Iz knjige Bojane Savović „Sa jarbola Eufrosine“ – O metafori bolesti

Autorka: Bojana Savović. Izvor: Danas

Zbog karnevalske snage, bolest u romanu Kuga može biti i alegorijski prikaz nacističke okupacije. Tad je alegorija jedan dolazak zveri, a bolest (zver) ono što se u tom dolasku (u toj alegoriji) nije ostvarilo, i zbog čega se njen povratak kao rat velikih (svetskih) razmera može i dalje očekivati. To neostvarivo (totalitarne ideje – pacovi koji bolest donose – nisu ostvarive i zato se vraćaju), to što je u svakom povratku neizlečivo, to je ono što bolest u književnosti čini otkrićem. Otkrićem njene karnevalske snage koja (za)uvek treba novu reč.

Otpornost na pokušaj izjednačavanja sa nezdravim, poremećenim stanjem, kako u doslovnom, tako i u figurativnom značenju – bolest pokazuje snagom svog (neobolelog) zdravlja. Zdravlja koje čuva u sebi, svojom željom. Željom koja je sve, rekao je Delez: „Spavati je želja. Šetati je želja. Slušati muziku, ili pak praviti muziku, ili pisati, sve su to želje. Proleće i zima su želje. I starost je želja. Čak i smrt.” Sve, pa i bolest. Za (tu) želju, za bolest kao želju, bolesti priliku daje književnost. Priliku da biva u skladu sa onim kako je veliki iskušenik tuberkuloze Franc Kafka odredio biti, suprotstavljajući mu nepostojeće imati: „Ne postoji Imati, samo Biti”, ostalo je zabeleženo u njegovoj malo poznatoj ostavštini, „samo Biti koje žudi za poslednjim dahom, za ugušenjem”.

Studija Bojane Savović Sa jarbola Eufrosine, objavljena u izdanju Arhipelaga, definisana je podnaslovom „o metafori bolesti“. U ovoj studiji Bojana Savović istražuje pripovedanje o bolesti u modernom srpskom i evropskom romanu. Pitanje bolesti kao književne teme i bolesti kao književne metafore i slike sveta autorka preispituje na primeru sedam romana napisanih tokom XX i na početku XXI veka: Izlet na pučinu Virdžinije Vulf, Čarobni breg Tomasa Mana, Mutna i krvava Milice Janković, Proljeća Ivana Galeba Vladana Desnice, Kuga Albera Kamija, Danas je sreda Davida Albaharija i Uspon i pad Parkinsonove bolesti Svetislava Basare.

Bojana Savović (1981) rođena je u Beogradu. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Na istom fakultetu odbranila je master tezu pod nazivom „Koncept postajanja kod Kafke“, a potom i doktorsku disertaciju koja je pretočenu u knjigu Sa jarbola Eufrosine. 

Danas u dogovoru sa Arhipelagom objavljuje nekoliko odlomaka iz knjige.

Poslednji dah za kojim bolest žudi nije dah preko kog se prelazi. To nije dah koji prolazi. Za njim, kao ni za ugušenjem, ne žudi se zbog onog što će uslediti. I poslednji dah i ugušenje ne događaju se nikako drugačije nego kao predmet žudnje, kao najdalja tačka do koje bolest, u onom što u romanu želi, može doći – bez obzira na pol i dob onog ko je od nje oboleo; bez obzira na to da li jeste ili nije kao imenovana i klasifikovana postala bolest književne junakinje odnosno književnog junaka; bez obzira na to ima li ili nema potencijal da više njih u isti mah učini svojim slučajevima; bez obzira na to da li se u romanu uočavaju modernističke, egzistencijalističke, postmodernističke… tendencije; bez obzira na to da li je napisan u centru ili na poluperiferiji, pripada li hiperkanonu ili protivkanonu.

U svakom od romana o kojima je dosad bilo reči (a svaki je jednu od navedenih perspektiva otvorio), bolest je želela isto – poslednji dah, ugušenje. Žudela je za onim što neće doći sve dok se žudi, a žudi se sa ivice jezika, sa ruba sa kog se ne pada u izrecivo. Sa ruba na kom se, pred neizrecivim, ostaje.

