Dušan Ivković o Bori Stankoviću: Da nas nije oživeo ’95, bio bi kolaps

Piše: Z. Pavić

Ali o tome ne želi da priča jer smatra da njegov primer nije tipičan, da je samom činjenicom što ima dvorište u kome i ovih dana sadi biljke, na neki način privilegovan u odnosu na većinu. Ali misli da se i u ovoj situaciji treba što dostojnije oprostiti od takvog velikana kao što je Bora Stanković.

– Ne pamtim njegovo igračko doba. niti vreme kad je bio trener Zvezde i Partizana, ali dobro pamtim kad je bio trener OKK Beograda. Redovno sam išao na utakmice u „Avliju“, kako smo zvali igralište u Zdravka Čelara.

Ivković se seća i svog prvog formalnog susreta sa Stankovićem.

Njegovu veličinu sam prvi put prepoznao 1976. Tada se u Makonenu u Švajcarskoj održavao košarkaški seminar, a uporedo se dešavao i neki fudbalski skup na najvišem nivou na kome je učestvovao i čuveni Žoao Avelanž.

Nama koji smo dolazili iz zemlje i tada fascinirane fudbalom, i Brazil i Avelanž kao predsednik FIFA su bili nešto veliko i nedokučivo.

Bio sam u našoj delegaciji i videli smo da za stolom sede Bora, Vilijem Džons, tada predsednik FIBA i Avelanž. Tada nas je Bora nas je  pozvao da sednemo za taj sto i mi smo bili šokirani.

Postao je generalni sekretar FIBA i niko od nas nije mogao ni da pretpostavi šta sa tog mesta može da uradi, iako smo znali šta je uradio za jugoslovensku košarku.

Čuveni trener kaže da su kasnije bili prilično bliski i da je mnogo naučio od Stankovića.

– Imao je stan u Varkizi, što je 20-ak kilometara od Atine, i mnogo je voleo da tamo provodi vreme. Jednom prilikom kad smo bili na okupu, a pripremano je pravilo da se napad skrati na 24 sekunde, Radomir Šaper, koji je godinama bio predsednik Tehničke komisije FIBA pitao me je šta ja mislim o tome. Imao sam samo jedno iskustvo sa napadaom od 24 sekunde, kad smo ’88. u Španiji igrali sa Boston Seltiksom na Mekdonalds turniru. To je bila ekipa u kojoj su igrali Denis Džonson, Leri Bird, Deni Ejndž, Periš, Mehejl… Tad sam video da su naši evopski igrači lenji. Da bi trebalo da ubrzamo i prvi pas, i uvodni pas a posebno brzinu prenosa lopte na prednje polje. I uvek smo kasnili sa napadom i imali ishitrene šuteve na isteku. Pa sam pomenuo da onda jedna trećina tog napada bude određena za prelaz na napadačku polovinu, što  bi promenilo i odbranu i napad. I Bora mi tad kaže: „Dudo, to je fantastično“. U tom trenutku sam se osećao kao kad me je učiteljica u osnovnoj školi pohvalila za sastav „Cvrčak i mrav“, recimo. Kao dete sam se obradovao, slušaj šta mi Bora kaže.

Stanković je lično klinički mrtvoj reprezentativnoj košarci u tadašnjoj SR Jugoslaviji dao injekciju spasa učešćem na kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Atini 1995, na kome je kasnije osvojila titulu.

– Da se te ’95. nismo vratili na košarkašku mapu, verovatno to ne bismo do dan-danas. Ne bi nas bilo ni ’96. u Atlanti, ni posle toga, bio bi kolaps. To su bile vanredne kvalifikacije, bio sam već četiri godine selektor tima koji ne igra ili igra neke utakmice kao Ol star selekcija. Bora je tad sigurno prekršio neka takmičarska pravila, nije bilo ranije predviđenog modela da se bilo ko odjednom pojavi na kvalifikacijama. Ali je postupio emotivno, jednostavno nije hteo da dozvoli da se ta sjajna generacija košarkaša ugasi, a da se nigde ne pojavi. Bez obzira što su mu to posle mnogi zamerali, on je to uradio za svoju zemlju i siguran sam da to niko drugi na njegovom mestu ne bi smeo da uradi. A posle toga smo bili srebrni u Atlanti ’96, zlatni na EP ’97. u Barseloni i na Mundobasketu u Atini ’98.

Duda Ivković se seća i da je Bora Stanković imao presudnu ulogu u njegovom povratku na klupu reprezentacije.

