Zašto u Srbiji rastu Šapići, i tek pokoji Geri Lineker

Piše: Snežana Miletić

Slučaj engleskog asa Gerija Linekera, fudbalskog emeritusa i cenjenog sportskog komentatora najrespektabilnijeg svetskog medijskog servisa BBC-ja, koji je svoj glas u javnom prostoru (Tviter) iskoristio da stane na stranu slabijih i potlačenih i tako se usprotivi aktuelnom narativu britanske politike prema migrantima, jedan je od retkih primera – na svetskom planu –  ne samo istinske lične hrabrosti i odgovornosti, već i ozbiljnog ljudskog integriteta i etike dotičnog sportiste, čiji bi se potez komotno mogao nazvati viteškim. No, isto tako duboko ljudskom mogla bi se nazvati i empatična reakcija dela britanske javnosti na Linekerov potez: igrača Premijer lige, navijača, klubova, sportista, medija, javnih ličnosti, a pre svega kolega-sportskih kometatora BBC-ja koji su se solidarisali sa engleskim fudbalhaloffejmerom.

Vitezovi i pali anđeli

Lineker, koga je britanska kraljica Elizabeta II svojevremeno proglasila za Officer of the Most Excellent Order of the British Empire, na svom Tviter nalogu, naime, kritikovao je migrantsku politiku Vlade premijera Rišija Sunaka ocenivši da je “nemerljivo okrutna” i “usmerena na najranjivije ljude”, na “jeziku koji se ne razlikuje od onog kojim se Nemačka služila 30-ih godina”. Kako nije hteo da se izvini za stav iza kojeg je i dalje stajao, pod pritiskom konzervativaca, BBC je slavnom sportisti i komentatoru ubrzo suspendovao emisiju “Match of the Day” koju s uspehom vodi od 1999. godine. Ne zadugo, jer je pod pritiskom javnosti generalni direktor BBC-a Tim Dejvi, morao da reterira i vrati, i emisiju, i njenog voditelja, što je velika pobeda ne samo Linekera, već uopšte ideje solidarnosti i empatije koje nestaju na sveopštem planu.

Na drugoj strani Evrope, na samo 2097 kilometara od Londona – u Beogradu, jedan drugi sportista, emeritus takođe, doduše vaterpolista, jedan od najuspešnijih u istoriji ove igre, svetski as Aleksandar Šapić, danas gradonačelnik Beograda, javno ponižava pripadnike romskog naroda, i inače ugroženog i poniženog. Šapić izjavljuje da je integracija Roma nemoguća ukoliko oni to ne žele:

„Bilo je ranijih godina pokušaja da se romskim porodicama obezbede stanovi, ali oni se ne zadržavaju dugo u njima. Počupaju stolariju i sanitarije, prodaju sve što može da se proda, prave probleme svojim komšijama i na kraju se ponovo vraćaju u svoja nehigijenska naselja“, rekao je Šapić koji se ovim diskriminatorskim rečima vrlo glasno pridružuje najsramnijim primerima verbalne inkontijencije svojih partijskih kolega na vlasti, koji javni prostor koriste isključivo za sejanje i odapinjanje strela mržnje. Ne samo da nekada vrhunski sportista Šapić nije krenuo stopama jednog od najboljih engleskih fudbalera svih vremena, već nije pokušao ni da se izvini za svoj gaf, a u narednom obraćanju javnosti otišao je stepenik niže rekavši da i dalje stoji iza svoje izjave jer je ne smatra diskriminatorskom, ali da nije mislio na celu romsku zajednicu kada je, govoreći o životu Roma u nehigijenskim naseljima, izazvao mnogobrojne kritike. Nije ga, tvrdi on, zabrinula ni krivična prijava koju je protiv njega podnela Romska partija.

Operska pevačica Nataša Tasić Knežević, i sama Romkinja i borkinja za prava Roma, ali i poslanica SNS-a – iste vladajuće partije kojoj pripada i Šapić, povodom istupa svog partijskog kolege rekla je da je on tim rečima “uvredio Beograd i sve koji u njemu žive”. Podsetila je i da ružne narative o Romima izgovaraju i pripadnici pristojnije Srbije, misleći na izjavu slavnog srpskog reditelja Gorana Markovića, velikog oponentna partije na vlasti, koji je u jednoj TV emisiji takođe uvredio Rome. Govoreći o novosagrađenom spomeniku Stefanu Nemanji koji je paradigma trenutne vlasti, a misleći da mu iz estetskih razloga nije mesto tamo gde je postavljen, Marković je predložio da se prebaci u Marinkovu Baru, beogradsko naselje u kojem mahom žive Romi. I tada, kao i u slučaju diskriminatorskog Šapića, reagovale su gotovo samo romske adrese. Mensur Haliti, direktor za Rome i Demokratiju pri Fondaciji za otvoreno društvo u izjavi za “Danas” rekao je da su Šapićeve reči “rasističke i da predstavljaju kršenje međunarodnih, evropskih i domaćih zakona”, dok je Branko Đurić, urednik TV emisije “Romanipen” otišao korak dalje i za nedeljnik “Vreme” ocenio da Šapić “ponavlja opasne koncepte koji su Rome svojevremeno odvodile na giljotinu i u gasne komore”.

