Beskompromisnost iz krhkosti

Piše: Božidar Andrejić

Dragan Lakićević Lakas je filozof, pisac, publicista, autor zapaženih naslova, a ovde, u Romanu o Biljani (CID, Podgorica 2021) i u ulozi supruga i prijatelja od rane, studentske mladosti do nekih dana, dragocen svedok o Biljani. Iznutra i spolja.

A kao mislilac još dragoceniji tumač jednog protivrečnog, nervoznog i strasnog, a kratkog života, neštedimice podarenog drugima, ponajmanje sebi, sagorelog između književnosti i društvenog aktivizma, doslednog iskrenog i bez ostatka.

Takav utisak proizvodi ovih 270 stranica knjige, nazvane roman, a zapravo (auto)biografske građevine kojoj su fakta i dokumentarnost samo temelji, a sva je od (pre)ispitivanja spisateljičinog života, potresnih porodičnih motiva (i mitova) za stvaralaštvo, lomova i dilema u zajedničkom (bračnom) i društvenom životu koji se u velikoj meri odvijao u stanu – Komuni u sobi i po, kako je nazvano jedno poglavlje kao jedan od gradivnih blokova ovog zdanja. (Čak i izbor izdavača, podgoričkog CID na neki način simboliše Biljanu Jovanović, koju „je gotovo nemoguće razumeti ako se ne vratimo u zemlju njenih, sada već mitskih predaka“, piše Lakas, vodeći nas nakratko i u Moraču, gde je „glavna junakinja“ provodila gotovo svako leto svoje najranije mladosti.)

Kad rekosmo šta reče Lakas, da vidimo šta još kratko on sam veli (autentičnije od pisca ovih redova) o ovoj knjizi na njenoj zadnjoj korici: „Životopis Biljane Jovanović (1953-1996), književnice nesvakidašnjeg dara i vrhunske inteligencije, koja je vrlo mlada na velika vrata stupila na scenu naše književnosti, podjednako je neobičan i bogat kao i njen umetnički rukopis. Rođena pod nesrećnom zvezdom, čitavog svog prerano okončanog života tragala je za srećom, ljubavlju, razumevanjem, ali je takođe nesebično i neštedimiice obasipala i znane i neznane svojom lepotom, pažnjom i nežnošću. Pisac ove knjige bio je godinama bliski svedok i učesnik u njenom životu i zato nije samo narator, nego i jedan od junaka ove knjige u kojoj se nižu prizori bola i radosti, ushita i padova duhovnih i emotivnih bliskosti i nerazumevanja… Dnevnik jedne ljubavi, u kome se reč ljubav gotovo i ne pominje, panorama jednog uzburkanog vremena, svedočanstvo odanosti i posvećenosti, kaleidoskop svetlih i tamnih strana jedne izuzetne životne sudbine…“

Pošto gornji pasus čitaoca može malko da povuče na tu stranu, odmah da se razumemo, knjiga je lišena svake patetike i glorifikacije junakinje i autora, „učesnika i junaka“. Naprotiv, odiše iskrenošću pa i introspekcijom i u ona bolna mesta Biljaninog i zajedničkog života koja bi svaka neiskrenost zaobišla, preskočila ili – ulepšala.

Biljana, stvarna, posvećena, rasuta je između suza i veselosti, razapeta je između teške nepreboljene porodične drame i umetnosti kojoj je upravo ta drama i podsticaj i motiv i cilj i isceljenje kroz stvaralaštvo – duže od dana, svakog dana tome posvećuje čitavu sebe. Na isti način bavi se i pomenutim društvenim aktivizmom dogorevajući u njemu.

Lakas nas vodi ne okolišeći kroz tu dramu, između tih raspeća. Stvara nam duboko poznanstvo sa junakinjom koja je bezrezervno prihvatala ljude, družila se sa mnogima ne padajući pod rizike poznate i proslavljene ličnosti, davala, pomagala, retko se ljutila, ali je ljude tiho s bolom i napuštala ako bi u njima uočila pritvornost i neiskrenost.

Ako se posle čitanja, vremenom zaborave pojedini detalji i delovi ove duboko ispričane i promišljene priče, ostaje dominantna slika koju je Lakićević dočarao važnim pitanjem koje je sebi uz Biljanu postavljao – otkud toliko energije za borbu u tako krhkom biću i tolike strasti da se bude dosledan, do beskompromisnosti u pitanjima pravičnosti i pravde.