Kad je reč o romanu Izlet na pučinu, u kom se bolest dogodila dvadesetčetvorogodišnjoj Rejčel Vinrejs pošto je iskoračila na svoj obrazovni put, taj poslednji dah i to ugušenje za kojima bolest žudi, to do „kraja” u kom se realizuje njen pun potencijal – bila je pučina mora, duboke lepljive vode, vode nečitljive, u koju je svest Rejčel Vinrejs bila porinuta. U romanu Čarobni breg, u obrazovnoj povesti dvadesettrogodišnjeg Hansa Kastorpa, bolest je svoju žudnju za poslednjim dahom, za ugušenjem ostvarila u otvorenom pitanju ratnog vihora ispisanom na Kastorpovom telu. U novoj reči koju to pitanje traži. Reči koju tek treba pronaći, tek je treba izmisliti. U reči koju tek neprekidno odgađa. U romanu Mutna i krvava potvrđena beogradska glumica Emilija Paprat, prošavši svoj obrazovni put, stekavši iskustvo i obezbedivši svoje mesto u svetu, u bolesti je svesno zaronila tamo gde su Rejčel i Kastorp bili zaronjeni, tamo gde žive i bolest i sve što je bolest polomila – u jezik. Pokazujući svoju prirodu paprati, žudnju za poslednjim dahom i ugušenjem bolest je ispoljila upravo iz dubina u kojima se Emilija našla. Iz dubina u kojima je razbijeno povezala onim što bolest ne može napustiti. Povezala pričom, pričom iz čijeg je sanatorijuma bolest – u radosti glumičinog pričanja – žudela za poslednjim dahom, za ugušenjem koji (još) ne dolaze. I dok je glumičina priča trajala sve dok joj se srce nije istrošilo, priča Ivana Galeba, violiniste koji je poput Emilije Paprat završio svoj obrazovni put, nije zavisila od njegovog „srca”. Umesto trajanja u izgovaranom, bolest je trajala u napisanom. U dnevniku koji je ostao u kartonskom kovčegu, u pomoćnim prostorijama bolnice u kojoj se lečio. Tamo, na marginama centra što bolest suprotstavlja zdravlju, ostala je knjiga, i u njoj bolest koja zdravlje čuva u sebi, u svojoj žudnji za poslednjim dahom, za ugušenjem ni sa jednim tumačenjem sravnjivim.

Za razliku od bolesti Rejčel Vinrejs, Hansa Kastorpa, Emilije Paprat i Ivana Galeba, bolest u Kamijevom romanu Kuga pokazala je epidemijski potencijal. Pošto je razbila odnos oboleli–negovatelj (tako što je negovatelja transformisala u sledećeg obolelog, kog je potom umnožila neutvrdiv broj puta); pošto se nije „uklopila” u klasični opis uzročnika kuge; pošto je izmakla nastojanju stanovnika (svog grada) Orana da je „ispravno” pročitaju kao priliku (izgubljenu ili dobijenu); pošto se iscrpla u svom oranskom dolasku – kuga je žudnjom za poslednjim dahom i ugušenjem došla donde odakle se svaka bolest, pa i ona, vraća. Do svoje nepoznate jazbine, u kojoj spavaju i čekaju da budu probuđeni njeni pacovi. Pacovi sa kojima se kao zver vraćala, sa kojima se vraća i sa kojima će se vraćati – uvek ista jer je uvek različita.

Naposletku, u romanima Uspon i pad Parkinsonove bolesti i Danas je sreda bolest se našla zajedno sa svojom medicinskom istorijom. Našla se kao bolest čiji je ishod poznat. Tu istoriju, pretvarajući je prvo u geografiju a potom u arheologiju, bolest je razgradila svojom demencijom. Demencijom koja je u zaborav otpravila početak – Oca Parkinsonove bolesti, i kraj – smrt koju donosi obolelom. Otpravila ih kako bi se u potragu za bolešću krenulo. Krenulo tamo gde se žudnja za poslednjim dahom i ugušenjem osluškuje.

***

Prema rečima Suzan Sontag, dve bolesti naročito opterećene zamkama metafore jesu tuberkuloza i rak. Prva bolest dominirala je tokom XIX, a druga tokom XX veka. Za razliku od tuberkuloze koja je dugo bila tumačena kao „bolest jednog organa, pluća”, za rak se znalo da je „bolest koja se može pojaviti u bivo kom organu i zahvatiti bilo koji deo tela”. Predstava o tom „svak(akv)om” organu i predstava o plućima uslovile su metaforičnu upotrebu raka i tuberkuloze: „Dok se tuberkulozi pridaju atributi pripisani plućima, uzvišenom i produhovljenom delu tela, rak je poznat po tome što napada delove tela (debelo crevo, bešika, čmar, dojke, grlić materice, prostata, testisi) koje nerado pominjemo.“

Kao bolest pluća, tuberkuloza je na metaforičnom planu postala „bolest duše”, „temporalna bolest” koja „ubrzava i produhovljuje život”, minimalizuje telo na račun duha. Imajući to u vidu, ne čudi što je u epohi romantizma tuberkuloza bila tako omiljena bolest, za razliku od raka koji se nije dao estetizovati: „Romantičari su na nov način smrti pripisali moralni smisao: smrt od tuberkuloze, koja poništava telo, čini čoveka eteričnijim i svesnijim. Na isti način se smrti, pomoću fantazija o tuberkulozi, mogu pripisati estetički atributi.“

