Kolektivna biografska studija majke u zapadnoj kulturi 20. veka

Piše: Ksenija Vidmar Horvat

U bolnicu je dovedena u kritičnom stanju 23. avgusta; od tada su njeno zdravstveno stanje pratili mediji u Srbi i Sloveniji, a svakako i u ostalim krajevima na području bivše Jugoslavije.

Jer Jovanka Broz je u mnogome bila poslednje živo sećanje na socijalističku Jugoslaviju i Titovo nasleđe.

Svojom biografijom razvlašćene supruge, koju su samo nekoliko meseci nakon Titove smrti jugoslovenske bezbednosne službe osudile na gotovo tridesetogodišnji kućni pritvor, bedu i javno poniženje zbog izdaje i rovarenja protiv Tita i Jugoslavije, ona je bila i nemi svedok sumnjivih i čudnih veza između politike i žena, posebno zato što je ostala do kraja privržena komunističkim uverenjima, a i živela je u svakom pogledu svoju aktivnu ženskost, kakvu joj je propisivala socijalistička dogma.

Jovanka je doista bila postavljena u ulogu supruge pratilje, mada su njene aspiracije, nepravedno ili ne, nadilazile ulogu pasivnog ukrasa vođe, koji je vodio njen svet i svet svih državljana njene zemlje.

Time je navukla javni bes i prekor – sve dok nekoliko godina pre smrti nije progovorila i, barem delimično, javno mnenje opet okrenula u svoju korist.

U ovom poglavlju nudim kratko razmišljanje o sudbini posleratne jugoslovenske suvladarke u svetlu istorijsko-socioloških poređenja sa sličnim sudbinama žena u prošlosti.

Lik Jovanke i javne mitologije proučavam na osnovu medijskih informacija, te sećanja generacijski joj bliskih, poput mlađih sestara, četiriju žena, koje po društvenim biografijama pripadaju socijalističkoj generaciji majki, svake sa svojom pričom, na drugom kraju državničkog spektakla koji se nazivao Tito, koje su se preklapale s njenom.

Cilj analize je osvetljavanje veze između rodne i nacionalne imaginacije, ovoga puta iz perspektive vrha – s mesta vrhovne porodice cele nacije i vodećih roditeljskih likova koje su predstavljali Jovanka i Tito.

Vladarke i suvladarke

Jovankinu sudbinu valja osvetliti iz komparativno istorijske perspektive sociologije roda barem iz jednog, ali ključnog razloga.

Naime, njen javni lik je na tragu šireg uzorka dvosmislenog odnosa javnosti prema zakonskim saputnicama vladara, odnosa koji se odvija između otvorenog veličanja i još otvorenijeg blaćenja.

Postoje u istoriji brojni primeri mitomanije, koja se razbokorila oko suvladarki, bilo za njihova života ili pak posthumno: Sisi, odnosno Elizabeta Habzburška, Marija Terezija, Marija Antoaneta, žena francuskog kralja Luja XVI, ograničim li se samo na najpoznatije slučajeve iz stoleća žena.

Sve tri povezane su rođačkim vezama, sve ih prati i slika nepouzdanih majki, a povezuje istorijska biografija usamljenih žena, koje su došle ili bile gurnute u politički život, iako, izuzev valjda Marije Terezije, nisu zapravo bile motivisane.

No, ipak su sve tri na kraju odigrale ključnu političku ulogu pri uspostavljanju istorijske, političke i rodne mape Evrope u času kad se ova preobražavala u moderno društvo – s nacionalnom državom i modelom čvrste patrijarhalne porodice u svom središtu.

U spomenutoj trojki, najproblematičnije biografije stvorene su o Sisi i Mariji Antoaneti.

Za života, Sisi je kao žena habsburškog cara bila obožavana zbog svoje lepote i dostojanstva.

Istovremeno, javnost joj je zamerala nepristupačnost i zatvaranje u privatnost, a još više putovanja, suviše pasionirana jahanja.

Nije mogla i nije želela da je ukalupe obaveze dvorske etikecije, pa je označena kao duhovna migrantkinja, koju zamaraju ogovaranja i licemerje dvorskih dama; a nije htela ni da se pomiri s uplitanjima svoje svekrve Sofije u njen lični život i njenu bračnu zajednicu sa Franc Jozefom; a kad je uz to, umesto Hofburga, kao svoj dom izabrala onu Mađarsku koju je doživljavala kao autentično narodsku (vidi Vidmar Horvat, 2009, šesto poglavlje), u očima popularnih biografa izazvala je eksces koji je trebalo objasniti, podrediti, razvlastiti.

