Od novinarskog sna do otkaza: Priča Marije Šehić o odrastanju u nevremenu

Autor: Rade Radovanović, Izvor: Danas

Tako mi se ovih dana u sećanje vratila jedna davno preminula rođaka, ne preterano značajna u mom životu, ali eto, moj mozak ju je skladištio negde, u nekoj ladici i rešio da me sad na nju podseti. San je gotovo bizaran. Na Adi sam u kupaćem kostimu, u sred studentskih protesta, na šetalištu s makiške strane, a ona je direktorka doma zdravlja i podržava studente, pa hoće da je uhapse. Na odmoru čovek obično uspe da se isključi, da malo zaboravi na realnost koja ga neminovno čeka kad se vrati kući. Ovog leta od toga nema ništa.

***
Postoje sećanja koja su uvek dobrodošla. Razmišljala sam tako, jer mi je Rade zadao domaći zadatak, o detinjstvu. Tamo su mama, tata i brat i svakog leta mi smo na moru, na Ostrvu cveća ili u Đenovićima, sve tamo negde do 1990.

***
Mama je radila u Jugobanci, a tata u Imleku. Bili smo srećna radnička porodica, koja je redovno išla na more, bez da su roditelji morali da se za taj ugođaj posebno pomuče. Možda je to u njihovoj roditeljskoj realnosti bilo i drugačije, ali je u našoj dečijoj bilo, žargonski rečeno – široko.

***
Učim sad svoju decu da plivaju, pa se sećam kako su mene učili tata i brat. Pre neki dan Laura i Iris su skinule mišiće i okačile se Alenu i meni na leđa, da plivamo zajedno. Baš tako sam se i ja držala za tatina leđa. Sve tamo negde do 1990. Na leto 1991. godine moj brat je već bio na redovnom odsuženju vojnog roka, a moja mama je ubrzo skroz osedela.

***

Sećam se svoje kuće. Ta kuća i dalje je tu i idem često u nju, samo volim da je pamtim onakvu kakva je bila u dečijim očima. Za malu mene – najveća kuća na svetu. Žuta. Često glavni motiv na mojim dečijim crtežima. Ona u sredini, a sa obe strane moja porodica, nekoliko članova omiljenih rođaka iz familije po maminoj i tatinoj strani – Tadića i Antića i obavezno pas Vučko i sve tatine mačke. Osećaj sigurnosti koji sam tada imala, davno je nestao, kao i najveći broj likova sa crteža.

***
Fali mi značajan deo uspomena. Nekih otprilike osam godina. Ne zato što se ne sećam, nego što se nisu ni desile. Moja je familija širom bivše Juge. Ima nas Srba, Crnogoraca, Hrvata. Fale mi uspomene s ovim hrvatskim delom familije, a bile bi, sigurna sam, spektakularne. U tih osam godina, nešto malo nakon završetka ratova u Jugoslaviji, umro mi je jedan od omiljenih likova iz detinjstva, moj tetak Alojz.

***
Nismo bili na sahrani, a mnogo smo se voleli. Tata je pričao kako su njih dvojica zatvarali ujutru kafane po Bjelovaru i okolini. Baš su se kontali. Tamo smo do početka rata išli često, a obavezno da proslavimo svaki 29. novembar. Tetka i tetak su imali bazen u dvorištu, na garaži. To me je fasciniralo kao malu.

***
Asocijacije na Bjelovar su mi vrganji, pas Bekica, njihov mali prvi komšija (zvao se isto kao moj današnji muž) i svi ti mili rođaci, koje su mi na osam godina ukrali neki odvratni ljudi.

***
U Beogradu smo u tom periodu otetih uspomena imali druga posla – da ne kažem drugih briga. Na primer, kako da, kao i većina prosečnih porodica, sastavimo kraj s krajem. Uspeli smo nekako, ali se sećam drugarice koja je izgovorila da joj je muka da svaki dan jede pirinač.

