Bog voli Srbe s pasuljem i pivom

20. Jun 2020.
Povodom otvaranja izložbe Raše Todosijevića "Hvala Raši Todosijeviću, zahvalna Srbija" večeras u bioskopu Balkan.
kul01-1-678x381.jpg

Dok mene i jednog od kustosa izložbe, Stevana Vukovića, Marinela poznatija kao Keka, ljubazno nudi kafom i voćem u njihovom udobnom stanu u centru Beograda, Raša gunđa što je na specijalnom režimu ishrane i ne može da jede voće.

– A obožavam voće – kaže mi, kao da ne veruje šta ga je snašlo.

NJegova izložba „Hvala Raši Todosijeviću, zahvalna Srbija“ biće otvorena večeras u 21 sat u bioskopu Balkan i zamišljena je kao pregled Todosijevićevih radova od sedamdesetih do recentnih akvarela nastalih 2019. Izložba će biti otvorena amblematičnom instalacijom „Gott liebt Die Serbien“ (Bog voli Srbe), koja se sastoji od 17 kafanskih stolova spojenih u obliku kukastog krsta i prekrivenih crnim stolnjacima na kojima će biti posluženi pasulj i pivo. Treštaće i muzika da bi ovaj balkanski banket bio upotpunjen, a pošto se on završi, ostaci hrane nastaviće da žive kao deo izložbene postavke.

– Biće gozba – kažem.

– Gozba će biti – kukasti krst veliki sa crnim čaršavima – nadovezuje se Raša. – Sedamnaest stolova, besplatan pasulj, pivo, muzika, dranje, sra..e i posle toga sve ostaje na stolu tokom trajanja izložbe – sve i hleb, flaše… Taj rad je izlagan više ni sam ne znam gde. U Japanu, dva puta u Italiji, u Mađarskoj, u Nemačkoj ne znam koliko puta.

– U Nemačkoj je bilo najbolje. Bio je postavljen u divnoj sali i to 9. novembra na datum Kristallnachta – dodaje Keka.

– Taj rad nikad nisam izlagao ovde. Samo, nešto manje od sedam dana na retrospektivi u Muzeju savremene umetnosti 2002. I razmišljao sam, nema veze što će sutra biti izbori. To je sticaj okolnosti – kaže Raša kroz smeh i nastavlja: – U godini u kojoj sam rođen Japanci su potpisivali kapitulaciju. Rekli su tada da će potpisati sve samo da se ne upotrebi taj termin – kapitulacija.

– Kao u Kumanovu! – dodaje Keka.

– Kako se vama čini ta koincidencija? – pita me Raša.

– Šta ste vi hteli ovim radom i s kukastim krstom? – uzvraćam.

– Ja sam, u stvari, jedan komplikator. Postoje dve ličnosti koje su me na taj rad inspirisale. Gustav Kurbe i Marsel Dišan. Kurbe je prvi napravio rad koji se zove „Slikar u ateljeu“ – on sedi za štafelajem, tu je jedna gola ženska, jedno malo kuče, s leve strane su siromašni građani, a s druge bogati građani. To je prva slika koja izmiče istorijskim temama, religioznim temama i za koju se ne zna šta znači. Svaki posetilac ima svoju interpretaciju tog rada. To je dva koraka do Marsela Dišana i „redi mejda“. Što se tiče kukastog krsta, uvek je na taj simbol prva reakcija veoma negativna, jer je povezana sa Drugim svetskim ratom, Hitlerom, logorima. Međutim, istorija kukastog krsta je jako dugačka i ona vodi poreklo još iz ranog rimskog perioda, iz politeističkih vremena. Ne treba mnogo da se trudite, naći ćete ga svuda. U Severnoj Americi, u Južnoj Americi, na Aljasci. U Japanu, znate li šta znači? – 10.000, odnosno skraćenicu za taj broj pod uticajem Kine. Moja prijateljica mi je iz Indije donela džak kafe sa kukastim krstom. Vremenom je svastika menjala svoje značenje. Sa pojavom hrišćanstva se povlači u šumu. Gde odlazi – u narodnu kulturu. Sa pojavom neoklasicizma ponovo se pojavljuje kao marginalni dekorativni element bez značenja. Štaviše, našao sam iz 1914. kanadski ženski hokejaški klub gde svi nose džempere sa kukakstim krstom. Dakle, on nema trajno značenje i ono se menja zavisno od ambijenta – konstatuje Raša.

