Andrej Nosov: Kod nas se svako pozivanje na odgovornost tretira kao izdajničko delovanje

Razgovarala: Radmila Radosavljević, Izvor: Danas

U intimnom prostoru Hartefakta, gotovo dokumentaristički, i publika je na neki način akter ove predstave – „Njih više nema“ provocira i preispituje odnos svakog od nas kako osećamo i razumemo sudbine ljudi koji su preživeli genocid u Srebrenici, ali i sve ostale žrtve zločina koji su se desili 90-tih u ratovima u nekadašnjoj Jugoslaviji, i šta su sve posledice tih ratova.

To preispitivanje donosi iz vizure ljudskog, empatičnog, moralnog, iz onih etičkih vrednosti koje nas čine ljudima, a ne političkog i nacionalnog, kako smo navikli u našim društvima, što je, pored estetskog najvažniji domet ove predstave.

„Njih više nema“ nastala je po tekstu Doruntine Baše, najizvođenije dramatičarke i scenaristkinje iz Prištine, dobitnice brojnih regionalnih i evropskih priznanja (u Hartefakt kući s velikim uspehom već nekoliko godina igra se njena drama „Prst“), a pored sjajne Mirjane Karanović odlične uloge ostvarili su Svetozar Cvetković i Alban Ukaj.

U predstavi učestvuju i sarajevski glumci Maja Salkić, Davor Sabo, Kemal Rizvanović, Matea Mavrak, Sanin Milavić, Faruk Hajdarević, Alen Konjicija, Natalia Dmitrieva i Dino Hamidović, koje ne vidimo na sceni, ali čujemo njihove glasove pomoću slušalica, i kao hor koji predvodi glumica Hana Zrno, što ovu predstavu približava žanru antičke tragedije.

Ona nas vodi u starački dom za izbeglice u Holandiji, na rođendan Sadike, čiji samotni život čine sećanja na porodicu koja je stradala u Srebrenici, uspomene, drage sitnice koje je sačuvala, halucinacije i iluzije, a živom je održava samo nada da svoju decu i muža nikada neće zaboraviti. Jer, zaborav je nova kazna za žrtve. „Zaborav, lični i kolektivni ponovo ubija, a melem je za počinioce i one koji još žive zločinačke ideje“…

U razgovoru za Danas Andrej Nosov govori zašto tema ratnih zločina u našim društvima i nakon 90-tih služi samo za manipulacije i interese ovdašnjih političara i režima, zbog čega se svako pozivanje na odgovornost kod nas smatra izdajničkim delovanjem koje ima za cilj da uništi zemlju, važnosti da ne ostavljamo novim generacijama balaste prošlosti…

Kako je objavljeno u najavi za premijeru „Njih više nema“, umetnički istraživački proces na ovom vašen autorskom projektu trajao je više od četiri godine. Šta je za vas bio najveći izazov u radu na ovoj predstavi?

– Sve je počelo tokom gledanja jedne televizijske emisije – gde se dva ljuta protivnika ubeđuju o žrtvama, brojevima i odbrani nacionalnog identiteta i ponosa, uglavnom negiranjem činjenica i stvaranjem tih alternativnih narativa o “višim” silama koje su odgovorne za ratove na prostoru bivše Jugoslavije. Nakon toga, prolazili su meseci istraživačkog rada – u arhivama, bibliotekama, gledanju filmova i traganju za jezikom kojim ćemo progovoriti.

Probali smo razne strategije, i davali sebi vremena i prostora da razumemo kako pristupiti i temi i činjenici da baratamo osetljivim pitanjima. Izazovi su bili različiti – uglavnom oni kretivni i naravno to pitanje vremena. Danas se sve radi u ta dva meseca pripreme predstave, nije uobičajeno graditi nešto tako dugo. Međutim, posle prve ruke teksta Doruntine Bashe – bio sam siguran da je to put koji želimo da izvedemo do kraja.

Napravili smo divnu regionalnu ekipu i nekako smo uživali radeći. Bilo je i bolnih dana – bavili smo se svim tim velikim pitanjima i emocijama. Tako da mogu da kažem da je ceo ovaj poduhvat bio umetnički izazov ali i velika privilegija da sa tako fantastičnim glumcima i drugim saradnicima radim ovu predstavu.

Već samim naslovom „Njih više nema“ ova predstava sugeriše na nestanak nekih ljudi, gubitak, tugu… Zašto ova tema u našim društvima i nakon 90-tih služi samo za manipulacije i interese ovdašnjih političara i režima?

