Ova mladost je nešto najlepše što se desilo planeti: Ljudi, sećanja – Ana Mirković

Autor: Rade Radovanović, Izvor: Danas

Jako često se vraćam u detinjstvo, sećam se svih detalja – ljudi, priča, energije, prostora, sećam se svojih osećanja, strahova. Ja verujem da nas svaki taj odnos, sećanje i osećaj boji kao ljude, da nam negde pomaže u izborima, negde nas inhibira i ukoči. Ta moja sećanja su kasnije prerasle u priče koje sam pričala svojoj deci, a koje su onog tipa kad „sam ja bila mala“, pa tu ima i dodatih elemenata, takoreći romantizacija sopstvenog detinjstva i odrastanja.

***
Odrasla sam na periferiji jednog gradića koje se zove Aleksandrovac, na malom ranču koji su moji roditelji napravili baš kako su sanjali o tome pre nego što su postali roditelji. Svi ljudi i sve situacije iz tog perioda su duboko u mojim sećanjima i mojoj duši.

***
Sećam se veoma živopisno moje bake Dare, njene suve ruke na kojoj kad podignem prstićima kožu, ona neko vreme ostane u tom položaju, i mirisa njene kose i odeće se sećam. I topline njenog obraza kada me zagrli. Sećam se dece i igra koje smo igrali i sećam se komunikacija koje smo vodili.

***
Sećam se i komšinice Stane koja je uvek bila tip-top sređena, čak i kada je s mužem dolazila na partiju tablića s mojim roditeljima, mislila sam da je ona osoba koja najviše voli sebe, najzadovoljnija je svojim životom i složila je sve karte kako ona želi. Kasnije je ona izvršila suicid i taj događaj me je dodatno vraćao na analize svega što je ona bila, govorila, radila.

***
Sećam se najdivnije svoje porodice, jedne radničke porodice u kojoj su mama i tata mnogo radili, a mene i moje dve sestre povremeno uključivali da im pomognemo. Porodica je bila proširena, nas tri, roditelji i baka i svuda smo išli zajedno – izleti, letovanja, porodične posete. Moje detinjstvo je bilo lepo i nežno i to su moja dominantna sećanja.

***
Išla sam u Osnovnu školu „Aca Aleksić“. Kako sam krenula u školu sa 6,5 godina, a bila sam tako mala da nisam mogla da nosim svoju školsku torbu, mama i tata su uvek molili starije đake da dolaze po mene, otprate me do škole i ponesu mi torbu.

***
Imala sam dva učitelja, strogog i pravičnog Momčila Radulovića prva dva razreda, i prenežnog učitelja kao iz posleratnih romana, Milorada Devića. Obojica su obojili moje rano školovanje na mnogo načina. Bilo je tu i frustracije i ljutnje, lekcija, pohvala, bodrenja i kritika. Svega.

***
Neki drugari iz tog perioda su i sada moji drugari, a nije retko da pričamo i o situacijama iz tog perioda odrastanja. Kasnije sam imala razrednog, nastavnika srpskog jezika Midu Blagojevića i neke nove drugare s kojima sam ušla u adolescenciju.

***
Sećam se svih nastavnika, kako su sa nama razgovarali, čemu su nas učili, kada smo ih se bojali. Bila sam dobar đak, ali ne i vukovac u osnovnoj jer nemam sluha, pa sam imala četvorku iz muzičkog, a ni engleskinja me baš nije volela. Sigurno to ima veze i sa mojim teškim izgovaranjem yellow boje s mobilnom protezom zbog koje ni lakše reči nisam izgovarala bez šuškanja.

***
Išla sam u Kruševačku gimnaziju, pedesetoro dece putovalo autobusom iz Aleksandrovca u Kruševac svakog dana, a onda je u nekom trenutku odlučeno da dva odeljenja budu izmeštena u Aleksandrovac. To mi je predivan period odrastanja.

***
Imala sam divne drugare koje i danas volim, profesori su bili mladi i jako ponosni što rade s gimnazijalcima, i, uzimajući u obzir da se sve to dešavalo devedesetih godina, svi su se trudili da nas ušuškaju, podrže u sanjanju velikih snova i daju krila da poletimo iz provincije u svet.

***
Aleksandrovac je gradić, nije tranzitno mesto i u to mesto dođe samo putnik namernik. Ipak, sva deca koja su tu odrasla su slušala dobru muziku, gledala kul filmove, izlazili i družili se na najdivniji način. Lepa je atmosfera bila i ljudi su bili srdačni i jako otvoreni. I to je atmosfera koja je obojila moje tinejdžerske dane.

