Bluz, hazarder

Piše: Božo Koprivica

Prva podignuta zgrada nakon strašnog engleskog bombardovanja 1944.

Brzo su podignute i zgrade na obodu ulice Vuka Mićunovića i ulice Narodnih heroja, tako je uveliko prošireno otmeno dvorište predratnog hotela Nikšić porodice Makrid.

U tom hotelu Luj Davičo u aprilu 1942. ubio je dva italijanska oficira i istog dana streljan.

Davičo je radio u hotelu kao konobar, a u N. ga je doveo Ilija Erbez, diplomirao na Mašinskom fakultetu u Beogradu, član KPJ, radio u pančevačkoj UTVI.

U velikom dvorištu, amfiteatru s balkonima, igrali smo lopte, i igrali smo se pozorišta.

Ulični teatar vodila je Nina, naočita Splićanka, plavokosa, i njen sin bledoliki vilenjak Nikša.

Oficir JNA, njen muž Sandro, jedne nedelje, u uniformi, oksfordom je prebacio loptu, šutirao volejom u stražnji zid vešernice.

Pomislio sam da je rođak Bajda Vukasa.

U podeli Hamleta dobio sam ulogu Prvog glumca: U redu kraljeviću: shvatili smo instrukciju/Kako da sklopimo tvoju mišolovku/Bićemo kao što želiš, ogledalo, koje/poroku pokaže njegovu rođenu sliku.

U vešernici na samom centru igrališta živela je gospođa Višnja Marković, ćerka Boža Markovića, junaka s Bregalnice i prvoborca 13-julskog ustanka 1941.

Bio je bogat čovek, imao je veliko imanje u Rubežima. Višnja je u 17. godini imala veliku mostarsku ljubav, i rodila je sina Dragana.

Mog mlađeg druga koji će postati apotekar.

Odlično je igrao lopte, i poker. Hazarderski.

Otišao je mladi ribar…, svet mora preko mora, a more ne mora.

Višnja je izabrala stranputicu.

U nevelikom gradu to je značilo nosit plemenit krst. Metu poveliku.

Između ničeg i ničeg brani se i cveta trešnja.

Njena vitkost, i zeleno-zelene oči, i korak tigrice omamljene davale su našoj ulici otmenost.

Tiho je nedeljom posle podne pila konjak „zvečevo“ u bifeu Zeta.

A na radiju „kosmaj 49“ pevala je Điljola Činkveti, Non Ho L’Età, i Božidar Ivanišević Jedno jutro u svitanje zore, i Ivica Percl na usnu harmoniku Da svira još naš stari Pjer, da svira još, taj stari Pjer za jedan groš…

Zeta je plovila u temeljima naše mansarde na uglu Vardarske i Karađorđeve.

Višnja je čistila apoteku u ulici Novaka Ramova.

Apoteka u kući Katurića iz Risna.

I jest grad N. mediteranski grad. V. je ponekad, pred noć, leti sela na Zid, kultno mesto mladih u našoj ulici.

Ćutali smo nas dvoje leđima okrenuti vešernici. I u tišini se rastali.

Video sam je u filmu Hazarder kao Pejper Lori. Rani jutarnji razgovori, u praznom bifeu princeze kurbe V. M. i Pol Njumena, šampiona u bilijaru u filmu Hazarder oplemenili su moje detinjstvo.

Pokazali surovost života i radost prepoznavanja. Nesanica je kao metafizika. Hm. Ne propusti je.

Atmosferu Njujorka u Hazarderu, je li Njujork… opevao je u nekim stihovima Gregori Korso. Najmlađi od četvorice veličanstvenih BIT pesnika: Keruak, Ferlingeti, Ginzberg, Korso. Sve te pesnike preveo je njihov osobni prijatelj Vojo Šindolić, leteći Dubrovčanin.

U pesmi Kozmopolitski pozdravi Alen Ginzberg upućuje: Sažeta sintaksa, puna zvučnost… Najdomljiviji su snažni fragmenti svakodnevnog govora… Iskrenost poništava paranoju…

A kakva je kosmopolitska dijagonala: Gregori Korso – Miodrag Raičević. Prvu zbirku mladog Korsa The Vestal Lady On Brettle dečak M.R. dobio je telepatskom poštom od đeda-strica koji je dugo radio u rudnicima u Americi. Pouzdano znam da će Mijo Raičević odsvirati svoj film Titograd-Teksas, i godinu dana lutati Amerikom. Đedovim tragom s fusnotama.

U slavu duplog pasa Mija Raičevića i Gregori Korsa (Stajati na uglu ulice i ne čekati nikog to je Moć… Kasno poslijepodne spušta se poput teškog zvuka fagota… Volim poeziju jer me čini zaljubljenim i uči me životu…) jedna od tri najbolje pesme jugoslovenskog BIT pesništva godine 1981, 2, 3:

Blues za Mojsilović Dragojl u

hotel prijedor

muški klozet

izviše pišaonice

neko je ekserom

po zidu ispisao

ovdje sam jebo

mojsilović dragojlu

koja radi u školu

onaj što piša do mene

vidi da čitam

reče da više nigdje ne radi

našli su je mrtvu

među kantama

iza radničkog restorana

pjesnik u meni

ljepše od svega

umije da ćuti

jer slutimo i ja i on

da će živjeti samo

do prvog krečenja.

PS: Na jednoj sedeljci u Padovi sedamdeset i neke Mirko Kovač preveo je ovaj Raičevićev bluz Pjer Paolu Pazoliniju i pesnik Kralja Edipa bio je zatečen i ozaren.