Nenad Kulačin – „Kenselovanje“ Ribnikara

Autor: Nenad Kulačin

Mnogi pričaju o tome kako je Biković „kenselovan“ i kako je to loše ili dobro, a zaboravljaju kako nam je država uništena, ugašena i nepostojeća.

Za samog Bikovića me je briga isto onoliko koliko je njega bilo briga kada je moj kolega i saborac Marko Vidojković zbog pretnji kojima je bio izložen morao da bude sklonjen iz države.

Ne sećam se da je tada reč jednu taj isti Biković izustio tim povodom, pa zašto bih ja sada puštao suze ili seirio po tom pitanju. Nešto mene drugo mnogo više brine i uznemirava od jedne izgubljene filmske uloge.

Isto kao što je Ćuruvija još jednom, i to još brutalnije nego na Uskrs 1999. godine, „kenselovan“ odlukom Apelacionog suda, dešava se „kenselovanje“ slučaja dva masovna ubistva u “Ribnikaru” i u okolini Mladenovca. I dok nam je svima “Ribnikar” i dalje u mislima, Malo Orašje i Dubona nikada i nisu ni bili.

Nas su uvek učili kako je sudstvo u našoj zemlji nezavisno, da se odluke suda ne komentarišu, a jedino u čemu je ta nezavisnost vidljiva i opipljiva jeste odgovornost.

Kada je reč konkretno o “Ribnikaru”, jer Mladenovac još nije stigao do Palate pravde, to suđenje je jedino što je roditeljima ubijene dece ostalo. Oni nikada neće dobiti presudu za počinjeni zločin, već samo eventualnu presudu zbog toga što su roditelji omogućili ubici dostupnost oružja.

I to im je, nažalost, uskraćeno.

Zamislite samo koji je to dodatni bol kada roditelji ubijene dece saznaju detalje sa suđenja u tabloidima.

Ova država je mnogo puta do sada „kenselovala“ “Ribnikar”.

Najviše kada je odlučila da škola nastavi sa radom sedmi dan od masakra pod njenim svodom.

Ništa manje kada je odlučila da “Ribnikar” i dalje bude škola iako je u njoj ubijeno devet đaka i njihov čuvar.

Ono što je tek neverovatno, jeste činjenica da se država i dalje pravi luda na vapaj roditelja povodom objavljivanja spiska za likvidaciju dece u “Ribnikaru”.

Podsećanja radi, nekoliko sati posle zločina u “Ribnikaru” održana je konferencija za štampu na kojoj tadašnji ministra prosvete Branko Ružić nije podneo ostavku, ali je zato šef beogradske policije Veselin Milić učinio dostupnim spisak za likvidaciju dece iz “Ribnikara” tako što ga je pokazao kamerama.

Roditelji su u svojim zahtevima izričito tražili odgovornost za taj čin. Pre neki dan je prošlo devet meseci od tog zločina i od trenutka kada je Milić pokazao taj spisak.

Niko normalan nikada tako nešto ne bi uradio.

I nikada, ni on, niti bilo ko drugi, nije snosio odgovornost za učinjen propust.

Da li je Milić važniji od ubijene dece, očigledno jeste. Zašto, to znaju oni koji ga štite. Jednom prilikom je premijerka Srbije Ana Brnabić u Skupštini Srbije rekla da je u MUP-u Srbije u toku interna istraga po tom pitanju.

Evo, prođe i deveti mesec, ali ta istraga još nije utvrdila ko je spisak za likvidaciju dece učinio dostupnim javnosti u Srbiji.

Jasno je da Milić nije sam doneo odluku da taj spisak objavi. To su mogla samo dva čoveka da urade.

Jedna je ministar policije Bratislav Gašić, a drugi je predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Možda u tom grmu leži zec, možda je zbog toga interna istraga MUP-a zapala u ćorsokak. Milić, verovatno, nije od onih koji će zbog drugih da prihvati krivicu na svoja pleća, a bilo je takvih slučajeva.

Uostalom, nije Srbija jedina zemlja gde „stradaju“ zvaničnici koji su samo slušali naređenja.

Da li to mora da se desi i u slučaju streljanja devetoro dece i njihovog čuvara, nisam baš siguran.

Vlast u Srbiji, opijena samopostavljenim oreolom nedodirljivosti, bitnosti i bahatosti, ne mari ni za koga ko nije njen.

Eno i u Kruševcu, ta ista vlast, nije htela da udostoji minutom ćutanja jednog svog sugrađanina koji je poginuo u fabrici Trajal.

Sve su to pokazatelji njihove nedostojnosti onog što nažalost jesu. A jesu zato što smo mi to dozvolili, niko drugi.

Vlast sve ove godine ispituje dokle može da ide. Videla je da i takvi masovni zločini ne mogu da utiču na njihovu odgovornost.

Zato su takvi, bezobrazni i bezobzirni. Jednostavno – može im se.

I zato, braćo i sestre, manite se Bikovića. Neka radi čovek ono što zna i ume, onako kako zna, ume i hoće.

Mi moramo da povratimo sebe, da bismo mogli da se izborimo za sve one koji to više ne mogu. Teško jeste, ali nije nemoguće.

Jednom, kada sve ovo bude juče, naša će jedina obaveza biti da ne ponavljamo njihove greške, inače nam definitivno nema spasa.

Tekst  je prenet sa portala Danasa.