Marija Antoaneta je imala tek četrnaest godina kad je morala na francuski dvor, a u korist sporazuma između Burbona i Habzburga (Nagel, 2008).

Njena majka, Marija Terezija, budnim ju je okom pratila i u njenom bračnom životu, što je, kao i u slučaju Sisi, uključivalo i špijuniranje i bavljenje njenom privatnošću.

Pre svega se to odnosilo na seksualni život s kraljem, čija je početna impotencija odmah postala izvor stigmatizacije mlade žene, uključujući i njen društveni život, koji nije bio u skladu s Lujevim rasporedom spavanja.

I Marija Antoaneta je bežala u privatnost, i ona je, prema svedočenjima, doslovno želela da je zatvore u neku tvrđavu-zatvor, gde bi se osećala bezbedno.

Za razliku od Sisi, francusku je kraljicu sačekalo i nasilje javnosti, bila je neposredna žrtva njegovih najgrubljih manifestacija kao što je bujanje pornografske pamflet literature; i opet, za razliku od Sisi – što mnogi interpretatori danas vide kao povod za njenu stvarnu dekapitaciju – ostajala je ravnodušna u odnosu na svoju simboličku dekapitaciju, naivno uverena da zli jezici i štampa neće dopreti niti rasplamteti narodni sentiment.

Kad je Elizabeta iz nemačke sredine, vaspitana u liberalnom duhu, stigla na austrijski dvor obeležen krutom hijerarhijom i strogim rodnim zapovestima, prema nekim biografijama, dočekao ju je hladan tuš bračnog života s grubim i nevernim Franc Jozefom, koji je, opet sudeći prema nekim biografijama, svoj život i život svoje supruge poverio despotskoj majci.

Kad je Elizabeta rodila bliznakinje, majčinstvo ju je privremeno smirilo – ali taj je mir vrlo brzo prekinula smrt jedne od dveju devojčica, koja je već u devetom mesecu života preminula za vreme jednog putovanja.

I tu počinje javna biografija Elizabete kao neodgovorne majke: prigovara joj se da je potrebe svoje dece prilagodila svojim željama, da beži od majčinstva i zanemaruje svoju decu, predajući se svojoj egomaniji.

Biografije naklonjene Elizabeti pominju da joj je decu oduzimala svekrva, a kad se postavilo pitanje vaspitanja jedinca Rudolfa, majka se po prvi puta usprotivila caru i njegovom insistiranju da, po prirodi slabašan sin, bude odgajan u vojničkom duhu.

Kasnije, kad je Rudolf izvršio samoubistvo, Sisi se sasvim povukla iz javnosti i, slično kao i prabaka njenog muža, zavila u crninu i prepustila tugovanju (Vidmar Horvat, 2009).

Ako nema hleba – jedite kolače

Mariju Antoanetu je na francuskom dvoru dočekao impotentni muž, koji se, za razliku od Franca Jozefa, nije upuštao ni u odnose s prostitutkama, što mu je inače prema dvorskom kodeksu pripadalo.

Kad je posle sedam godina Marija Antoaneta ipak zatrudnela i rodila prvu kćer, nije mogla znati koliko će dvosmislena biti majčinska sreća koju joj je car namenio.

Kad pamfleti budu uzeli maha, optužena je za vanbračno začeće, a kad je rodila sina, optuživali su je čak za incest.

I inače će optužbe na njen račun biti u mnogo većoj meri ponižavajuće, nego kad je bila u pitanju Sisi, kojoj su zamerali navodni egoizam i opsesivno bavljenje vlastitim telom.

Mariju Antoanetu su optuživali za seksualnu nezasitost, pohotu, preljubu, razuzdane provode.

Sumnjičili su je čak i za zaveru protiv kralja, kao što su je optuživali za vođenje političkog života dvora, te korupciju (navodno je svom bratu u Austriju potajno slala veće svote novca koji pripada francuskoj kraljevini).

Austrijski dvor je Sisi dočekao s ograničenim poverenjem zbog slobodoumnosti koju je ponela iz porodice, ali je ipak vremenom postala amblem carstva; Marija Antoaneta je do kraja svog života ostala Austrijanka, strankinja kojoj se ne može verovati.

