„Nikada ne znamo ko iza pretnji stoji, komšija ili neko iz Australije“: Koliko su novinari bezbedni u digitalnom prostoru?

Autor: K. Bondžulić, Izvor: Danas

Iako je Evropska komisija jasno podvukla da je sloboda medija suštinska osnova demokratskog društva, osnovno pravo i ključni element procesa pridruživanja Srbije EU, Reporteri bez granica u poslednjem izveštaju navode da je stanje u zemlji najlošije od pokretanja Svetskog indeksa slobode medija 2002. godine.

To za naš list potvrđuje i Tamara Filipović Stevanović, generalna sekretarka NUNS-a, koja pojašnjava da sve veći broj pretnji novinarima sada dolazi upravo iz digitalnog prostora.

Ona ističe da te pretnje jednako negativno mogu uticati na slobodu izražavanja, kao i one u realnosti. Takođe, da se često dešava da pretnje iz onlajn pređu u oflajn svet.

„Novinari nikad ne znaju kada će neko da ih presretne na ulici i izvrši ozbiljan fizički napad“, upozorava Filipović Stevanović.

Jedna od redovnih meta ovih napada je Nenad Kulačin, novinar i koautor emisije „Dobar, loš, zao“ (DLZ), koji kaže da je podneo preko 50 prijava za digitalne pretnje. Da stanje bude gore, sredinom februara jedan muškarac pokušao je da ga udari na ulici.

„To su takve pretnje da na trenutke pomišljamo da je moguće da se zaista pretvore u fizičko nasilje. Nikada ne znamo ko iza njih stoji, da li je neko od komšija ili neko iz Australije… Ne desi se dan da se Marko Vidojković i ja probudimo, a da nas ne sačekaju uvrede i pretnje na društvenim mrežama. Sa tim smo navikli da živimo. Mnogo je veći problem to što država ne radi, što nas glavni tužilac o tome laže. Sa tim je mnogo teže živeti nego sa svim ostalim što se dešava“, poručuje Kulačin.

On dodaje da ga nadležni više ni ne zovu da pitaju da li se oseća ugroženo ili bezbedno.

„Ranije su zvali u roku od 24 sata, a sada ni to. Od desetina prijava samo je jedna pre manje od godinu dana rešena priznavanjem krivice. To novinaru ništa ne znači, jer osoba koja je pretila nije dobila ni zabranu prilaska, niti zabranu komunikacije. Ništa. Sve to stavljam u fasciklu Ništa nije urađeno“, poručuje Kulačin.

Naš sagovornik dodaje da ipak uspeva da održi balans da ove pretnje na njegov rad ni na koji način ne utiču, ali upozorava da one imaju nepovoljan efekat na porodicu i okolinu.

„Utiče na ljude oko mene i na one koji u sebi nemaju „novinarski crv“. Mi novinari žvimo s tim, izabrali smo ovu profesiju, i da odustanemo i prestanemo da radimo – nećemo. Nama je (Aleksandar) Šapić priznao da nas tuži da bismo prestali njime da se bavimo, pa nikada nismo odustali“, odlučan je Kulačin.

Da novinari nakon određenog vremena krenu da normalizuju pretnje, potvrđuje i Vojin Radovanović sa portala BG24, koji kaže da to breme nose svi kritički nastrojeni novinari u zemlji.

„Samo jednom sam prijavio Tužilaštvu targetiranje, odnosno direktnu pretnju smrću koju sam dobio preko poruke na Instagramu. U nekoliko navrata bilo je, ne tako drastičnih targetiranja, koje nisam prijavio. To su različiti spinovi, pre svega režimskih medija, ali i komentari po društvenim mrežama gde su, u pokušaju da me diskredituju, ljudi pribegavali ksenofobiji i rasizmu, pa su pisali da sam Rom ili migrant“, priča Radovanović.

Osim toga, on kaže da mu se svakodnevno lepe i etikete kao što su „strani plaćenik“, „izdajnik“, ali da uprkos tome, nema zadršku pri pisanju tekstova.