Od tuberkuloze je obolevala osoba koja je za nju imala „predispozicije”. Bio je to dovoljno osetljiv pojedinac, čiji je duh bolest dalje oplemenjivala tugom, melanholijom kao sinonimima za kreativnost: „Melanholična (ili tuberkulozna) ličnost je superiorna: jedno izuzetno osetljivo, kreativno biće.“

Ispijajući telo tako delikatnog bića, tuberkuloza je od njega gradila novi „aristokratski izgled”. U vreme kad je snaga aristokratije već bila završila sa svojim vrhuncem i kad je njena vrednost postala simbolična, tad je estetizovan trag istrošenosti, ranjivosti, osetljivosti, trag kojim je tuberkuloza obolelo biće činila uzvišenim – postao nov izraz otmenosti.

Početkom XX veka, kako se pitanje higijene popravljalo, a konačno s pronalaskom streptomicina 1944. i primenom izoniazida 1952. godine, tuberkuloza više nije bila bolest tako inspirativna za građenje metafora. Na njeno mesto došao je rak – nova neizlečiva i smrtonosna bolest. Bolest koja nije poput tuberkuloze „relativno bezbolna”, već je vrlo bolna, baš kao što je i smrt njom izazvana „spektakularno bedna”.

Rak, suprotno tuberkulozi, „nije toliko temporalna bolest koliko bolest ili patologija prostora. Njegove glavne metafore su topografske (rak se ’širi’, ’množi’ ili je ’rasut’; tumori se ’vade’ hirurškim putem), a njegova najstrašnija posledica, ako izuzmemo smrt, jeste amputacija nekog dela tela.”

I dok je tuberkuloza bila „ambivalentna metafora, ujedno prokletstvo i simbol prefinjenosti”, rak nije „ništa drugo do prokletstvo; metaforično rečeno, unutrašnji varvarin”. Kako je tuberkuloza „više od sto pedeset godina pružala metaforični ekvivalent za delikatnost, osetljivost, tugu, bespomoćnost”, tako je rak izjednačen s onim što je „nemilosrdno, neumoljivo, razbojničko”. Medicinsko znanje o njemu dalo je osnova za to da se zamišljena vertikala duhovnosti na koju se oslanjala tuberkuloza – zameni horizontalom nemilosrdnog, neumoljivog, svakog smisla lišenog uništenja. Uništenja množenjem. Množenjem nevidljivih jedinica (ćelija). Odbijajući da se samounište (za razliku od normalnih, one ne podležu apoptozi), ćelije raka grade ne-ja. Grade ne koje će na kraju, svojim zahuktanim životom, uništiti ja.

Kada je reč o sudbini raka kao metafore, onkološka frazeologija, navela je Suzan Sontag, promeniće se onda kad rak, poput tuberkuloze, od neizlečive postane izlečiva bolest. Kad izgubi ozbiljnost smrtnog ishoda na koju upućuje anegdota iz dnevnika Ivana Galeba:

– Ne, danas se čovjek boji raka. Znao sam jednoga koji je dvadeset godina plaćao mise da bi umro od tuberkuloze.

– Pa kako se svršilo?

– Umro je. Od raka, razumije se.

– To je dobra anegdota.

Sve dok ne postane izlečiv, rak će biti izjednačen sa smrću, baš kao u nenapisanom fantastičnom romanu, romanu budućnosti o kom je Ivanu Galebu, „u kavanici na vanjskim bulevarima”, pripovedao autor anegdote, pisac koji to želi postati, paranoidni pričalo, krezubi vetrogonja.

***

Ukoliko se na bolest u analiziranim romanima primeni logički pristup, primetiće se da ona (bolest kao zdrava), shvaćena doslovno, ne predstavlja besmislen, posredno protivrečan ili bar nužno lažan iskaz. Kad je zdrava, bolest je aporija – „bezizlaz” sa mnogo izlaza, unutar kog se valja održati. U romanima o kojima je bilo reči, ne prestajući da bude metafora, bolest je bila upravo tako tumačena. Doslovno: „od reči do reči, u svim pojedinostima, potpuno onako kako je rečeno, napisano”. To što je bila tumačena doslovno, ne znači da je potvrdila svoje centralno značenje (prema kom je ona prvo nezdravo stanje organizma, a potom Parkinsonova, kuga, tuberkuloza…). Tumačena doslovno, bolest je od centralnog značenja odstupala, ali ne svojim marginalnim značenjem, svojom konotacijom. Iz tog razloga u romanima Čarobni breg i Mutna i krvava tuberkuloza nije produhovila obolele. Onda kad je – iz perspektive Hansa Kastorpa i Irene Hercegovac, na primer – produhovljenosti zbog tuberkuloze bilo, bilo je samo zato što iz njihove tačke gledišta u obzir nije mogao biti uzet parodijski naboj koji se produhovljenosti iza leđa osmehuje, odnosno logika ironije po kojoj se produhovljenost vidi kad se ne čuje kuda bolest smera.