Sasvim u skladu s ovakvim odnosom, bile su i reči koje su joj pripisane nakon dolaska, a odnose se na njenu navodnu poruku osiromašenom narodu da, ako nemaju hleba – jedu kolače: te reči duboko su se urezale u sećanje naroda i postale krunskim dokazom njenog hladnog, bezosećajnog bića.

Iste te reči, čitavo stoleće ranije, pripisane su i španskoj princezi, kasnije supruzi Luja XIV. Tokom 18. veka, ova izjava više puta je pripisivana nekim drugim princezama (Frejzer/Fraser, 2001: XIX).

Rehabilitacija Marije Antoanete išla je sporije nego ona koja se odnosila na Sisi, a u javnom sećanju je zauvek ostala ipak vezana za oznake kao što su ženska zavodljivost, brakolomstvo, seksomanija.

Sisi je, međutim, odmah nakon smrti postala predmet popularnog kulta, pa su na usamljenu i tragičnu figuru ove carice projektovane megalomanske priče o majčinskom žrtvovanju, kako u korist njene porodice, tako i naroda Habzburškog carstva.

Sredinom 20. veka je njenoj popularizaciji doprinela holivudska trilogija s Romi Šnajder u glavnoj ulozi, a potom i čitav niz biografija i memorabilija… da bi vrhunac dostigla u multimedijalnom muzeju otvorenom u Hofburgu, a obnovljenom 2009, samo pet godina nakon otvaranja.

Marija Antoaneta ostaje još dugo posle smrti zlobna kraljica, iako se povremeno, zbog nasilne smrti kojom je skončala, čuju i glasovi sažaljenja i saosećanja: nesrećna kraljica (Frejzer, 2001: 451).

Mnoge će iznenaditi inteligencija kojom se branila pred tužiocima, kao i dostojanstvo s kojim je primila presudu.

No, neki i taj čin tumače kao dokaz njene strogosti i nepristupačnosti, kao znak „bezosećajnosti rutinskog kriminalca“ (Isto: 452).

***

Revolucionarna literatura preoblikuje, dakako, nazadni prosvetiteljski model u progresivnu romantičnu vezu ravnopravnih supružnika.

U revolucionarnoj retorici ova veza oblikuje homosocijalne imaginarijume (Hant/Hunt, prema Tomas, 22; vidi i Hant, 1984), unutar kojih su žene prisutne kao majke i žene, spremne da pate u ime revolucionarnih sinova.

Pomoću mitologije koju su proizvodili dežurni pisci revolucije, Marija Antoaneta je bila oličenje svega suprotnog: sebičnosti, (lezbejske) seksualnosti, nedostataka majčinskog nerva, neverstva, izopačenosti.

Mitološka tuđinka je postala fantazmagorična predstava o propaloj ženskoj vrlini, koja se artikuliše u pornografskom žanru.

Pošto je bila strankinja, posedovala je i moć povezivanja. Bila je unutarnji Drugi, neprijatelj koji je nastajao zato da bi mogao da podstiče i legitimiše revolucionarni teror.

Titova suvladarka

I javna sudbina Jovanke Broz slična je navedenim primerima iz istorije. Samo nekoliko nedelja posle Titove smrti, 10. juna 1980. nestala je iz javnog života, stavljena u kućni pritvor i svedena na život koji se graničio s bedom.

Retki posetioci koji su je obilazili svedočili su o kući bez grejanja s oronulom fasadom, u kojoj su telefonski i električni kablovi pokidani.

A uskraćeno joj je i pravo na penziju čim je bila izbačena iz kuće u kojoj je 35 godina živela zajedno s Titom, oduzeti su joj i svi lični predmeti od vrednosti, značajni kako finansijski, tako i emotivno.

Ostala je bez dokumenata, pasoša i uskraćeno joj je pravo da putuje.

Postala je obična, prosečna žena, slična Mariji Antoaneti, koja se nekoliko vekova ranije uzdigla na presto – s tim što je sada ova prosečnost bila kažnjena i stigmom prevarantkinje, što je odgovaralo profilu rutinskog kriminalca.

Sve dok se nije, opet juna meseca, ali nakon 29 godina, ponovo javno oglasila.

