Četiri rabska zvonika

Piše: Nadežda Radović

Upoznaj domovinu da bi je više voleo – geslo je Ferijalnog saveza iz moje mladosti sa kojim su mladi mogli po bagatelnim cenama da letuju. Naravno, najzainteresovaniji su bili za letovanje na moru.

Meni se činilo da je zanimljivije ići na radne akcije. Uvek sam od sebe očekivala da budem korisna. I, dok se većina mojih drugara izležavala na plažama gurala sam kolica sa peskom na zagrebačkom nasipu na Savi, opsluživala drobilicu u kamenolomu u Podbišću kraj Mojkovca (Jagranska magistrala) i raščišćavala naselje bunker na Paliluli gde je potom izgrađena hala Pionir.

Došlo je i vreme da upoznam moju domovinu. U srcu, Jugoslavija će dok dišem biti moja jedina domovina, i nikom ne sporim da na istim prostorima ima svoju domovinu.

S proleća 2019. obilazila sam sa drugaricom Cres i Lošinj, Istru smo poznavale već u sitna crevca. Onda je stigla korona. Nije da me korona zaustavila, ali eto Rab i Pag su došli na red tri godine kasnije i posle četvrte doze vakcine. Ma primiću i petu, šestu, entu dozu, samo neću pristajati da me ponovo zakračunaju zato što sam 65+, pošteno govoreći 75+.

Moja drugarica me često pita: Šta misliš koliko nam još ostaje vremena da putujemo, možda samo desetak godina? Optimistična je. Ona vozi. Ja kuvam, brinem o hrani. Obe brinemo o kući koja je pretekla posle smrti njene majke.

Od istarske baze u Baderni do feribota u Stinici kraj Jablanca trebalo nam je nekoliko sati. Rijeku smo zaobilaznicom ovaj put izostavile. Bile smo tamo baš kad je korona počela da se širi. Rijeka je bila izazovna destinacija jer je te 2020. proglašena za evropsku prestonicu kulture.

Spasla ih korona jer ništa od najavljenih kulturnih i umetničkih objekata nije bilo spremno za posetioce kojih na sreću gradskih otaca nije ni smelo biti. Ipak, tada smo Rijeku prokrstarile.

Uopšte, ako hoćete da upoznate neki grad, njegovu istoriju, znamenitosti treba ići u nevreme, zimi, s proleća, u kasnu jesen. Nema gužve, svi su strpljivi, raduju se gostima kad im vreme nije, čak ima mesta da parkirate kola.

Svratile smo u Senj. Restoran na obali je bio dobar, cene tri puta veće od onih u Poreču i Baderni, ali pun lokalaca. Izgleda da im ide dobro. Ništa od mog programa za Senj. Htela sam da pronađem mog brata od ujaka koji bi po mojoj proceni mogao da ima oko 70 godina.

Njegovu majku sam jedini put videla sa moje četiri i po godine. Ujak je bio u to vreme neodgovoran mornar, na služenju vojnog roka u Senju. Ostavio je trudnu devojku. Uzalud su moji roditelji pokušavali da ga urazume. Devojka se iz naše kuće vratila u Senj.

Porodična legenda kaže da se sretno udala, da je taj moj brat Zvonko postao inžinjer… Raspitivala sam se u kafani, crkvi, na trgu… bez uspeha. Taj moj ujak je odavno mrtav, možda i ta žena koju i dalje vidim kao vitku, dugokosu sa velikim stomakom. Bila bi 90+ ako je živa.

Već u Senju se osećala bura. Na feribotu je samo brijala. Bura će nas pratiti sve vreme. Tek na Rabu i Pagu sam shvatila učestalo pominjanje bure duž Velebitskog kanala. Treba se samo osvrnuti – čitava strana Velebita okrenuta prema moru kao i strane otoka okrenute ka planini su gole golcate, jedva da se zakači neki od najotpornijih izdanaka makije. To su nenaseljeni delovi otoka i planine.

Naprotiv, strana otoka okrenuta pučini puna je zelenila, mestimično obrasla šumom koja podseća na mediteransku džunglu i veoma je naseljena.

Ispele smo se na Kamenjar (408 m), najviši vrh Raba koji dobrano štiti otok od bure. Zapravo, do vrha je stigla moja drugarica. Ja sam odustala stotinak metara pre vrha, mojih 75 kg nije bilo dovoljno da se oduprem naletima bure.

Kakva su naselja nikla na Rabu je posebno i ne baš lepo pitanje. Imam sućut za ljude koji su gradili vlastitim rukama i sa skromnim sredstvima, najviše 1970-ih kad je svima išlo dobro, ali građeno je bez plana i reda. Onda se postavilo pitanje ulica između kuća niklih na njivama i kršu.