Srpski mediji su, inače, o Linekerovom potezu i Šapićevom gestu izveštavali u zavisnosti od toga da li su prorežimski ili oni koji kritikuju vlast. Prorežimskim medijima empatija i solidarnost nisu kliktabilni, pa su Linekerovom slučaju posvećivali minimalan prostor, dok su mediji koji pokazuju razumevanje važnosti isticanja pozitivnih primera u društvu dali osvrte na viteški gest Engleza, podsetili na njegovu biografiju i sportske uspehe, a neki su mu posvetili i kolumne. S druge strane pak, slobodniji mediji danima su ukazivali za nedoličnost Šapićeve izjave, smatrajući da se njome demokratizuju mržnja i netrpeljivost prema Romima, dok su režimski mediji, ili skretali pažnju s njegovog slučaja, ili ga gotovo branili, između redova ili čak vrlo otvoreno.

Mržnja – patern za napredovanje u društvu

Postavlja se pitanje zašto u Srbiji sve više rastu samo Šapiću, i tek pokoji Geri Lineker? Zašto su primeri slični Linekerovom retki? Zašto o Ukrajini glasno u Srbiji govori i pomaže joj, gotovo samo pisac Vladimir Arsenijević? Zašto se od svih javnih ličnosti gotovo samo pevačica Seka Aleksić javno suprotstavlja retrogradnim izjavama političara desničara, poput Boška Obradovića koji izgovara opasne rečenice o majkama i porodicama koje veštačku oplodnju planiraju sa genetski uvezenim materijalom? Zašto od svih srpskih glumaca gotovo samo Milan Marić koristi svaku priliku da stane na stranu žena i pripadnika LGBT populacije koji su izloženi nasilju? Zašto je tako teško javni prostor i medije u Srbiji zaraziti solidarnošću i empatijom prema onima koji su ugroženi, koji nemaju glas, čiji se glas jedva ili uopšte ne čuje?

Nebojša Milenković, pisac, istoričar umetnosti i kustos, jedan od najrevnosnijih glasova koji u javnom prostoru Srbije konstantno ukazuje na anomalnosti srpskog društva, kaže da je to zato što srpsko društvo nije ni pristojno, ni civilizovano:

“Mi smo kao društvo umrli, ili smo u stanju kliničke smrti. Postoje uređena i pristojna društva u kojima ljudi ne ponižavaju jedni druge, u kojima institucije ne ponižavaju svoje ljude, a mi ne ispunjavamo ni jedno ni drugo: niti smo pristojni, niti civilizovani. Opor je osećaj činjenica da se generisanje mržnje kod nas, narodski rečeno, isplati. Najviši državni funkcioneri oko sebe ne generišu ništa drugo osim mržnje. Predsednik Republike o svojim političkim oponentima i medijima, bilo kome ko se usudi da kaže rečenicu koja njemu ne odgovara, govori na osion, bahat i nedostojan način, od čega se onda pravi patern, model, poželjan obrazac ponašanja, pa članovi njegove stranke misle da je mržnja nešto što ih preporučuje za napredovanje u društvu. Skupština Srbije je takmičenje u mržnji. Tu nema “p” od parlamentarizma, “d” od demokratije. Tu se takmiče u tome ko će koga više uvrediti, ko će se pokazati kreativnijim u mržnji. Srbijom ne vlada Aleksandar Vučić. Srbijom vladaju mržnja i strah. I sam Vučić je potpuno uplašen i izbezumbljen, a on jako dobro zna zašto treba da se plaši.”, kaže za Media Diversity Institute London/Western Balkans Milenković, koji ističe da je današnja Srbija, u kojoj su solidarnost i empatija u javnom prostoru – incident, autorsko delo Aleksandra Vučića. Sagovornik podvlači da je današnja Srbija vaspitavana na mitu da je Kosovo srce Srbije, na čemu je, podseća Milenković, Vučić dobijao sve izbore, a danas se ispostavlja da ono nije srce Srbije.

“Priča o sporazumu sa Kosovom je generator koji brutalizuje naše društvo. Sledi nam dramatičan period u kojem će se “patriotska Srbija” međusobno zazračunavati, a ono što nazivaju patriotizmom nema nikakve veze s njim. To nakaradno shvatanje patriotizma sada metastazira u vidu medijskih poruka, plakata, poruka na trotoarima, muralima, pravljenjem afera… Postoje, naravno, incidentni slučajevi odbrane zdrave logike. Tih primera solidarnosti i empatije u javnom/medijskom prostoru i nije toliko malo, ali oni i dalje ostaju incidentna mesta, jer je ovde pristojnost počela da se doživljava kao incident. Razlog tome je strah koji vlada u društvu. On je poput virusa, širi se bolje od njega, od korone npr. S druge strane, i hrabrost je poput virusa, i ona bi mogla da se širi da je to poželjan model ponašanja. Zašto nije, odgovor treba potražiti u patologijama našeg društva, jer postoje društva dogmi, u kojima se istine ne preispituju, nego ih kreira jedan čovek, i društva sumnji – razvijena društva u kojima postoji dijalog, razmena misli.”, objašnjava Milenković i dodaje da je Kosovo u svakom smislu postalo višestruko opasno za građane Srbije: ono se svelo na privatno pitanje Aleksandra Vučića, a  predstavnici međunarodne zajednice prišli su mu u “uzmi ili ostavi” ultimativnom maniru – “ko odbije – biće kriv za sve”, što pokazuje da i međunarodna zajednica ima frapantan nivo nepoštovanja ovdašnjih predstanika naroda i samih naroda.