To joj je omogućilo novo srpsko rukovodstvo, odnosno ministar za ljudska prava, Rasim Ljajić (Obrazi, 24. jun 2009: 30), koji je zahtevao da se u njenu kuću uvede grejanje, a započeta je i procedura rešavanja njenog pravnog i građanskog statusa, pošto je u perverznom procesu razvlašćivanja privilegovanih bila gurnuta među ljude sans papiers.

Jasno je da je njena sudbina progona iz javnog života, a potom i osobe koju je pratila stigma izdaje muža, vladara, pa i države, zacrtana još ranije.

Njeno se ime prvi put spominje 1966. u takozvanoj aferi prisluškivanja, premda je nakon toga ostavku morao dati najbliži Titov saradnik i njihov venčani kum, Aleksandar Ranković.

Razbuktale su se tada teorije zavere koje su upravo Jovanku postavljale na čelo te priče – navodno je ona Rakoviću postavila zamku zato što je imao previše uticaja na Tita, te pretpostavke da bi upravo on mogao postati njegov naslednik, dok je ona sama zapravo imala takve aspiracije.

Partijska komisija joj je početkom 1970-ih godina zamerala to što se od 1958. „mešala u spoljne poslove države, kao i to da je čitala diplomatske depeše i izveštaje tajnih službi, te odlučivala kuda Tito treba da putuje, odnosno koje strane državnike treba da prima“ (Delo, 3. maj 2009: 27).

Jednom rečju, optužena je da je bila suvladarka, kao što je to kasnije u biografiji zabeležio Aleksandar Matunović (2008).

Ista komisija je Jovanki naprtila i snobizam jer je „Titovu rezidenciju pretvorila u raskošan dvor monarha“ (Isto) – Titovo uzdizanje Franca Jozefa nedavno je navelo srpskog sociologa Kuljića (2007) da ga označi kao poslednjeg Habsburga – što je možda dokaz da je Jovanka samo ugađala željama svoga supruga.

Ona i sama to tvrdi, kao i njeni saveznici uvereni da je na sebe preuzela mnoge terete svoga muža, osobito kad bi uočila da mu je teško i da je očajan.

Majda Širca ističe: „Prema svedočenju Žarka Jokanovića (srpski pisac), ona još uvek voli Tita i o njemu govori s velikom ljubavlju i razumevanjem“ (Delo, 25. jul 2013, elektronski izdanje).

Prema Jovankinim rečima, Tito se od nje odvojio i živeo svojim životom kako bi joj izišao u susret – zaštitio je od zlobne sredine i spletkarenja.

Među spletkarošima navodi ime slovenačkog političara Staneta Dolanca.

A u stvari, Jovanka je bila Titova „sekretarica, družbenica, domaćica“, njena uloga životne saputnice bila je „kompenzacija za majčinstvo i karijeru“ (Jovanka i Tito nisu imali dece).

U tom svetlu Jovanka razotkriva i veliku temu zašto nikad nije obišla Titov grob.

Na pitanje novinarke lista Politika, u kojem se pojavio prvi intervju s njom, zašto ne posećuje Kuću cveća gde leži njen pokojni muž, odgovorila je „da želi da izbegne određene ljude“.

„Neću da se s osmehom na licu fotografišem s ljudima koji su učestvovali u ovoj prljavoj zaveri i da se pretvaram kako se ništa nije dogodilo. Godinama sam pisala protestna pisma, molila da me ostave na miru, ali uzalud. Zato ne idem na muževljev grob“ (POP TV, 24. maj 2009, elektronski izvor).

Prema rečima dugogodišnjeg Titovog saputnika, takođe izgnanika, Milovana Đilasa, Jovanki su navodno spočitavali i karakterne osobine kao što su „karijerizam, ulizištvo, prepredenost, zloupotrebu Titove usamljenosti, koristoljubivost“ (prema: Delo, 23. maj 2009: 26).

Novinar Dela ističe da ostaje nerazrešena enigma koja se pripisuje njenom liku: da li je Jovanka bila „tiho i strpljivo stvorenje, koje voli da se oblači u Budimpešti, vodi računa o lepim manirima i o tome da njen suprug živi u uređenom domu, ili je gospođa imala i državničke ambicije?“ (Isto).

Ovome dodajem i sopstvenu dilemu: da li je Jovanka bila kolateralna šteta Titove državničke megalomanije i narcisizma, uključiv i seksualni, ili je, pak, svojom željom da što bolje odigra idealnu suprugu vladara sama naštetila svojoj biografiji?