***
Materijalno smo bili siromašni, kao i sve porodice koje nisu podržavale maligni sistem. Duhovno smo bili bogati jer u tom procesu odrastanja, roditelji nisu pridavali značaja materijalnim stvarima, a i život u malom mestu je bio neuporedivo lakši nego život u velikom gradu – nije bilo gladi, nije bilo kriminala (osim zelenašenja), pritisak je bio manji.

***
Tata nije pozivan da učestvuje u građanskom ratu. Ja sam najstarije dete u porodici i u nekom trenutku sam osvestila da za mnogo toga nemamo, ali smo već bile formirane kao skromne osobe pa nismo mnogo ni želele u tom materijalnom smislu.

***
Beg od realnosti su bili drugari, treći kanal – muzika, filmovi s VHS kaseta koje smo jedni drugima pozajmljivali. Verujem da bi mama i tata potpuno drugačije opisali ovaj period, šta zna jedno dete šta je građanski rat, sankcije, siromaštvo i glad.

***
Moje studiranje psihologije je bilo emotivni rolerkoster. Upisala sam je jer sam u gimnaziji imala divnu profesorku koja je tek diplomirala i svo sveže znanje želela da nam prenese, a na uzrastu od šesnaest godina ništa se ne prima tako lako kao strast prema temi, ljubav prema predmetu – a ona nam je sve to dala na otvorenom dlanu i otvorene duše.

***
Na studijama mi je prvi utisak to što sam jedan broj – broj indeksa, broj za eksperiment u laboratoriji, broj prijave… Nije do katedre za psihologiju, njima svake godine dođe sto novih ljudi, do mene je i mog očekivanja da smo tu svi empatični, srdačni, jedni za druge otvoreni.

***
Prvi put mi se lično obratio profesor Žarko Korać kada sam već bila treća godina, a on mi u tom trenutku još uvek nije predavao jer su njegovi predmeti bili na četvrtoj. Sedela sam pretužna posle nekog raskida, gledala u Plato i dan je bio kišan, a onda je on prišao da me pita zbog čega sam tužna. To mi je jedan od najtoplijih trenutaka sa studija – nisam broj, neko je primetio moju tugu.

***
Na Filozofskom fakultetu smo mnogo slušali o Đinđiću, kakav je bio, s kim se zabavljao (govorili su da se zabavljao s najlepšom studentkinjom psihologije u vreme njihovog studiranja) bilo je proverenih i neproverenih informacija, ali mnogo divljenja za tog čoveka.

***
U trenutku kada sam radila diplomski, profesor Korać je bio potpredsednik Vlade koju je Đinđić vodio, pa je i taj njegov politički angažman bojio naše razgovore na predavanjima, konsultacijama. Nisam imala prilike da upoznam Zorana Đinđića, ali sam zbog svega navedenog imala neki čudan osećaj da ga poznajem.

***
Učestvovala sam u kreiranju politika za mlade, davao je mladima odgovornost da sami kroje i boje svoju budućnost, vrednosno smo bili povezani, živeli tu nadu i postojanje perspektive za zemlju izvučenu iz mraka i to je bilo prekratko i preemotivno razdoblje i ove naše zemlje i mog završetka studija.

***
Danas, kada slušam njegove govore, razumem i sebe iz tog perioda bolje – nije to bio samo mladalački entuzijazam i idealizovanje sveta, bilo je to vreme racionalnog optimizma, atentatom završeno.

***
Kao apsolventkinja sam se priključila grupi mladih ljudi s različitih beogradskih fakulteta (Filozofski, FDU, Fakultet političkih nauka, Filološki) i organizovali smo par godina letnji univerzitet u Novom Sadu na kom smo okupljali 150 studenata iz Skandinavije i s Balkana i dve nedelje zajedno obrađivali razne teme kojih nema u formalnom obrazovanju – uticaj medija na kreiranje javnog mnjenja, kulturne politike, ekologija, strip i film. Tada sam se vanredno zainteresovala za neformalno obrazovanje, ali i za komunikaciju.

***
I to je obojilo moj profesionalni put – kasnije sam završavala dodatne edukacije za edukaciju, postala predavač na programima Instituta za digitalni marketing iz Dablina, zajedno sa Borisom Trivanom osnovala Institut za digitalne komunikacije za zemlje Balkana, doktorirala na temi digitalna pismenost. Moja karijera je vezana za edukaciju i komunikaciju i sve što radim ima koren u tome.

***
Ja jesam suosnivačica ali ne mislim da sam liderka Instituta. Svi učestvujemo u donošenju važnih odluka, svi delimo odgovornosti i zadatke, mi smo trinaest godina imali plenum ali ga nismo tako zvali.

