Balkan, književnost i Petar Drugi Petrović Njegoš: Od totalnog uzdizanja do totalnog poricanja

„Morali smo da ga učimo napamet, određeni deo za određenu ocenu.

„Ja sam bio štreber, naučio sam za peticu, ali moram da priznam da mi nisu svi delovi bili najjasniji, uprkos trudu profesora da nam sve to lepo prenese“, priča Miloš.

Pesnik i vladika koji do danas izaziva divljenje, ali i svojatanja, poricanja i rasprave, Petar Drugi Petrović Njegoš rođen je 13. novembra 1813. u selu Njeguši, blizu Cetinja.

Od najvećeg južnoslovenskog pesnika i filozofa do mrzitelja muslimana – stavovi o Petru Drugom Petroviću Njegošu na balkanskim prostorima zavise od toga koga pitate.

Za mnoge u Crnoj Gori on je najveći pesnik, filozof i vladika kog je ta zemlja imala, u Srbiji ga često nazivaju najvećim srpskim pesnikom, a a pojedine bošnjačke organizacije su svojevremeno zahtevale zabranu Njegoševih dela u lektiri.

Njegoševo književno delo

Luča mikrokozma, Gorski vijenac, Lažni car Šćepan Mali i Ogledalo srpsko najpoznatija su Njegoševa dela.

Osim njih napisao je i poeme Crnogorac k svemogućemu Bogu, Oda na dan rođenja sverusijskog imperatora Nikolaja Prvoga, Zarobljeni Crnogorac od vile, Pustinjak cetinski, Polazak Pompeje…

Njegošev književni rad bio je i ostao inspiracija mnogim kasnijim autorima, a postoje čak naučni radovi koji se bave samo jednim Njegoševim stihom, tvrde sagovornici BBC-ja.

„To je jedna književna do kraja neistražena oblast, bez obzira na to koliko je do sada objavljeno djela o njemu.

„On će biti neiscrpno vrelo za sve naučnike koji se bave ne samo književnom poetikom i lingvistikom, već i pravom, ekonomijom, demografijom, ratovima, borbama…“, kaže profesor književnosti podgoričkog Filološkog fakulteta Draško Došljak.

Na Njegoševom delu zasnivali su sopstveni rad Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Stanislav Vinaver, Rastko Petrović, Isidora Sekulić, Vasko Popa, Matija Bećković i mnogi drugi, objašnjava istoričar književnosti i profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu Milo Lompar, autor brojnih radova o Njegošu.

Njegoš je „klasični pesnik srpske književnosti – ono što je u Engleza Šekspir, u Nemaca Gete, u Rusa Puškin, u Italijana Dante“, kaže istoričar književnosti i profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu Milo Lompar.

„To je pesnik u kome se spajaju različite tradicije jedne književnosti i kulture.

„Njegoš je to postao radom čitavih generacija koje su njegove stihove znale naizust i potvrdom naučnika koji su se njime bavili. Predstava o njemu bila je i ostala deo opšte evropske svesti“, kaže Lompar.

Njegoševo delo danas se izučava na evropskim univerzitetima, a Gorski vijenac je preveden na mnoge svetske jezike, čak i na kineski i japanski.

„Važnost njegovog književnog djela prepoznaje se i van regiona i sama činjenica da je preveden na ove jezike, govori o visoko vrednovanom književnom djelu“, smatra Došljak.

Kaže i da je važno spomenuti da je vrlo interesantan svaki prevod Gorskog vijenca, naročito s leksičke strane.

„Na umu treba imati činjenicu da je on objavljen 1847. i da se ti leksički slojevi mogu teško danas prevoditi na jezike poput japanskog, kineskog, pa čak i na slovenske jezike. Ima nekoliko vrlo zanimljivih podataka kada su ti prevodi u pitanju, da prevodioci nisu ušli do kraja u suštinu i poimanje onoga što su misli Njegoševe i poruke iz Gorskog vijenca.“

Kako bi se razumela dela crnogorskog vladike, napisan je i rečnik Njegoševih dela u kom su objašnjene sve reči i lekseme.

Sagovornici BBC-ja kažu da treba podsetiti da je Njegoš napisao i jednu od najlepših ljubavnih pesama književnosti ovih prostora.