***
Sećam se mame i tate kako se svađaju. Sećam se da su me, i pored svega, mnogo grlili i govorili mi koliko me vole. Ni njih već dugo nema, a setim ih se svakog dana, gotovo uvek kad grlim moju decu.

***
Bilo je to vreme kada su moji, kao i većina, primali platu koja na kraju nije vredela ni koliko vekna hleba, vreme konstantnog odzvanjanja „devize, devize“ od početka do kraja Knez Mihailove, vreme kada su brojne porodice nepovratno propale, vreme kada su ljudi ubrzano oronuli. Vreme-nevreme.

***

Moja baka Eva govorila je da sigurno ne može tako doveka. I stvarno i nije bilo. Danas je došlo neko potpuno drugačije vreme, ali je isto nevreme. Ne može ni ovo doveka. To je sigurno.
***
Bilo je to i vreme protesta. Ovi protesti sada čine da mnogo razmišljam o onim protestima uz koje sam odrastala. Prvo sećanje je na onaj 9. marta. Mog dedu na Karaburmi je tog dana telefonom zvao tetak iz Bjelovara da pita – šta se to u Beogradu dešava…

***
Deda drži slušalicu onog starinskog sivog telefona, što stoji na posebnom postolju u hodniku, a baka naslonjena na zid, sva zabrinuta. Tada nisam imala pojma šta se zapravo dešava. Protesti su mi postali jasniji tek nekoliko godina kasnije, pa sam malo i učestvovala.

***
Jednom sam sa mojom Katarinom na Trgu srela Đinđića, koji nam se čak i potpisao na neku nalepnicu Saveza za promene. Ona i ja smo bile tandem za te protesne šetnje, a znamo se iz kolica, mame su nas zajedno šetale kao bebe. Bile smo prve komšinice, najbolje drugarice, a danas smo kume. Venčala sam je. Kaže sinoć da čeka da se vratim, pa da opet šetamo.

***
5. oktobra 2000. bila sam već maturantkinja i prvi put sam glasala. Dobro se, do detalja, sećam tog dana, biračkog mesta, dugačkih redova ispred svake učionice OŠ „Veljko Vlahović“, koja odavno više ne nosi ime tog narodnog heroja. Tačno si na licima ljudi mogao da vidiš šta će zaokružiti, ali ono što mi je najupečatljivije i što nikada neću zaboraviti, bio je taj osećaj da će ovoga puta sve biti kako treba. Ispostavilo se na kratko, ali nema veze. Ponovo sve češće imam isti osećaj.

***
Moja divna razredna Marina Maričić, tada profesorka srpskog jezika i književnosti u Prvoj ekonomskoj školi, izgovarala je isto što posednjih meseci govore njene kolege – da postoje lekcije, možda i najvažnije, koje se uče van učionice. 24. septembra uveče, na ulici, tačno ispred ulaza u Narodno pozorište, rekla sam Katarini – sigurno ćemo od sada ponovo svake godine ići na more. Nije bilo baš tako kako sam tada, puna nade, prognozirala.

***
Često mislim na razrednu, tačnije na moje razredne u srednjoj i osnovnoj školi – sve su predavale srpski. Zbog njih sam ovo što sam danas – novinarka.

***

Fakultet političkih nauka bio je moja najveća i jedina želja. Sećam se da sam mami pred upis rekla da ću pauzirati godinu, ako mi iz prve ne uspe da ga upišem, što je nju, naravno, izbezumilo. Srećom, uspelo je. Mnogo puta sam u poslednjih nekoliko godina pomislila – bolje da nije. Ali, samo na trenutak. Mogao je, realno, u nekoj drugoj profesiji moj život da bude i drugačiji, verovatno lakši i bezbrižniji. Međutim, sigurna sam, odličan je baš ovakav kakav je, a dobila sam otkaz pre mesec dana na Euronews-u.