„Navikao sam na targetiranja još u srednjoškolskim danima, i shvatio da je to neminovnost ako želiš da bude kritički novinar u Srbiji. S druge strane, pretnje, poput one koju je redakcija Danasa dobila, da će završiti kao Šarli Ebdo, jesu uvukle u mene određenu nesigurnosti, ali ne dovoljnu da bih prestao da se bavim nekim temama. Dešava se i da me pretnje i targetiranja dodatno podstaknu da nastavim u istom smeru, kao pokazatelj da svoj posao dobro obavljam, čim to nekome smeta“, poručuje naš sagovornik.

Nasuprot viđenju targetiranih novinara, Aleksandra Krstić, profesorka na Fakultetu političkih nauka (FPN), upozorava da postoji velika veza između pretnji koje novinari trpe onlajn i načina na koji izveštavaju.

„Mnogi novinari i novinarke sa kojima smo radili intervjue za publikaciju Bezbednost novinara u digitalnom okruženju rekli su da nekada iz straha za život i bezbednost skrenu temu u drugom pravcu, ili da ne pišu oštro kako su nameravali. Ali i da često ne objave podatke koje su prvobitno imali nameru da objave. To se ne dešava kod svih novinara, ali kod mlađih koji su tek ušli u profesiju ovo može biti značajan udarac na to kako će raditi na određenoj temi, na izbor sagovornika“, pojašnjava profesorka.

Ona dodaje da pretnje, osim toga, utiču i na njihov odnos prema novinarstvu, jer shvataju da se onlajn nasilje može vrlo lako pretočiti u fizičko. Ipak, da je očekivano da novinari ponekad i neće prijaviti takve vrste napada, jer su i sami svesni da institucije ne funkcionišu.

„To su meseci čekanja i nedelovanja. Imamo novinarke koje su po devet meseci čekale da dođu na sud, i kada dođu, ponovo budu izložene nekoj vrsti pretnji jer treba da sede u istoj prostoriji sa čovekom koji ih je napadao onlajn, da budu retraumatizovane. Zato novinari neće da prijavljuju nasilje. Ono je normalizovano, a broj prijavljenih slučajeva ne odražava koliko ih je bilo zapravo“, objašnjava Krstić.

Međutim, u Srbiji nisu samo nepoznati pojedinci ti od kojih potiče digitalno nasilje. Izvršna vlast u našoj državi svakodnevno koristi i spinovanje kao metod targetiranja novinara pojedinih redakcija, najčešće članica Junajted grupe.

Jedan od svežijih, ekstremnijih primera je propagiranje zavere da Danas, N1 i Nova S žele ubistvo predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Sa tim spinom inicijalno je krenuo Vučić, nastavila predsednica skupštine Ana Brnabić, pa se uključio i ministar informisanja Dejan Ristić.

„Spinovanje od strane lica na vlasti stavlja novinarima i novinarkama koje rade u određenim medijima metu na čelo. Oni se u javnosti na taj način prikazuju kao osobe koje rade protiv države, koje žele zlo drugoj osobi ili najvišim državnim predstavnicima. Tako se poziva na linč novinara i novinarki medija koji su u fokusu“, upozorava Tamara Filipović Stevanović.

Naposletku, zbog celokupne situacije u kojoj se novinari ne osećaju sigurno da objektivno izveštavaju, profesorka Krstić ističe da predavačima na fakultetu nije lako da ohrabre mlade ljude da se bave novinarstvom.

„Novinarstvo bi trebalo da bude jedna od najlepših profesija na svetu. Da biste mogli da radite bezbedno svoj posao, morate da budete fizički bezbedni. Ali i digitalno, da znate da vam ništa što instalirate na telefon ili računar neće naštetiti. Nažalost, u Srbiji je takva situacija da svi koji profesionalno rade posao mogu biti izloženi špijuniranju, pretnjama i napadima“, zakjučuje ona.

Tekst je prenet sa portala Danas.