Reč je o pesmi Noć skuplja vijeka napisanoj 1845, ali objavljenoj tek 1913. godine.

Lompar kaže da je razlog za neobjavljivanje pesme za vreme Njegoševog života motiv koji je u svetskoj književnosti veoma važan – hijerogamija – odnosno sveto spajanje.

„Momenat kada polno spajanje muškarca i žene dobija sakralni karakter. Njegoš je na maestralan način u toj pesmi spojio dve individue, muško i žensko, te dva kosmička motiva – nebo i zemlju i uspeo da postigne izuzetnu sinergiju različitih efekata.

„Pesma je ostala neobjavljena za njegovog života. On je bio pravoslavni vladika i eksplicitni sadržaj pesme doveo bi ga u izvesnu problematičnu situaciju sa stanovništa njegovog čina“, kaže Lompar.

Originalan rukopis pesme čuva se u Biljardi, nekadašnjoj Njegoševoj rezidenciji, zajedno sa drugim rukopisima i ličnim predmetima.

Ime je dobila po omiljenoj Njegoševoj igri – bilijaru.

Od totalne glorifikacije do Haškog tribunala

Njegoševo delo svedoči o jednom vremenu, uzdizanju crnogorske nacije, kao i dinastije Petrović, ali je prošlo i veliki put na kom je osporavano, zloupotrebljavano, korišćeno u različite svrhe i od različitih režima na ovim prostorima, kaže istoričar Vukota Vukotić.

Gorski vijenac pomenut je i pred Haškim tribunalom, tokom suđenja Radovanu Karadžiću.

Tužilaštvo Tribunala na suđenju Karadžiću tvrdilo je 2014. da je Petar Drugi Petrović Njegoš u tom delu „slavio ubijanje Muslimana, odnosno poturica“.

Tužiteljka Katrina Gustavson citirala je stihove tokom unakrsnog ispitivanja svedoka odbrane Gojka Kličkovića, koji je u glavnom iskazu pomenuo da se Radovan Karadžić, tokom rata u BiH, često pozivao na taj Njegošev spev.

Zastupnica optužbe citirala je dijalog vladike Danila i Vuka Mićunovića u kojem se poziva na „čišćenje naše zemlje od nevernika“ i kaže da „naša bitka neće biti okončana dok mi ili Turci ne budemo istrebljeni“.

Po tumačenju tužiteljke Gustavson, to je bio „poziv na etničko čišćenje zemlje od muslimana“.

„Njegoš u Gorskom vijencu slavi ubijanje muslimana, uništavanje njihovih kuća i rušenje njihovih džamija“, rekla je tada tužiteljka.

Pre nekoliko godina, pet bošnjačkih udruženja i asocijacija iz dijaspore, uputilo je apel bošnjačkim institucijama i vladama bivših jugoslovenskih republika da iz školske lektire izbace Njegošev Gorski vijenac i Peščanik Danila Kiša, jer se „radi o nacionalističkim delima prema islamu i muslimanima“.

Gorski vijenac je prvenstveno kritikovan zako što navodno glorifikuje takozvanu istragu poturica, odnosno pokolj muslimanskog stanovništva stare Crne Gore početkom 18. veka.

Prema tom tumačenju, „Gorski vijenac je delo koje slavi i opravdava zločine etničkog čišćenja i bratoubilačkog rata“.

Inicijativa do danas nije zaživela, a Njegoševo delo se i dalje izučava na ovim prostorima.

Istoričar Vukota Vukotić kaže za BBC na srpskom da je važno proučavati Njegoševu ličnost i delo u vremenskom kontekstu, a svako istrzanje je skrnavljenje dela.

„To je jedini smjer u kome valja nešto istraživati i u kome ne može da dođe do greške. Kada je o Njegošu reč, najmanje mu se prilazilo s te strane. Od njega su svi uvijek pokušavali da izvuku određenu korist, a to nije proučavanje Njegoša i njegovog dijela“, kaže Vukotić.

Vukotić kaže da korišćenje Njegoševog dela zarad lične koristi počinje još od njegovih direktnih naslednika, kneza Danila i kralja Nikole.

