“Ove noge nisu male, mnogima su pamet dale” (VIDEO)

Decembar 1996. Slobodan Milošević je odlučio da ne prizna poraz na lokalnim izborima u Beogradu i mnogim drugim gradovima.

Pobeda opozicionih partija u Novom Sadu se ne dovodi u pitanje, ali Novosađani se masovno solidarišu sa ostatkom zemlje u svakodnevnim masovnim protestima. Jedno od glavnih uporišta protesta je Univerzitet u Novom Sadu i studenti se odlučuju za marš do Beograda u znak podrške kolegama i građanima prestonice i ostalih gradova u protestu.

U to vreme sam bio asistent na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, te je glas o planiranom maršu veoma brzo stigao i do mene. Iako dokumentarni film nije moj omiljeni žanr, veoma brzo sam shvatio da bi bila nenadoknadiva šteta da ovaj događaj ne bude sačuvan u mediju kojim se bavim. Svoju nameru, da o maršu snimim dokumentarni film, izložio sam rukovodiocima studentskog protesta, koje pre toga nisam poznavao i oni su pristali. Vrlo brzo sam odustao od namere da od kolege pozajmim tada najnoviju digitalnu kameru, jer nisam mogao da mu garantujem da ću moći da mu je vratim u ispravnom stanju. Cena od pet hiljada nemačkih maraka, u slučaju oštećenja ili uništenja kamere, bila je veća od moje tadašnje dvogodišnje plate, a ponašanje policije nepredvidivo. Posao će obaviti starija i lošija S-VHS kamera, vlasništvo Akademije umetnosti. Studenti režije, Sabolč Tolnai i Nenad Milošević, odlučuju da mi se pridruže. Nenad je, kao najmlađi i najbrži, određen da sa kasetom sa snimljenim materijalom beži kroz oranice u slučaju ozbiljnijih problema sa policijom.

Pozdrav učenika Bogoslovije

Na dan marša u kasno popodne kolona je krenula od zgrade Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu. Preko starog mosta prošlo je možda i više hiljada građana koji su otpratili studente do Beogradske kapije u Petrovaradinu. Trenutak odvajanja nešto više od dve stotine učesnika marša od okupljenih Novosađana ličio je na lansiranje energetske rakete ka Beogradu. LJudi sa svojih terasa mašu zastavama i prave buku dok prolazimo kroz Petrovaradin. Smejem se dok snimam devojku koja odlučno korača u cipelama sa visokom petom. Na skretanju za Sremske Karlovce dočekuju nas i pozdravljaju učenici Bogoslovije. Prolazimo kroz gradić. Zabrađena bakica pozdravlja nas sa tri prsta. Dok se penjemo ka Banstolu, uz obronke Fruške gore polako pada mrak. Podižem gejn na kameri najpre na devet, a potom i na osamnaest decibela, ali veoma brzo ne može ništa više da se snima. Pošto smo do tada i Nenad i Sabolč i ja na smenu trčkarali ispred i iza kolone zbog snimanja, hodanje u koloni sa ostalima sada se čini kao predah. Uskoro nailazimo na strane televizijske ekipe koje za razliku od nas imaju rasvetu. Jedan kolega osvetljava putokaz za Beograd i kolonu u pozadini. Ne propuštam priliku da iskoristim njegovo svetlo i sam snimam sličan kadar. Kažem Sabolču da je korišćenje tuđe rasvete začetak novog žanra koji nazivam parazitski dokumentarizam. Prvi odmor je na benzinskoj pumpi na pola puta između Novog Sada i Inđije. Ne osećam umor, koji bih sigurno osećao da sam sam pešačio. Grupa u pokretu sa jasnim ciljem ima posebnu energiju koja nije prosti zbir energija pojedinaca i svaki pojedinac crpi dodatnu snagu iz nje. Idemo dalje. Iz autobusa koji prolaze pored nas nam neki mašu, a neki zbunjeno gledaju. Jedan vozač autobusa koji dolazi iz suprotnog pravca najpre skreće pravo u kolonu, ali se u zadnji čas vraća u svoju traku. Namera mu je ipak bila da nas samo uplaši. Dok se mimoilazi sa kolonom po autobusu udaraju plastične flaše uz besnu polifoniju najgorih psovki. Miloševićev obožavalac.

Doček u Inđiji

Dok se približavamo centru Inđije već iz daljine vidimo da se okupila velika grupa ljudi. Kroz glavu mi prolazi misao da ne znam kako su glasali i da bi bilo dobro da su prijateljski raspoloženi. Pred kolonu izlazi Stanko Lazendić i započinje skandiranje: „Ajmo, ajde, svi u napad!“ Svi prihvataju urlajući iz sveg glasa i moje crne misli veoma brzo zamenjuje oduševljenje dok prolazimo kroz špalir građana Inđije koji su usred noći izašli na ulice kako bi nam poželeli dobrodošlicu i ohrabrili nas da nastavimo dalje. Podrška nije bila samo moralne prirode već i veoma konkretna u vidu hrane i pića. Posle polučasovne pauze nastavljamo dalje uz skandiranje: „Hvala ti, Inđijo!“ Pred nama je druga polovina puta, a za nama četrdeset pređenih kilometara.

Koristimo farove malobrojnih vozila koja prolaze pored nas kako bismo snimili kolonu u pokretu. U Staroj Pazovi ulazimo u autobus novosadskog GSP-a, koji prati kolonu od Novog Sada, sa alibijem da treba da snimimo kadrove kolone uz pomoć farova. Vozač drage volje sarađuje sa nama paleći dugačka svetla, a u autobusu je pored nas trojice još samo četvoro iznemoglih. Među njima prepoznajem i devojku sa štiklama.

