Profesor istorije medicine: Pandemije menjaju istoriju

Snoudenova knjiga – izveštaj po vekovima i kontinentima, objašnjava kako su društvene strukture omogućavale širenje bolesti.

“Epidemije nisu slučajni događaji koji ćudljivo i najednom pogađaju društva”, piše on. “Naprotiv, svako društvo stvara svoje specifične slabosti.., a epidemije su ogledalo koje pokazuje ko smo i kakvi smo u stvari”.

Epidemije pokreću pitanja koja su duboka. Na primer, rekao je Snouden, epidemija kuge u 14. veku pokrenula je pitanje odnosa prema Bogu, jer kako je moguće da se mudrom, sveznajućem i svemoćnom božanstvu dogodi kuga i da pritom to bog još dopusti da se muče i umiru deca u ogromnom broju?

Potom je bubonska kuga, takodje u 14. veku, ubila polovinu stanovništva čitavih kontinenata što je imalo ogroman uticaj na potonji dolazak Industrijske revolucije, na ukidanje ropstva i kmetstva.

Epidemije, kao i sada, s koronavirusom, imaju ogromne efekte na socijalnu i političku stabilnost, uticale su i na izbijanje i na ishod ratova, naveo je Snouden.

Rekao je da “bolesti ne pogađaju društvo nasumično i haotično: one su ‘naručeni’ događaji, jer se mikrobi selektivno šire u ‘ekološke niše’ koje su stvorili ljudi”: na primer, tokom Industrijske revolucije razboljevanje je bilo masovno jer se nije brinulo zbog umiranja radnika i siromaha i stanju u kojem su živeli.

U današnjem svetu, kolera i tuberkuloza se kreću “linijama” stvorenim siromaštvom i nejednakošću i načinom na koji se to prihvata.

Medju političkih promenama pod uticajem epidemija, Snouden je naveo kraj ropstva u Severnoj Americi, kao i nezavisnost Haitija 1804. godine, posle poraza Napoleonovih snaga iznurenih žutom groznicom, na koju su Haićani imali imunitet kao robovi iz Afrike, a beli Evropljani, Napoleonovi vojnici, nisu.

To je dovelo i do Napoleonove odluke da odustane od širenja francuske sile u “Novom svetu” i da pristane da Tomas Džeferson 1803. godine kupi Luizijanu, čime se udvostručila veličina tadašnjih Sjedinjenih Država.

Bolesti su, rekao je Snouden, uvek korišćene i za političko ugnjetavanje, te su masovni pokolji ljudi posle Francuske revolucije 1848. godine, a potom i posle Pariske komune 1871. godine, delom bili posedica toga što su komandanti tih prevrata smatrali da opšti rizik po čitavo društvo preti od radničke klase i drugih siromaha, koji su bili ne smo politički opasni, već i masovno bolesni zbog siromaštva.

O odgovoru Kine na koronavirus Snouden je rekao da će to morati da se dugo analizira jer je najnovija zdravstvena kriza komplikovanija od ranijih.

Prva stvar je bio “metod čvrste ruke” kada su Kinezi 23. januara rasporedjivanjem vojske i policije uveli “sanitarni kordonon”, opšti karantin, odvajanjem čitavih geografskih područja i zajednica: u gradu Vuhanu 11 miliona, a potom u pokrajnii Hubei šezdeset miliona ljudi.

To su medjutim stare mere, još iz doba kuge, koje se, iako neefikasne, ponavljaju, uključujući i savremenu epidemiju ebole.

Problem sa “sanitarnom kordonom”, objasnio je Snouden, je taj što je to “gruba i trapava mera”, uvek dolazi prekasno u odnosu na širenje bolesti, a razbija osnovni element javnog zdravlja, a to je informacija. To znači da, izolovani, ljudi ne sarađuju sa vlastima koje stoga ne znaju šta se dešava i ljudi beže, a to širi epidemiju.

Snouden kaže da je bio veoma iznenađen što je baš to bio odgovor kineske vlade na početku epidemije jer se kolektivni sanitarni kordon bitno razlikuje od važećih savremenih normi javnog zdravlja koje su se razvile posle doba kuge, usmerene na pojedinačne slučajeve, zatim na traganje za izvorom zaraze, i na pojedinačnu izolaciju.

Ali, kako je vreme odmicalo, Kinezi su veoma marljivo prikupljali podatke, pokušavajući da omoguće saradnju stanovništva i da time saniraju štetu od sanitarnih kordona u prvim danima.

Snouden je rekao da se ne slaže sa tim što je Svetska zdravstvena organizacija na samom početku hvalila Kinu, jer to znači da i druge zemlje u kojima postoji “metod čvrste ruke” treba da nameću sanitarne kordone, kao što je to bilo pokušano sa ebolom u zapadnoj Africi, ali nije funkcionisalo.

“Potreban je nijansiraniji pristup, …i zaista, predsednik Si Djinping je spreman da kaže, za razliku od Svetske zdravstvene organizacije, da su grešili, morali da promene kurs i da uče iz grešaka”, rekao je Snouden.

Ponovo pominjući Napoleona koji je žutu groznicu koja je rušila njegovu vladavinu, smatrao “ličnom uvredom”, američki istoričar medicine je rekao bi se to moglo ponovo videti i sada jer, recimo zvaničnici u Beloj kući kažu: “O, pa ta korona nije ništa više od obične prehlade, imamo je pod kontrolom!”, ali, rekao je Snouden, “oni ne samo nemaju ništa ‘pod kontrolom’, već su, koliko vidim, doveli na vlast ljude koji čak i ne veruju u nauku”.

“Epidemije i samoljublje čovek ne može savladati”, zaključio je Snouden u intervjuu za “Njujorker”, uz preporuku koja je i stav Svetske zdravstvene organizacije, da je u suočavanju sa epidemijama glavno da se shvati da su u tome svi zajedno, da ono što pogadja jednu osobu, pogadja i sve ostale i to svuda, i da ljudi, kao deo vrste, neminovno treba da razmišljaju tako, a ne u podelama na rase i etničke pripadnosti, na bogate i siromahe.