– Odnos prema prošlosti je ključno pitanje naše politike i naših postjugoslovenskih društava. Možemo da se slažemo u svemu drugome, ali tačka gde se razlikujemo i gde postoji ta jaka i jasna podela u svim društvima je pitanje odgovornosti za ratove. Jednostavno rečeno, primenjuje se loš princip: svako pozivanje na odgovornost ili preispitivanje uloge te naše strane – izdajničko je delovanje koje ima za cilj da uništi tu zemlju. Mislim da je upravo suprotno. Nas neće uništiti istina – činjenice i odgovornost. Uništiće nas, i uništava nas ćutanje, skrivanje istine i manjak odgovornosti. Važno je da ne ostavljamo novim generacijama balaste prošlosti.

S druge strane, imali smo brojna suđenja, postoji dokumentacija, dokazi, sve je javno, dostupno i tu je. Vi možete da verujete u šta god hoćete, ali neko je ili živ ili mrtav. Ubijen je ili je nestao. Pronađen je i sahranjen. Ili se još ne zna sudbina te osobe. I sama činjenica da i danas imamo velike brojeve nestalih osoba i trideset godina posle rata je svakako jedna od većih sramota za naša društva. Ti ljudi imaju porodice koje su preživele, oni zaslužuju bar taj minimum da saznaju šta je sa njihovim najbližima.

Kako objašnjavate to što ratni događaji i žrtve kod nas ne samo da nisu artikulisani na pravi način, nego su ta mržnja prema drugima, strahovi i sukobi iz prošlosti uspostavljeni i kao neki koncept budućnosti?

– Mržnja daje brze rezultate, jednostavno je plašiti ljude tom vrstom pretnje. Pozicija neprijatelja, vidimo sada i unutrašnjeg a i ovog spolja – što bi bili svi ti nekada bratski narodi – odgovara svima. Kad postoji neprijatelj, moramo da se branimo, a kad se branimo i stalno nas gaze – postajemo žrtva. A žrtva i odbrana u ime žrtve nam daje pravo na sve. A s druge strane, ti neprijatelji – isto tako lako pristanu na tu začaranu igru.

I tako u krug već trideset godina. Bilo je dana i događaja kada smo pomišljali – evo ga, to je taj dan kada će se dogoditi taj zaokret, i kada ćemo krenuti napred. Međutim, gotovo uvek posle dva koraka napred, idemo nekoliko nazad. Najgore je što se takav niz događaja nama samima obija o stalno glavu, i drži nas u stanju kontinuirane uzbune, kao nekog rata koji će zauvek trajati. I naravno, sve ovo ima duboke posledice na živote ljudi, na njihove fundamentalne temelje. To stanje vam ne daje prostor da se razvijate, mislite, i da uopšte planirate budućnost.

Vaša predstava nas suočava sa sudbinama „malih, običnih ljudi“ koji su stradali i onih koji su preživeli genocid u Srebrenici, postavlja nam pitanja o sopstvenoj odgovornosti, provocira da pokušamo da osetimo očaj i patnju drugih… Koliko smo zaista i iskreno spremni na taj čin?

– Mene poslednjih godina obuzima slušanje. Mislim da jako malo slušamo druge, da imamo malo prostora da čujemo drugačije mišljenje. Sa istomišljenicima se često iz straha utrkujemo ko je pravoverniji u onome oko čega se slažemo. Mislim da ova predstava tera publiku na svaki način da glasnije sluša, ako može tako da se kaže. To nam baš nedostaje.

Svako pominjanje genocida u Srebrenici, ma kako i iz koje vizure ispričano, naša vlast smatra nedopustivim i etiketira kao „osudu čitavog srpskog naroda“. Da li je u takvim okolnostima (znamo kako je tretiran i zabranjen za prikazivanje film „Quo vadis, Aida“ Jasmile Žbanić), uopšte moguće otvoriti neki širi razgovor i dijalog, i suočiti naše društvo sa tim šta se dogodilo u Srebrenici?

– Znate šta – zna se šta se dogodilo u Srebrenici. Ceo svet to zna. Tih ljudi više nema. Ubijeni su. Možemo mi da verujemo da neko “čeka” nas da prihvatimo istinu – žao mi je ali to “čekanje” je sve slabije. Ako sam izdajnik zato što prihvatam patnju drugih, i prepoznajem da su njihovi životi vredni – onda sam spreman da nosim taj epitet. Drugačije je nemoguće. Bilo bi jako važno da svi probamo da čujemo i razumemo upravo one druge, možda nam to otvori malo veći prostor empatije i razumevanja.

Mislim da postoje brojni ljudi u ovoj zemlji koji to vide, znaju, osećaju. To pokazuje i podrška i reakcije na ovu predstavu. Tako da, kad tad, postaće sasvim normalno da razumemo, znamo i pamtimo našu prošlost. Mislim da moramo stalno da se borimo protiv zaborava, jer on je melem za počinioce, a nova kazna za žrtve.