Svako je morao da odvoji od skromne okućnice, pa su uličice uske, krivudave, samo za prolazak jednog automobila uz oprez da ne upadnete u nečije dvorište. Te nekadašnje njive i seoca postali su predgrađa Raba – Banjol i Barbat i stigli do obale potisnuvši plaže zbog kojih dolaze turisti od kojih otok živi.

Zbog nekih vila na nekad peskovitoj plaži obalu uz Banjol zovu Obala pohlepe. Većina stanovnika Banjola su ljudi koji preživljavaju. Vidi se to po prozorima i škurama iz 1970-ih i lupanju istih pod udarima bure. Ne bih da se na ove skromne i vredne ljude gleda kao na pohlepne.

Gradić Rab treba svakako videti. Iz daljine ima savršenu liniju, tri paralelne ulice, četiri zvonika, uređenu obalu, pod nogama kaldrma uglačana od vekova gaženja, stare crkve građene na temeljima još starijih, stara stabla koja opstaju stolećima, a i ime mu je nastalo od tog drveća (D’arbe).

Gde god zakoračili sustigne vas neka istorijska epoha: stari Grci, Rimljani, temelji naselja izbeglica pred Atilom, Mlečani… svi su ostavili tragove. Proći će još desetleća da se ispod površine mora i pod makijom otkriju svi hramovi, utvrde, vile.

Postoje i dve istorije otoka koje izazivaju tugu. Pogled neumitno pada na otočić Sveti Grgur i Goli otok. Rab kao da pere ruke od svega što se tu pred njihovim očima događalo. Slučajno smo otkrile spomen groblje Kampor podignuto slovenačkim, jevrejskim i hrvatskim patriotama.

Na polju Kampor je 1942 i 1943. bio logor u kome je umrla ili ubijena 4.641 žrtva. Samo za njih 1.490 utvrđena su imena i mesto iz kog su dovedeni. Logor je imao više od 15.000 zatočenika. Mom umu ostaje nejasno zašto su ih italijanski fašisti glađu, boleštinama, burom morili i toliko umorili, kako ljudi stignu do te tačke da ne prepoznaju bol i patnju drugog čoveka. Spomen groblje je umetnički uređen kompleks.

Urađen je pažljivo, vizionarski. Rekla bih da spada među spomen obeležja kojima imamo razloga da se divimo. Delo je arhitekte Edvarda Ravnikara i slikara Marija Pregelja. Najzaslužniji za realizaciju projekta Edvarda Ravnikara su zatočenici Golog otoka. Oni su klesali kamen, gradili suhozide koji su opasali spomen groblje, nasipali trg, staze…

U Rabu se logor i groblje ne spominju, mada Rabljani znaju i za logor i za mrtve i za groblje. Trag smo našle u jednom nemačkom bedekeru, a informacije nam je pognute glave dala jedna žena. Rekla je, „onaj zapušten prostor na kome se ne gradi je prostor bivšeg logora, a nekoliko stotina metara dalje je spomen groblje“.

Za Pag nam je ostao samo jedan dan. Takoreći projurile smo kroz otok. U Novaji su upravo završavali uvođenje kanalizacije. Između Novaje i grada Paga obišle smo kompleks Zrće. Na plažu Zrće, u njene disko klubove dolaze masovno mladi iz celog sveta. Zrće je kultno mesto današnje mlade generacije.

Na mene je delovalo razočaravajuće. Radnici su privodili nameni kamp kućice, recepcije, bine. Ovako ogoljene pružaju uvid u bit, pokazuju odsustvo smisla. Moja generacija imala je Vudstok. I na Vudstoku se valjala droga, alkohol i rokenrol, ali postojala je i vizija dece cveća, otpor ratu u Vijetnamu, otpor civilizaciji profita.

Zrće je samo slobodan seks, droga i alkohol, more uz stotinu atrakcija. Nedostaje smisao. Osmatračnica iznad disko klubova je garancija da se neko ne udavi i da one što preteraju pokupi hitna pomoć. Odjednom mi je bilo žao čitave generacije. Kako smo stigli do ovolikog besmisla i beznađa?

Grad Pag je ulickan, vraćen je stari sjaj gradskom jezgru, paška solana radi punim kapacitetom, ali de facto grad je mrtav, čeka leto. Preko Masleničkog mosta novim autoputem do Žutih Lokvi kroz pust prostor Krajine spustile smo se do Senja. Tih 25 km uskog puta od Žutih Lokvi do Senja kao da su izronili iz romana Avgusta Šenoe. Nagradno pitanje: Ko je danas od klinaca pročitao Čuvaj se senjske ruke.