„Koristili su ga za veličanje dinastije Petrović i učvršćivanje vlasti u Crnoj Gori, kao i za učvršćivanje prestiža Crne Gore na međunarodnom planu. Samim tim, i u podizanju uloge Crne Gore u jugoslovenskom pitanju i u pitanju ujedinjenja Južnih Slovena“.

Utemeljitelj moderne države

Petar Drugi nije bio prvi izbor za naslednika vladike, već je to trebalo da bude Mitar, sin najstarijeg brata Petra Prvog. Međutim, Mitar je preminuo.

Sledeći kandidat bio je sin vladikinog drugog brata – Đorđije Savov Petrović.

Pošto je bio nepismen, Petar Prvi ga je poslao u Rusiju da se školuje. Ali Đorđije je odlučio da tamo i ostane.

Tako je Petar Prvi došao na kraju do Rada Tomova Petrovića, koji će promeniti ime u Petar Drugi Petrović Njegoš 1831. godine, kada dobija titulu arhimandrita.

Zavladičen je u Sankt Peterburgu 6. avgusta 1833. godine, u crkvi Kazanski sabor, u prisustvu cara Nikolaja Prvog.

Vuk Karadžić, koji je putovao po Crnoj Gori 1834. i 1835. godine, zabeležio je da je u prvim godinama vladavine Petra Drugog osmanski Namik-paša pokušao da pokori Crnu Goru.

„Stari vladika, čuven u celoj Evropi, umro je 1830. u dubokoj starosti. Za naslednika ostavio je sinovca i bilo je sumnjivo da li će se ovaj umeti isto tako braniti, kao što je stari umeo“, piše Karadžić u knjizi Crna Gora i Crnogorci, citirajući nemačkog istoričara Leopolda fon Rankea.

Osmanlije su poslale 7.000 vojnika protiv Crnogoraca, ali ovima je „pošlo za rukom da oteraju Turke“, piše Karadžić.

Početak Njegoševe vladavine obeležen je oživljavanjem tradicionalnog saveza Crne Gore sa Rusijom.

Uz pomoć Rusije, uspostavio je Praviteljstvujušči senat, koji je uveo neki vid reda u crnogorsku politiku.

Senat je imao zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast i bio je prva državna institucija u modernoj istoriji Crne Gore.

Odluke Senata je sprovodila milicijsko-policijska organizacija nazvana Gvardija.

Posle Senata i Gvardije, ustanovljena je i institucija perjanika, koji su bili oružana pratnja vladara i izvršioci odluka Senata.

Njegoš je 1837. godine uveo i obavezno plaćanje poreza.

Dva puta je posetio Rusiju, putovao je u Beč, te u Italiju.

Prema rečima istoričara Vukote Vukotića, Njegoš je uspeo da ujedini crnogorska plemena i stvori osnovu moderne države.

„Sve naredne vlasti ovdije u Crnoj Gori pokušavale su da sa svoje ideološke strane uzmu nešto od Njegoša i da ga upodobe prema svojoj ideologiji.

„To je uradio i kralj Aleksandar, to su radile i socijalističke vlasti. Svako je pokušavao da na određeni način Njegoša upodobi sebi i za svoju korist“, priča Vukotić.

Tako se, dodaje, došlo do totalnog negiranja Njegoša krajem 1970-ih i 1980-ih, pa do totalne zloupotrebe u ratovima 1990-ih i suđenja Radovanu Karadžiću.

„Čim istrgnete Njegoša i njegovo djelo iz vremenskog konteksta, svaka interpretacija postaje besmislena“, priča Vukotić.

„Njegoš je nadišao sve ideologije. On i njegovo djelo ne može da se ukalupi u bilo šta i sve ostalo su zloupotrebe.“

Upotreba Njegoševog dela vidi se i u današnjoj politici, kaže Vukotić.

Dodaje da ne treba zaboraviti da je Njegoš bio pobornik ideje o ujedinjenju južnoslovenskih naroda, a njegovi stihovi često su korišćeni kada se govorilo kako o ujedinjenju, tako i o raspadu države.

Srbin ili Crnogorac

Decenijama se vodi i rasprava na ovoj nacionalnoj osnovi.

