gora: pristup ‘ko nije s nama taj je protiv nas’ zaoštrava se u ‘ko nije s nama taj je izdajnik’. Veoma malo realnih planova gde ćemo biti za šest meseci, godinu ili dve nakon pandemije, kako će se povratiti poverenje u veoma slabe institucije, kako ćemo se suočiti s globalnom recesijom, koje su naše komparativne prednosti i kako ojačati, na primer, saradnju s našim izuzetnim stručnjacima iz dijaspore u svim oblastima, a prvenstveno onim koji mogu da nam pomognu da se što bolje pripremimo za nagovešteni drugi talas kovida 19? To su, urgentna pitanja, prvenstveno, za vlast ali i za opoziciju. Naravno, uz nove ostaju i stari problemi: saradnja u našem regionu, uključiv odnos Srbije i Kosova, kada nam je ta saradnja važnija nego ikada? I to od ekonomije do borbe protiv epidemija. Kako ne samo nastaviti, već ubrzati i učiniti daleko kvalitetnijim naš svakodnevni život i izvesnijom našu evropsku perspektivu – ističe u razgovoru za Danas Sonja Liht, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost (BFPE).

Kako ukazuje, bojkot je legitimno „očajničko sredstvo borbe, onda kada je opozicija naterana u veoma neravnopravan položaj, ali ostaje pitanje šta posle izbora i kako izbeći najgori oblik politike a to je nasilje na ulicama“.

* BFPE je među organizacijama koji traže da Vlada Srbije otvori društveni dijalog o stanju demokratije u našoj zemlji. Šta se desilo sa demokratijom i vladavinom prava u Srbiji?

– Da odmah naglasim da prvo, nema jednom zauvek sigurne demokratije jer se sva društva suočavaju s nasrtajima onih koji je ugrožavaju, zato se, i u mnogo razvijenijim demokratijama od naše, ona mora braniti i graditi; drugo, od antičkog doba do danas bezbroj puta je ponovljeno da ni demokratija nije savršena, samo ništa bolje od nje nije izmišljeno; treće, bez otvorene, slobodne debate o svim značajnim pitanjima u društvu, bez striktne podele vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu potkopavaju se sami temelji moderne demokratije. Više puta sam predlagala da se na početku svakog novog saziva Narodne skupštine podeli poslanicima Monteskjeov „Duh zakona“, bar u skraćenoj verziji. Kod nas, nažalost, nema pravih debata ni dijaloga, ne razume se niti praktikuje nužnost podele vlasti, institucije se ne poštuju niti čuvaju. Nalaženje ‘rupe u zakonu’ se često smatra poželjnom veštinom, a nepravda nas boli samo ako smo joj mi meta.

* Srbija je po Fridom hausu pala u „hibridne režime“, i umesto da ozbiljno shvati ove nalaze, Vlada Srbije je ovoj organizaciji poslala svoju analizu njihovog izveštaja. Kako vidite taj potez?

– Nemam ništa protiv da Vlada, kao i drugi zainteresovani, argumentovano komentariše ovaj i druge izveštaje međunarodnih organizacija. Problem vidim kada se kritike i izveštaji domaćih NVO, istraživačkih pa i nezavisnih institucija ignorišu, ili još gore – ozbiljne, zasnovane kritike shvataju kao neprijateljski čin. Takva reakcija onemogućuje i obesmišljava dijalog, slabi društvenu koheziju. Ukoliko bi se kritika domaćih aktera shvatala ozbiljno onda bi i međunarodni akteri imali manje razloga da izriču negativne kritike. A upravo te reakcije ‘bole’, i upravo one doprinose negativnom imidžu Srbije.

* Na listi Indeksa slobode medija Reportera bez granica, Srbija je pala za 39 mesta od 2014. Zašto vlast toliko guši slobodne medije, s obzirom na to da je velika većina medija u Srbiji u njihovom vlasništvu?

– Profesionalni i slobodni mediji su preduslov slobodnog i razvijenog društva. Dobra informisanost građana je pretpostavka ozbiljne i kvalitetne debate. Uverena sam da ti mediji imaju još jednu, u doba vladavine kakofonije poluistina i laži na društvenim mrežama i tablodima, veoma značajnu ulogu: da objektivnim, znalačkim izveštavanjem budu neophodan korektiv manipulaciji i ‘idiotizaciji’ javnog prostora. Urušavanje profesionalnog i istinitog izveštavanja vodi uništavanju zdravlja svakog društva.

* Čini se da EU zatvara oči pred rušenjem vladavine prava u Srbiji. Da li se slažete s tom ocenom i kako je uopšte moguće da Srbija ide ka EU bez slobodnih medija, vladavine prava i sloboda…?

– Ne slažem se da EU zatvara oči pred bilo čim što je od ključnog značaja za razvoj našeg društva. Svako ko je zaista pročitao izveštaje Evropske komisije o Srbiji, naročito poslednjih godina, a pre svega o stanju demokratije i vladavini prava je mogao da se uveri u suprotno. Da li je EU pomagala i pomaže Srbiju? Odgovor je da treba pogledati samo ulaganja u naše zdravstvene kapacitete i postaviti sebi pitanje šta bi bilo s nama u protekla dva meseca bez tih bespovratnih sredstava i povoljnih kredita? Ko nam je najviše pomogao 2014. da prevaziđemo posledice katastrofalnih poplava? Da li bi ta pomoć bila mnogo veća da smo se kvalifikovali za strukturne fondove EU, da smo iskoristili ako ne svoju prednost iz osamdesetih, onda činjenicu da smo od 2010. kandidati za članstvo? Presporo smo savladavali prepreke ka članstvu u EU, previše često ispunjavanje evropskih standarda u izgradnji demokratske i pravne države, ali i borbu protiv korupcije, osnaživanje institucija i zaštitu ljudskih prava, usklađivanje naše spoljne i bezbednosne politike s EU doživljavamo kao nametnute obaveze, a ne kao sopstvenu potrebu. A od evroskeptika bi konačno trebalo da dobijemo odgovor koju nam oni alternativu nude umesto evropske integracije.

Podržala sam Vučića zbog izbeglica, dijaloga s Kosovom…

* Nije Vas odavno bilo u medijima. Deo javnosti tvrdi da ste se priklonili režimu Aleksandra Vučića?

– Ja nisam Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića upoređivala s Čerčilom i de Golom, ali jesam javno podržala Vučićevu reakciju na izbeglički talas 2015. I dalje mislim da je zahvaljujući toj reakciji Srbija postupila humanije nego mnoge druge zemlje. Veoma sam zabrinuta da se ovih dana takav pristup dovodi u pitanje, a desni ekstremisti šire mržnju prema migrantima. Podržala sam i poziv na unutrašnji dijalog o odnosima s Kosovom. Razgovor predstavnika civilnog društva s predsednikom u organizaciji Konventa za evropske integracije bio je ozbiljan pomak, koji se nažalost nije nastavio. Podržala sam inicijativu za ekonomske saradnju u regionu, tzv. mali Šengen, što je učinjeno i na Samitu EU u Zagrebu. A da li je sve ovo suprotno crno-beloj optici dela kritičke javnosti – verovatno jeste. No, za više od 50 godina svog angažmana na javnoj sceni nisam bila „pravoverna“ i nemam nameru da u ovim godinama postanem. Ali upravo zbog tog angažmana, ljubavi za svoju zemlju i želje da zavidni demokratski potencijal Srbije dobije svoje političke predstavnike podsećam na mudre reči Desimira Tošića da u politici nema mesta za ljubav i mržnju, već samo za racionalno, odgovorno prosuđivanje i ponašanje.