***
Volim Institut jer tu mnogo učimo, sve što znamo implementiramo odmah i u praksi, testiramo svoja znanja, učimo i grešimo i popravljamo i ne pritiskamo jedni druge. Radujemo se studentima, klijentima, projektima, jedni drugima i radićemo ovaj posao dok god ima te radosti u nama.

***
Svoj politički angažman ja bih nazvala ljudskim angažmanom. Govorim i radim samo ono u šta duboko verujem, radim to jer mislim da je to moj minimalni doprinos da pomognem ljudima, društvu, zemlji u kojoj živim i koju obožavam. Sve što na tom polju radim je moj vazduh, moja voda, moja neophodnost i bez čega ne bih mogla, a i da mogu – ne bih želela da tako živim.

***
Kako je naše društvo u stanju u kom ga je maligna mašinerija dovela, onda je i potreba nas s ove strane da učestvujemo više u svim dešavanjima. Te je ta bazična ljudska potreba percipirana kao aktivizam.

***
Svojom osnovnom građanskom i društvenom ulogom smatram stalno učešće u svim procesima koji imaju za cilj da spašavaju našu zemlju od zla koje ju je otelo i koje je uništava kao niko ranije. Ono što ovaj režim jedino zna da radi je da organizuje izbore na kojima ne biramo, a oni dolaze do vlasti tokom koje ništa ne rade, ništa ne znaju da urade i imaju jedini cilj – lično bogaćenje.

***
Zbog toga sam želela da budem posmatrač na izborima i prijavila se organizaciji CRTA koja to radi profesionalno i posvećeno. Na terenu sam videla sve strahote na kojima ovaj režim gradi svoju vlast – ponižene i ucenjene ljude, nesrećne i bez perspektive, dovožene, odvožene, bez svesti o tome koliko su ih minimizirali i degradirali. Žao mi je tih ljudi, ali je i motiv da slobodu osvojimo i za njih – velik.

***
Ova mladost je nešto najlepše što se desilo ovoj planeti, posledično i našoj zemlji. Mudri, promišljeni, empatični, solidarni, s visokim stepenom samokontrole, fantastično fleksibilni, emocionalno zreli i inteligentni, neustrašivi. Desanka Maksimović je to opisivala kao voleća priroda.

***
E kada ste takvi, onda ta energija ima magnetsko dejstvo – uvlače u svoje polje sve one koji su slični, ali i one koji su uplašeni, sumnjičavi, neodlučni. Boje naše društvo najlepšim tonovima i jako sam srećna što imamo privilegiju da smo njima okruženi i da su nosioci svih društvenih promena. Jer se društvo već promenilo.

***

Režim je 15. marta želeo nasilje u Beogradu jer je to njihova vrednost, njihova stalna želja, jer oni jedino u takvoj atmosferi znaju da dišu i postoje. Uradili su sve da do nasilja dođe – pravili kampanje za nasilje, okupili nasilne ljude, snabdeli ih nasilnim alatima. Upotrebili oružje protiv sopstvenog naroda, mahom dece i mladih, u trenutku dok smo odavali počast žrtvama njihove vlasti i režima.

***
Probali su sve da nas vrate u stanje straha, stanje neizvesnosti, agresije, mržnje – da nas vrate na njihov teren. Nisu uspeli, oni su već poraženi, sloboda je već osvojena, a sada je ostao još onaj deo u kom zaslužni za poniženje naroda i zemlje odlaze u zatvor.

***
Najveće okupljanje naroda je jedna važna dobijena bitka u ovom psihološkom ratu koji se vodi protiv nas, protivnik je na kolenima, u panici, svi se radujemo njihovom konačnom kraju.

O sagovornici
Ana je izvršna direktorka i suosnivač Instituta za digitalne komunikacije. Završila je master studije psihologije na Univerzitetu u Beogradu i doktorske studije na univerzitetu Ujedinjenih nacija, Evropski centar za mir i razvoj. Bitan deo njenog rada usmeren je ka edukaciji dece i roditelja s ciljem razvoja i održavanja otvorene komunikacije. Ovaj aspekt je predstavljen u tri sezone TV serije Porodična mreža, koju je kreirala i vodila u okviru školske redakcije RTS-a. Učestvovala je u kreiranju Priručnika za medijsku, informacionu i digitalnu pismenost za decu i roditelje, zajedno sa koleginicom Anom Martinoli. Takođe, jedan je od autora priručnika za preduniverzitetsko obrazovanje i biznise na istu temu. Živi i radi u Beogradu.

Tekst je prenet sa portala Danas.