***
Ovo je prvi put u poslednje skoro dve decenije da sam bez posla. Kad sam upisivala fakultet, zamišljala sam novinarstvo mnogo drugačije. Zamišljala sam sebe kao radijsku voditeljku. Slušala sam u to vreme Danicu Vučenić, Antonelu Rihu, Ljubicu Gojgić i Suzanu Trninić na Radiju B92. „Kažiprst“ je bio moja omiljena radijska emisija, iako je sve bilo suva politika.

***
Govore ljudi ovih dana kako deci nije mesto na protestima, kako decu i politiku ne treba mešati, pod „decom“ podrazumevajući ljude koji već nekoliko godina imaju pravo glasa ili će ga za koju godinu dobiti. To jednostavno nije tačno. Da je sreće, pa da u ovoj zemlji mladima objašnjavamo politiku i političke procese već u osnovnoj školi. Decenije za nama bi izgledale drugačije.

***
Imam teoriju da se ta mantra „ostavimo politiku političarima“ namerno plasira. Sreća da današnje mlade poprilično boli uvo za ono što stariji govore. I sama sam kao srednjoškolka slušala kako „današnja deca ništa ne valjaju“, „ko ste vi da smenjujete Miloševića“ i slične gluposti. Imam utisak da su današnji mladi najbolji mladi do sada, neka potpuno novomisleća skupina i najviše svojom glavom misleća. Kakvi god da su, jedina su nada i sigurno jedina budućnost.

***
No, da se vratim na te političke radijske intervjue pre dve decenije. Rešetale su novinarke svoje sagovornike političare, za njih često neprijatnim, ali uvek relevantnim pitanjima, a oni su odgovarali. Verujem da nisu bili presrećni, ali su odgovarali. Sigurno su često iz tog studija odlazili i ljuti, ali su se vraćali.

***
Danas u većini medija za političare, uglavnom ove na vlasti, neprijatna pitanja su zabranjena. Ne daj bože da se političar naljuti na novinara. Iz jednog takvog medija su me otpustili. A, nije uvek bilo tako. Pre samo godinu dana novinari na Euronews-u su mogli da pitaju, a mogli su i da preskoče pitanje za koje smatraju da je irelevantno.

***
I tako sam ja godinama išla na fakultet s namerom da jednog dana vodim neku emisiju na radiju, a završila sam na televiziji i to u jutarnjem programu. Da me danas pitaju šta najviše volim da radim, odgovorila bih – da vodim jutarnji program na nekoj televiziji. Ne bilo kojoj televiziji, pošto ovaj posao radiš ili onako kako treba da se radi ili ga ne radiš. Naučila sam to na teži način.

***
Kako se radi učio me je Jugoslav Ćosić na N1. U jednom periodu, kad sam počela da vodim „Novi dan“, posle skoro svake emisije završila bih kod njega u kancelariji i slušala: ti nisi gost, ti si voditeljka, postavi pitanje i pusti sagovornika da odgovori… možeš ti da imaš svoj stav, ali dozvoli i da ovaj prekoputa ima svoj, a gledaoci žele da čuju koji je… nisi ti tu da se svađaš s gostom, nego da mu postaviš prava pitanja… biti oštar i biti nepristojan su dve različite stvari, biti oštar je dozvoljeno, ovo drugo je nekulturno… i izostanak odgovora je neki odgovor…

***

Moram da priznam da me je to smaralo. Sada sam mu do neba zahvalna. Zahvalna sam mu i što je uvek bio čovek koji je znao da stane iza svojih novinara, da ih zaštiti od bilo koje vrste političkog pritiska, da ne zameri ako se baš žešće s njim argumentovano posvađaš. Tako treba da radi prvi čovek svakog medija.