U Novoj Pazovi izlazimo iz autobusa i trčimo za kolonom. Jedan od prisutnih vidi da imam kameru i viče za mnom: „Snimaj! Snimaj!“ Sočno me opsuje. Očigledno misli da radim za Miloševićevu televiziju. Između Nove Pazove i Batajnice postajemo atrakcija za Beograđane koji su nam kolima pošli u susret. Neki izlaze iz kola i hodaju sa nama, a među njima je i estradna zvezda Knez. Pridružuju nam se i momci iz obezbeđenja studentskog protesta Beogradskog univerziteta, koji ostatak puta idu sa nama.

Devojka sa štiklama

Pred Batajnicom počinje kiša i svi se sklanjamo u autobus koji silazi sa puta na obližnji parking. Sa snimateljskom ekipom B-92 dolazi bivša studentkinja režije Akademije umetnosti u Novom Sadu Aleksandra Jelić da po dogovoru snimi intervjue sa učesnicima marša. Mi to ne možemo, jer nemam odgovarajuću tonsku opremu i sve snimamo poluprofesionalnom kamerom. Kiša staje i svi hoće da nastave put, glasno negodujući što ne idemo dalje. Incidentnu situaciju smiruje Stanko Lazendić, koji bundžijama predočava propagandnu dimenziju marša, koja će biti daleko slabija ako u Beograd uđemo u pola osam ujutro. Glas razuma nadjačava adrenalin i većina, manje-više bezuspešno, pokušava da odspava u autobusu. Ima nas previše čak i za autobus-harmoniku, a drvena sedišta nisu predviđena za spavanje.

Pred zoru nastavljamo dalje. Nekoliko najupornijih se vraća par stotina metara unazad koliko ih je autobus vozio do parkinga. Kažu da nisu kertesovci koje su za potrebe Jogurt revolucije prebacivali autobusima od Bačke Palanke do predgrađa Novog Sada i da hoće pešice da pređu ceo put od osamdeset kilometara. Mnogi osećaju posledice celonoćnog pešačenja i vidno šepaju. Nenad gleda kroz zuher kamere i kaže da nešto nije u redu, jer ništa ne vidi. Skidam poklopac sa objektiva i sve je u redu. Jedino moramo da pazimo na baterije, jer poslednju čuvamo za Brankov most.

„Ajmo ajde, svi u napad“

Zora je! Jedan momak duva u lovački rog. Drugi viče: „Ustali su losovi!“. Stanko preko megafona započinje pesmu iz filma „Ko to tamo peva“. Na prilazima Zemunu svi pevaju: „Za Beograd! Za-Be-o-grad.“ Prolazimo pored sredovečne žene koja u hladno decembarsko jutro čeka prvi autobus. Na putu nismo nailazili na policiju, a sada pored nas prolazi kamion Tam Specijalne antiterorističke jedinice. Unutra je ipak samo vozač, koji ne obraća pažnju na nas.

U Zemunu nam jedna starija žena dobacuje da treba da nas je sramota. Neko iz naše grupe pita: „Zašto?“

Izgubio sam svaki pojam o vremenu. Skoro svi se sada teško kreću. Polako postajem svestan činjenice da su mi iz nekog razloga svi kadrovi preeksponirani. Nekoliko stotina metara pred Brankovim mostom dolazim do zaključka da mi je kamera podešena za mrak i da je odavno svanulo. Podešavam kameru na vreme kako bih snimio prelazak preko mosta. Na drugoj strani mosta je nekoliko hiljada ljudi. U trenutku se odlučujem da ne prekidam snimanje i da sve snimim iz jednog neprekinutog kadra. Širim zum objektiv na maksimum kako ne bih morao da podešavam oštrinu. Probijam se u treći red da bih kroz prva dva reda mogao da snimim masu koja nas dočekuje. Kada okrenem kameru unazad i podignem je, vidim kolonu za sobom. Prepuštam se događaju. Mladić koji je u Batajnici jedva hodao sada drži transparent u prvom redu. Izgleda da su svi stisli zube i odlučili da u Beograd uđu odlučnim korakom, a ne kao banda šepavaca. Stanko ide ispred kolone i viče u megafon: „Ajmo, ajde, svi u napad!“ Svi ponavljaju za njim. Kolona se stapa sa Beograđanima. LJudi se grle. Konfete lete u vazduh.

Materijal snimljen tokom marša pretočen je u dokumentarni film pod nazivom „Ove noge nisu male, mnogima su pamet dale“.

Posle dvadeset godina, poslednja scena u filmu ostavlja prilično gorak ukus. Kod mnogih gledalaca se javlja osećaj nelagode zbog osećaja da su prevareni. Smatram da svi koji su učestvovali i u maršu za Beograd i u protestima protiv pokušaja krađe izbora treba pre svega da budu ponosni. Uradili smo ono što smo mogli i morali. Ako ništa drugo, postigli smo to da nam zemlja već više od decenije nije na ivici građanskog rata pred svake izbore. Danas se izborna volja građana prekraja na suptilniji način, tako što demokratski izabrani predstavnici naroda nedemokratski menjaju stranke i na taj način potkopavaju demokratiju. Ipak, nema razloga za očajanje. Kao što smo izašli na kraj sa Miloševićem, izaći ćemo na kraj i sa preletačima i profiterima. Ako ne naša generacija, a onda neka sledeća.