– Povukao sam se sa mesta selektora posle Atine, odluka je bila čvrsta i ranije najavljena i on je bio glavni krivac  što sam 2009. prekršio taj princip i vratio se na to mesto.  Iako sam odlučio da to više ne radim, on je bio na čelu Radne grupe i bukvalno me je ubeđivao i ubeđivao, kako je samo on znao i na kraju uspeo. A na Svetskom prvenstvu u Turskoj se desilo nešto što je ostalo kao veliki žal. Tada je u onom čuvenom polufinalu protiv Turske bila krađa velikih razmera. Čak mi je Hido Turkoglu u toku meča otvoreno rekao da se ne nerviram, da mi tu utakmicu ne možemo da dobijemo. A sa Hidom sam bio veliki prijatelj. I posle sam insistirao da se napiše pismo FIBA i da se tu pomene svih 50 ili ko zna koliko situacija u kojima smo oštećeni. Bora mi je rekao da to ne radim jer time ništa ne možemo da dobijemo, ali ja ga nisam poslušao. A posle je novi predsednik FIBA Majnemi došao u Beograd i zvanično se izvinio za to što se desilo u Turskoj.

U periodu velike dominacije naše košarke u drugoj polovini ’90-ih godina prošlog veka, i potpisnik ovih redova je na velikim takmičenjimja bio svedok velike kampanje posebno grčkih, italijanskih i španskih medija da Bora Stanković šteluje i sudije, da niko ne sme da sudi protiv Jugoslavije. Vrvelo je od takvih pitanja na konferencijama na štampu i mimo njih.

– Bio je to jednostavno odraz ljubomore na apsolutnu dominaciju tadašnje jugoslovenske košarke i jugoslovenske trenerske škole. Tada se pričalo i da je linija za tri poena uvedena zato što mi imamo najbolje šutere. A zašto su onda to uveli Amerikanci, koji su košarku izmislili. Pričalo se i da postoji trenerski lobi u kojem sam i ja, koji određuje ko će kome da sudi, ko pobeđuje, a ko gubi. Ali brzo su shvatili da je to obična glupost i alibi što njihove selekcije nisu postizale ni približne rezultate.

Bora Stanković je uz Dejvida Šterna, komesara NBA, bio link povezivanja američke i „vanamerićke“ košarke, ali je u svim pregovorima znao šta mu je osnovni zadatak.

– On je radom i znanjem stekao ogroman autoritet. A nije košarka samo Evropa, on se uvek borio za sve delove sveta gde se košarka igra. Kad se ode na sastanak u NBA, da nije bilo Bore tamo, svi ti Grci, Turci, Nemci, odmah bi prihvatili sve što im Amerikanci predlože. Da se igra po svim NBA pravilima, samo da bi podišli domaćinima. A Bora bi im rekao da nije košarka samo Pariz, Madrid, Berlin gde je sve idealno, pa se može preslikati NBA. Košarka se igra i u Aziji i u Africi, i u malim sredinama, najbolji igrači dolaze baš odatle. I svi bi ga slušali sa mnogo poštovanja, pričao na bilo kom od šest-sedam jezika koje je govorio.

Dudi Ivkoviću je žao što će zbog okolnosti kakve jesu, sahrana Bore Stankovića biti neprimereno skromna.

– Mene strašno boli što svi iz košarkaškog sveta koji bi to želeli neće moći da dođu i isprate Boru. Mislim da Bora nikad neće biti zaboravIjen i da bi sećanje na njega trebalo da se prenosi sa kolena na koleno. I da se ponosimo što smo imali takvu veličinu.

Ovo nam je velika opomena

– Nije ovo kataklizma, kako su neki govorili da tako nešto treba da nam se desi da se trgnemo i približimo jedni drugima. Ovo je jedna velika opomena – kaže Duda Ivković i objašnjava da se u mnogim stvarima udarilo u zid.

– Možda dolazi vreme da se zaustavi ta pomama za profitima, da obeštećenje za fudbalera bude 300 miliona dolara, sve je izgubilo smisao. Da kažemo, hajde da se takmičimo pa nek pobedi bolji, da prva vrednost ponovo bude čovek. Da se zapitamo zašto oni tamo beže i dave se u Mediteranu, zbog čega ljudi u 21. veku umiru od gladi, što sad malo kog interesuje. I zašto je sad kad se pojavio korona virus Vuhan ostao bez smoga. Da se samo deo para koje se sada guraju za borbu protiv korona virusa davao ranije, možda ga danas ne bi ni bilo- smatra Dušan Ivković.