***
Sreća je da i dalje u ovom poslu rade ljudi koji hoće da svoje znanje i iskustvo podele s mladima koji u posao tek ulaze. Prva na koju sam slučajno naletela kad sam došla na praksu na B92 bila je Biljana Stepanović, tada urednica ekonomije. Videla je da sedim zbunjeno u desku, novinari oko mene radili su užurbano svako svoj posao, a ona je rekla: „Hajde ti sa mnom da vidiš kako izgleda konferencija za štampu“.

***
Realno, nije morala, imala je sigurno posla preko glave, ali me je povela sa sobom i vodala tako čitavih mesec dana, koliko sam bila na praksi. Dve godine kasnije me se setila i pozvala da radim „Buđelar“. Niko nije bio srećniji od mene! Konačno ja na B92. Eto, i ta televizija i radio odavno više nemaju veze s mojim snom i mladalačkom vizijom novinarstva. Ni blizu. Ipak, uvek ću s ponosom reći da sam sve do 2014. radila u toj kući.

***
Nije loše s vremena na vreme razmisliti, posvetiti se sećanjima, setiti se ljudi, događaja, setiti se sebe i kako smo došlo ovde gde smo danas. LJudi koje sam ovde pomenula nisu jedini koji su me oblikovali. Bilo ih je. I o njima često mislim.

***
Skoro ništa nije ispalo onako kako sam mislila da će biti, ali je za neke stvari je baš dobro što je tako. Eto, na primer, to novinarstvo. Da mi nije njega, ne bih danas učila Iris i Lauru da plivaju na moru… I da nije bilo N1, doduše. Tamo sam upoznala njihovog tatu. I ne samo tatu, nego i venčane kumove – njih čak troje.

***
Jedan od njih, baš kao i moji roditelji, nije više među živima. Njega isto često sanjam i volim kad se vidimo u snu. Umro je na poslu. Samo se srušio. Srce. Da, ipak, budem precizna, umro je na jednom od ukupno tri posla koje je radio. Na poslednjoj fotografiji prstom pokazuje na vreme na svom ručnom satu. Smeje se i izgleda šmekerski.

***
Sećam se tačno gde sam bila, šta sam radila, šta mislila sekund pre nego što je zazvonio telefon, a meni drag glas rekao: „Marko je umro“. Pitala sam: „Koji Marko?“, trebalo mi je nekoliko sekundi, a delovale su kao sati, da ukapiram o kome govori. Niko nije mogao da poveruje da takav čovek može da umre. Ni ja, ni prijatelji, ni njegove kolege, na kraju – ni poslodavac. Da smo znali, bolje bismo ga čuvali. Imao je tačno ovoliko godina koliko ja imam danas. Setim ga se kao mame i tate, svakog dana.

***
Ima i događaja i ljudi koje bih volela da zaboravim. Još bolje – da se nikada nisu ni desili. O njima ovom prilikom neću pisati. Nisu zaslužili da se nađu u istom tekstu sa ljudima koje sam ovde pominjala. Ipak, to što bih volela da ih se ne sećam, ne znači da neću. Da se vratim na onaj zaključak sa početka priče, koji je istovremeno i užasavajući i očaravajući – pamtim kao slon. Sve.

O sagovornici
Marija Šehić rođena je 1982. godine, u Beogradu, gde je završila Prvu ekonomsku školu i Fakultet političkih nauka. U novinarstvu je od 2006. godine. Mama dve devojčice.

Mantra „ostavimo politiku političarima“ namerno se plasira
Imam teoriju da se mantra „ostavimo politiku političarima“ namerno plasira. Sreća da današnje mlade poprilično boli uvo za ono što stariji govore. I sama sam kao srednjoškolka slušala kako „današnja deca ništa ne valjaju“, „ko ste vi da smenjujete Miloševića“ i slične gluposti. Imam utisak da su današnji mladi najbolji mladi do sada, neka potpuno novomisleća skupina i najviše svojom glavom misleća. Kakvi god da su, jedina su nada i sigurno jedina budućnost.

Tekst je prenet sa portala Danas.