Iako se ova drama odnosi na žrtve u Srebrenici, u njoj nema politike, a mesto zločina može biti bilo gde u svetu – Sadika je junakinja poput onih u antičkim tragedijama, a publika je svedok i saučesnik ogromne, gotovo zastrašujuće patnje jedne majke koja je izgublla decu, porodicu, sve… Da li je empatija jedini način da konačno razumemo sve te tragične sudbine ljudi s kojima smo nekada živeli u zajedničkoj domovini?

– Nisam uopšte siguran da nam trebaju “ključevi”, trebalo bi da imamo različite pristupe. Nas je zanimala sudbina jedne majke, one su bile inspiracija. Ipak, na kraju naša predstava je fikcija, koja je zasnovana na realnosti onoliko koliko nam je bilo potrebno da uverljivo razvijemo priču. Mi nikada nećemo znati kako je Sadikama naših prostora, i ne treba nam da proživimo to iskustvo da bi smo imali empatiju. Nama je preko potrebno da razumemo da govorimo o ljudima a ne samo o pravnim, političkim i drugim konstrukcijama i kvalifikacijama.

To je živa rana, i biće takva sve dok ne uradimo sve što je potrebno, da ona zaceli. Da se razumemo, nismo se pokazali kao društvo ni prema nestalim i ubijenim Srbima i njihovim porodicama. Pitanja posledica ratova ostaju kao neki živi pesak u kome se stalno davimo. Međutim, moramo da razumemo da prirodno odlaze i oni koji su uspeli da prežive, koji čekaju da čuju šta se dogodilo sa njihovim najbližima. To je taj minimum i za ljudsko dostojanostvo koje smo im dužni.

Koliko je bolno što su sve žrtve naših ratova toliko isponižavane, pretvorene u puke brojeve, političke rasprave i nadmetanja, kao da nisu u pitanju ljudi koji su bili živi kao i mi?

– To poniženje se ogleda u svođenju ljudske patnje na administrativne činjenice. Ljudi nisu brojevi, brojevi jesu važni da bi se sagledala prošlost. Međutim, mnogo je važno da razumemo i znamo da se iza svakog broja kriju ljudske sudbine – krije se sve ono što svako od nas sanja, želi, očekuje, planira… Nije ubijen broj, već ljudi sa svim svojim elementima. Zato je pitanje ljudskog dostojanstva i svesti da žrtve i njihove porodice imaju pravo na to od izuzetnog značaja. Upravo zato smo se odlučili za ovaj intimistički pristup razumevanja tog unutrašnjeg sveta žrtava.

U ovoj predstavi važnu ulogu „igraju“ i slušalice sa crvenim svetlom koje publika dobija zbog obilja zvučnog sadržaja (najimpresivnije je horsko izvođenje pesama), ali to nije njihova jedina funkcija, naprotiv. Možete li da kažete nešto više o tome zašto ste se odlučili za ovaj pristup?

– Predstava se zapravo odvija u našim glavama. Predstava nije samo na sceni, već i u ušima publike. Mi čujemo misli i ideje i snove i nadanja naših likova. Slušalice su iz moje prespektive zapravo proscenijum, na kome sve sve odvija. Ono što čujemo oblikuje ono što vidimo. Vidimo proslavu rođendana, bračno prepodne, neku decu na igralištu ili čujemo besne pse.

Sve to su samo utisci koje mi kao publika formiramo. Imao sam neverovatnu podršku dizajnera zvuka Nikole Erica i Luke Cvetka, i svih drugih saradnika da ovu ideju sprovedemo. Lutali smo, tragali, i zapravo došli do prave i uverljive mere potrebe za ovu našu priču. Zvuči dosta komplikovano, ali je i jednostavno – predstava se odvija u vašem doživljaju unutrašnjeg sveta naše junakinje. Sve drugo je vaša interpretacija.

Vidljivost kakvu nemamo

Koncept vašeg projekta nagrađen je 2022. visokom Ibsen Scope nagradom u konkurenciji od 54 projekta iz trideset zemalja, a vi ste tada izabrani kao jedan od pet umetnika koji su dobili priliku da realizuju svoje produkcije sa fokusom na savremene društvene i političke prilike. Kako ste doživeli ovo priznanje, i u kom smislu je ono važno?

– Za nas iz pozorišta nema toliko prilika kao za ljude iz drugih umetničkih medija. Nema ni tih razvijenih praksi koprodukcija i “dugačkih” procesa i faza rada na predstavi. Ovaj grant i uopšte prezentacija na tom festivalu otvorili su nam mnoga vrata – i obezbedili vidljivost kakvu nemamo uobičajeno u pripremama. S druge strane, bilo je jako uzbudljivo gledati i slušati o drugim projektima i pričama koje se bave sličnim temama iz celog sveta – porediti naša iskustva sa drugima i koristiti opet svaku priliku za traganje za tim scenskim jezikom i načinima kako i na koji način ispričati tu priču.

Tekst je prenet sa portala Danas.