Ponedeljak, 21. oktobra, 12-13 časova 

Uglješa Šajtinac (Madam Fajrflaj)

Ponedeljak, 21. oktobra, 16-18 časova 

Lučijan Aleksiu (Snegovi Кilimandžara)

Slavomir Gvozdenović (Autobiografija sa poezijom)

George Floresku (Čovek iz piramide)

Utorak, 22. oktobra, 16-18 časova 

Nikola Moravčević (Monah Sava Nemanjić / Tvrtko I Kotromanić)

Ana Ristović (Tu / Knjiga nestajanja)

Sreda, 23. oktobra, 16-18 časova 

Veselin Marković (Crna jedra)

Bojana Savović (Sa jarbola Eufrosine)

Četvrtak, 24. oktobra, 16-18 časova 

Neda Bjelanović (Crveni krovovi)

Petak, 25. oktobra, 15-18 časova 

Milan St. Protić (Ime joj je Glorija) 

Srđan V. Tešin (Crna Anđelija / Luka kaže)

Subota, 26. oktobra, 16-18 časova 

Vida Ognjenović (Poetesa / Nadpop Кojović)

Mihajlo Pantić (Albahari / Nijedna od sedam)

Od svog centralnog značenja bolest je odstupala onim zbog čega se, posmatrana iz ugla semantičkog pristupa, ne bi mogla nazvati glavnim predmetom. Ne bi mogla zato što njeno zdravlje ne predstavlja sporedni predmet čija se određena svojstva prenose na glavni predmet. Svojstva zdravlja bolesti ne postoje bez bolesti, pre bolesti, izvan bolesti. Njih bolest gradi (svojom željom, žudnjom, svojim kretanjem paprati…). Gradi kao zdravlje tišine što je u svakom romanu drugačije, drugačije od sebe, drugačije od svakog tumačenja koje mu se može pripisati.

Kako svoje centralno, tako i svoje marginalnog značenja, sebe kao rezultat odnosa glavnog i sporednog predmeta – bolest je u pitanje stavila zdravljem koje dolazi iz nje same. Zbog (tog) zdravlja ona i jeste metafora, iako nije metafora koja skriva poređenje i podrazumeva uočavanje sličnog u nesličnom, u različitom. Zbog zdravlja ona je metafora koja se za razliku otvara. Za razliku koja je „iza svake stvari”, ali iza koje „nema ničeg”.

***

Bolest je u književnosti potrebna zato što nigde drugde nije. Nije, a tu je – večna pretnja zdravlju tela, psihe, društva. Pretnja što neprekidno diše za vratom. Pretnja u svakoj fazi životnog puta. Pretnja za koju se zna i oseća da radi više nego što to uspostavljena dijagnoza kaže. Zbog toga (što diše i preti), bolest ne može da ne bude temom. U isto vreme, i iz istih razloga, bolest ne može da postane temom. Ne može zato što sve ono što može, to ne staje u osnovnu, glavnu misao o njoj. Osnovna, glavna misao o bolesti (nju nekad kaže lekar, nekad duhovnik, nekad prijatelj, nekad sapatnik, ali nikad bolesnik sam sebi jer on zna da takve misli nema) – bolest svaki put „promaši”, a tišina koja ostaje nakon toga boli kao vlastita nemoć. I zato književnost. Da bi bolest postala temom – „predmet koji treba pismeno obraditi”. Da bi od okoštale postala metafora iz intuicije, metafora u moći da čitaoca izvede iz zagrada u koje je kao pacijent stavljen. Izvede ga time što će od nje čuti ono što o njoj ne može reći.

I dok na pučini književnosti za tišinu bolesti traži novu reč (pošto prave nema), čitalac u rasplitanju oseća Radost – od zdravlja najbolje, o zdravlju najpreciznije što se može reći a da se zdravlje u stisku istrošenih metafora ne izgubi. Radost kao znak da je potraga vredela, da je našao ono čemu se ni u snu nije mogao nadati. U bolesti zdravlje – i njeno, i svoje. Njano, pa svoje, svoje, pa njeno…

Tekst je prenet iz lista Danas.