Izložiću Marinelu

Razgovor se nastavlja s mnoštvom digresija, pa se onda ponovo vraćamo na antologijsko delo „Marinela, plava natkasna i malecki Kalder“ prvi tableau-vivant u srpskoj savremenoj umetnosti sa izložbe „Drangularijum“ održane u SKC-u 1971. Raša je tada izložio svoju životnu saputnicu Marinelu, a ta izložba je, oboje kažu, bio trenutak kada se u vazduhu osećalo da stiže nova umetnost, neki posve drugačiji ukus slobode…

– Drangularijum nije bila izložba na kojoj su se pojavili samo autori koji će pro futuro postati avangarda nego je to bilo šareno društvo. Tu su bili i Steva Knežević, Vida Jocić, Bojan Bem i Duško Otašević… Seli smo da porazgovaramo kako da nazovemo tu izložbu. Ideja je bila da donesemo nešto što jako volimo, ali ne da preterujemo, pa da to bude nešto povezano sa umetnošću, nego iz naših kuća. Otašević je doneo zastavu, Gera Urkom je doneo ćebe, Zoki šah, Marina Abramović kožuh za sedenje. Ja sam predložio da se izložba zove „Drangularijum“, dakle drangulije, s dodatkom tog lažnog latinizma. Jer kad bi se u političkom žargonu nešto trebalo reći, uvek bi se našao neki latinizam da stoka ne razabire i da to zvuči ozbiljno. Meni su ti komunistički latinizmi delovali kao nešto nešto što je imalo funkciju prikrivanja – objašnjava Raša. Kaže i da je lako doneo odluku da izloži Marinelu, a ona da se u toj ulozi osećala „obično“.

– Osećala sam se obično. Od podneva kad krene udarno vreme posete, ja dođem, sedim dva sata, pa izađem, pa se onda ponovo vratim. Nije to bilo nešto striktno – da ja moram da sedim kao kamena skulptura – priseća se Marinela.

– Nije bilo ničeg ideološkog ili antiideološkog u tom radu, ničeg feminističkog ili antifeminističkog. Ideja je bila da se sklonimo od mejnstrima. I bili smo sigurni da donosimo novu stvar – konstatuje Raša.

Šta je umetnost?

Na pitanje kako gleda na to što je u sredini, koja i dan-danas misli da sve zna, postavio tako važno pitanje kao što je „Was ist Kunst?“ (Šta je umetnost?) Raša odgovara kroz smeh.

– To se i Nemci pitaju. Kažu, majku mu, zašto mi to nismo smislili. Priča da je ovaj rad prvi put predstavljen u brdima Istre u jednom pustom selu u koje ga je pozvala Ursula Kricinger, poznata galeristkinja iz Beča.

– Pozvala je mene, Nešu Paripovića, Slobodana Šijana, Toma Gotovca, Jermana… To selo je božanstveno, ali u doba kad smo mi tamo došli, svi Italijani su otišli odatle. Ostali su samo stari i hendikepirani. Pusto mesto i na vrh brda austrougarska škola koju je Ursula Kricinger pretvorila u svoju imovinu. Pitala me je šta ću da izložim, a ja sam se pitao šta ću ja uopšte tu kad nema ljudi, ni mladeži, ni kulture, ni umetnosti. Onda sam joj kazao da ću napraviti video i da ću u kadar staviti njenu kućnu pomoćnicu, dok ću ja da stojim pored stola sa batinom i da se dernjam na nju na nemačkom – Waaaas ist Kunst? (viče prim A. Ć.). Da ću da lupam batinom, da joj pretim, da se ja neću videti, da će samo ona biti na ekranu. Ursula se zabrinula i kazala da je njena kućna pomoćnica osetljivo čeljade i da bi je sve to moglo uznemiriti, ali se onda javila da učestvuje jedna divna Južnoamerikanka Patriša Henings. Lepa devojka kao mali Buda. I ja počnem da vičem na nju – Was ist Kunst? Posle su to svi preuzeli. Prvo Slovenci, IRWIN… – priseća se Raša.