Komentarišući rasprave o tome da li je Njegoš srpski ili crnogorski pesnik, profesor Draško Došljak pravi paralelu sa raspravom o tome da li je Nikola Tesla Srbin ili Hrvat.

U muzeju se čuva i Njegoševa odežda koju je dobio prilikom zavladičenja u Rusiji

„On zapravo pripada svijetu. Tako je i sa Njegošem. Njegovo književno djelo pripada evropskoj kulturi, evropskoj civilizaciji.

„Kada pripadate toj civilizaciji, onda vredite, a kada vredite, onda svako želi da vas ima“, kaže Došljak.

Dodaje da je Njegoševo književno temeljna vrednost crnogorske kulture.

Nikome ko se na ozbiljan način bavi kulturom, naukom ili književnošću ne smeta da bilo ko svojata Njegoševo književno delo, ali je važno da ga tumači onako kako treba da se tumači, kaže on.

Za profesora Lompara, pak, Njegoš je simbol srpske kulture i u izvesnom smislu „svedočanstvo o dugom trajanju srpskih tradicija u Crnoj Gori“.

Kako danas učimo o Njegošu?

Milica Nikić, učenica drugog razreda gimnazije, s Njegošem se prvi put srela u sedmom razredu osnovne škole.

„Ne sećam se mnogo dela, mnogo toga nisam razumela i nije mi bilo jasno, ali mislim da je za to bila kriva i nastavnica srpskog, koja nije baš bila najzainteresovanija da mi nešto razumemo“, kaže Milica za BBC na srpskom.

Profesor Draško Došljak kaže da su mlađe generacije u manjem obimu posvećene učenju napamet Njegoševih stihova, ali da se nekada to podrazumevalo.

„Ti stihovi su danas moto mnogih knjiga, razgovora, eseja, tekstova, studija, ali i poštapalica u običnim razgovorima“, kaže Došljak.

Viteza Dabižljević, profesorka srpskog jezika i književnosti u jednoj srednjoj školi u Srbiji, kaže da su učenici danas veoma malo zainteresovani za proučavanje književnosti, a ako govorimo o delu kao što je Gorski vijenac, kaže, nailazimo na niz prepreka.

„Treba učeniku približiti vreme, herojstvo i čojstvo koje je sada daleko. Treba približiti jezik koji je poprilično nerazumljiv, da ne govorimo o dubljem tumačenju.

„Ne mogu da kažem da svako treba da shvati to delo, ali jednostavno se sve svodi na tumačenje odlomaka iz čitanke i tumačenje gnomskih izraza, kao nešto što im bude zanimljivo“.

Profesorka Dabižljević kaže da Gorski vijenac ne shvataju čak ni učenici koji ga pročitaju.

„Koliko znam, trebalo bi da radimo ponovo nešto u srednjoj. Možda će mi sad biti malo jasnije“, kaže učenica Milica Nikić.

Biografija

• Petar Drugi Petrović Njegoš rođen je 13. novambra 1813. godine u selu Njeguši blizu Cetinja
• Bio je jedno od petoro dece Toma Markova Perović i Ivane Proroković
• Po rođenju dobija ime Rade Tomov Petrović, a po dobijanju titule vladike, menja ime, pošto 1830. nasleđuje strica Petra Prvog
• Titulu vladike dobio je 6. avgusta 1833. u Sankt Peterburgu, u crkvi Kazanski sabor, u prisustvu cara Nikolaja Prvog i svih članova Sinoda
• Omiljena igra bila mu je bilijar – pa se i njegova rezidencija, a danas muzej zove po toj igri
• Biljarda je nekadašnja Njegoševa rezidencija, sagrađena 1838. godine, po planu Jakova Ozereckovskog. Ime je dobila po bilijaru koji je Njegoš donio iz Beča – bio je to prvi i tada jedini bilijar u Crnoj Gori
• Najpoznatija dela su mu Gorski vijenac, Luča mikrokozma, Lažni car Šćepan Mali, Ogledalo srpsko
• Preminuo je 31. oktobra 1851. od tuberkuloze i sahranjen je u kapeli koja je sazidana za njegova života na Lovćenu
• Kapela u kojoj je sahranjen, rušena je dva puta, a na njenom mestu 1974. sagrađen je mauzolej – delo Ivana Meštrovića