“Njima u Srbiji ništa nije važno osim stabilokratije: da im onaj koji isporučuje daje ono što im je u tom trenutku po volji, a sada je potrebno da se u jeku rata u Ukrajini pokaže da je Evropa rešila neki problem, a to smo mi. Međutim, problem Kosova, a time i stanja u srpskom društvu, potpisao sporazum Vučić ili premijerka Ana Brnabić, neće biti rešen. Neće biti ništa drugačije ni na Kosovu koje ima niz problema, ni tamo se ne poštuju ljudska prava, i odande ljudi beže glavom bez obzira na Zapad… Problemi našeg društva ostaju isti, jer Kosovo ne može biti rešeno tako što će jedan narod biti ponižen, a srpski narod, zbog načina na koji je Vučić vodio pregovore, ima razloga da se oseća ponižen. Mislim, pre svega, na nacionalističku Srbiju – koju su do juče uverovali i vaspitavali na mantri kako je Kosovo srce Srbije. A da o tom Kosovu, i životu koji se tamo odvija (kako Srba tako i Albanaca) nije znala gotovo ništa. Ta Srbija tražiće način da iz tog poniženja izađe – a pošto je jasno da, pošto smo država okružena NATO paktom, taj “izlaz” nije moguće tražiti u novim sukobljavanjima, plašim se da će ti sukobi onda biti okrenuti ka unutra. Ka istrazi tzv. neprijatelja, izdajnika. Umesto racionalnih uvida – verovatno će se tražiti “krivci”. Situacija u kojoj je predsednik države nešto prihvatio – a niko, pa čak ni njegovi najbliži saradnici, ne zna tačno šta. U kojoj on priča jedno, Albin Kurti drugo, a Zapad nešto treće – čisto je sluđivanje naroda koje će, umesto emancipacije, svakako rezultirati produbljivanjem političkog brutalizma koji, trajno gledano, razara samo društvo… Kako srpsko, tako, vrlo je moguće, i kosovsko…”, zaključuje Nebojša Milenković i naglašava da su u svemu tome važni, makar i retki glasovi solidarnosti i empatije prema slabijima, istupi nezavisnih intelektualaca jer istinskih političkih oponenata, sa ozbiljnim programom iza sebe, Vučić u Srbiji nema,

Junak si kad se zauzmeš za slabijeg

A primeri linekerovske solidarnosti u javnom medijskom prostoru Srbije zaista su preretki. Pevačica Seka Aleksić javno se suprotstavila lideru desničarskog pokreta “Dveri” Bošku Obradoviću koji smatra da vantelesna oplodnja doniranim reproduktivnim materijalom iz Španije i Danske zahteva „posebnu moralno-etičku procenu“.

„Uvrediste sve ljude koji se na ovaj način bore za potomatvo, sram Vas bilo. Ko ste Vi da odlučujete i donosite mišljenja? Bog je taj koji će potomatvo da da bilo prirodnim putem, VTO ili donacijom jajnih ćelija i usreći hiljade porodica. Znate li koliko se parova bori na ovaj način?“, napisala je Aleksić na Tviteru, a prenose mediji.

Solidarnost i empatiju u javnom prostoru kad god stigne pali i glumac Milan Marić koji je nedavno kao voditelj domaćeg izbora za Eurosong iskoristio medijski prostor da najširem gledalištu prenese poruku protiv nasilja nad ženama, decom, starijima i LGBT populacijom. Isto tako konzistentno i dugo, moć javne reči i lični integritet za slabije i ugrožene koristi i pisac Vladimir Arsenijević. Od samog početka rata u Ukrajini, Arsenijević organizuje prikupljanje pomoći i javno govori o važnosti razumevanja ukrajinske situacije. U Ukrajinu je odneo i pomoć, a u Srbiji je organizovao rezidenciju za ukrajinske pisce. Razloge za loše stanje u srpskom društvu, pa time i u medijima, za koje se često može čuti da su za sve krivi, Arsenijević, kao i Milenković, vidi u onome što živimo, što je, po Arsenijeviću “posledica revizionizma, samoviktimizacije i apsolutne nesposobnosti da se preuzme odgovornost za bilo šta.”

Na koncu, nije li to najbolji odgovor na pitanje zašto je u srpskom društvu sve više Šapića, i sve manje Linekera?

Tekst je nastao u okviru regionalnog programa Mreža za izveštavanje o različitosti 2.0 (Reporting Diversity Network 2.0).