Etna (1): Na grotlu vulkana

Piše: Mila Starčević

Da ne idemo daleko – u prošlom veku Etna se oglasila sedam puta. Poslednji put se oglasila u martu prošle godine.

“Imamo odlične seizmološke službe sa najsavršenijim aparatima. Stanice su im smeštene u blizini najvišeg kratera. Seizmolozi u opservatoriji mogu predvideti erupciju na tri sata unapred, a postoji i alarm za opasnost! Kad pukne, izlije se 25 tona u sekundi!”, govori nam sinjor Salvatore, zvani Džon.

“Naravno, ako postoji rizik, svi se evakuišu. Nemojte da se plašite, rekao sam vam da su gore seizmolozi (mada je jedne godine razneta i stanica) ali, ako dođe do erupcije putanja lave se usmerava stavljanjem prepreka i dinamitom čije eksplozije stvaraju udubljenja da bi užarena masa išla prema moru… u podnožju Etne ima nekoliko gradova, mesta i bezbroj sela. Narod se uvek vraćao na uništena područja, i na istim mestima zidao kuće, ulice, crkve… Posle par meseci ozelene njive, a tlo bude toliko plodno da nema šta ne nikne i ne uspe! Naš narod kaže: „Etna uzima – Etna daje!“

A sad čujte: prvo zaustavljanje je na 2.000 metara nadmorske visine. Tu ćete obući zimske jakne sa kapuljačama i cokule. To je pravilo! Potom ćemo se džipovima popeti do 3.000, dalje je rizično! Gore je 0 stepeni – a mi  dolazimo sa +40 stepeni!”

Sve što Sicilijanac priča deluje neubedljivo; mimo nas promiču stabla sa uzrelim narandžama, a iza njih je glatka površina mora i sunčevi zraci što ljeskaju po njemu.

Prolazimo pored blistavo-belog grada Đare na obali – i skrećemo put planine. Istog časa nestade sunca, i gromada ispred nas postade tamna i nepristupačna. Započinje uspon, pa prve serpentine.

Santa Venerina – piše na putokazu i ubrzo se pojavljuju kuće, pa ljupko mestašce uzanih strmih uličica i upadljivo ispucalih fasada. Sve roletne su spuštene, terase i balkoni prazni.

Da li neko živi ovde, pitam se dok prolazimo omalen trg sa velikom crkvom; prednji zidovi su joj poduprti debelim gredama.

Ponegde, na konopcu se suši veš. Prošle godine je snažan zemljotres teško oštetio ovo mesto, pa se još uvek oporavlja.

Posle nekoliko kilometara predeo oko nas se menja, trava nestaje, zeleno nisko rastinje se proređuje, serpentine postaju oštrije, u autobusu zavlada tišina…

Put postade prašnjav i crn, iznad njega su tamne stene i ugljenisano kamenje. Pred nama je varošica Zaferana. Na iskrivljenoj tabli piše da smo na 1.800 metara. Mesto je vidno oštećeno, kuće imaju tamne krovove, opale fasade i popucale temelje.

Sablasno deluju kapije. Otvorene vode u – ništa! Iza je brisani prostor crn sa debelom hrapavom korom. Poneki kameni temelj nagoveštava nestalu kuću, nečiji dom…

A kapija nedirnuta! Ohlađena lava dolazila je do pola njive, negde se zaustavljala ispred, negde iza kuće ostavljajući samo kamene zidove, a Zaferana je imala zelene proplanke, šume i – med.

Sad podseća na ugljenokop. Mračan i sumoran. Zapažam nekoliko hotela. Avetinjsko-praznih!