Na opasku Marineli da je i ona učestvovala u jednoj od varijanti ovog rada, tačnije u „Was ist Kunst, Marinela Koželj?“, pitam kako je ona doživela Rašino isleđivanje.

– Jao. Uvek su me to feministkinje pitale. To su one shvatila kao neko šamaranje, ali to nije bilo tako. Možda je bilo samo peckanje kada me je mazao po licu crnom bojom. Kako je Raša rekao da sedim, ja sam učinila. Gledala sam da budem što mirnija i to je sve – kaže Keka.

– Rašo, a šta je vama Marinela u tom radu – objekat, ogledalo, menadžerka, ljubavnica? – pitam.

Keka: Da, šta sam ja tebi. Objekat?

Raša: Ona je moja ljubav. Velika ljubav.

Keka: Ali u tom radu šta sam ja tebi?

Raša: Previše psihologizirate unutar odnosa mene i Keke, a za taj rad pitanje je samo šta je to umetnost vraga…

Svastika, Marinela i Drangularijum

„Izložba pod nazivom ‘Hvala Raši Todosijeviću, zahvalna Srbija’ prva je njegova veća, samostalna izložba u Beogradu nakon retrospektive njegovih radova u Muzeju savremene umetnosti, pre punih osamnaest godina. U međuvremenu je, pored mnogih samostalnih izložbi koje je realizovao van Srbije, i učešća na više grupnih izložbi, u Beogradu samostalno izlagao samo jedan ciklus radova na papiru, pod nazivom „Mali dnevnik III“, u Galeriji Ozon, 2009. godine, i za tu izložbu je dobio i Politikinu nagradu (koju je delio sa Marijom Dragojlović, a potom i vratio u gestu protesta protiv ponašanja predsednika tog žirija). Izložba u Bioskopu Balkan, koja će biti otvorena do 9. jula, organizovana je u četiri celine. U nekadašnjoj bioskopskoj sali biće instalirana postavka pod nazivom „Balkanski banket“ – svastika formirana od 17 kafanskih stolova prekrivenih crnim stolnjacima, sa ostacima kuvanog pasulja, hleba i piva, kao materijalni ostatak gozbe u kojoj će pre otvaranja učestvovati 18 ljudi, lično i profesionalno, bliskih autoru i organizatorima. Drugu celinu čini jedan od njegovih Fluksus klavira, treću foto verzija „Was ist Kunst, Marinela Kozelj?“, koja je realizovana u Galeriji SKC 1978. godine, i video verzija, koju je ustupio Muzej savremene umetnosti u Beogradu. Autor fotografija je Miša Savić. Četvrtu celinu čini dvadeset grafika, iz njegove produkcije iz 2019. godine, koje su prilično netipične za tog autora, i daju neku vrstu kontrapunkta ostalim radovima, koji su više u duhu neoavangarde i novih umetničkih praksi. Pored toga, na najavnom plakatu i u katalogu je prisutna i fotografija Todosijevićevog rada koji je izveden u okviru izložbe „Drangularijum“, održane u Galeriji SKC 1971. godine. Ta fotografija je prvi put objavljena u katalogu navedene izložbe, koji je grafički opremio upravo Raša Todosijević. Autor fotografije je Dobričić Vladimir Kića“, priča kustos izložbe Stevan Vuković.

Članak je prenet sa portala Danas.

Članak je prenet sa portala Danas.