Vlast koja se osvaja nasiljem, nasiljem i vlada

Autorka: dr Slavica Plavšić

Ne smeju imati medicinske posledice.

Onog trenutka kada tokom izbornog dana imate veliki broj povređenih građana, politički proces izlazi iz institucionalne i pravne ravni i prelazi u sferu fizičkog nasilja. Zdravstveni sistem tada postaje mesto na kojem se beleže posledice društvenog sloma.

Lekari ne vide saopštenja i političke spinove. Oni vide povrede. Vide krv, traume, frakture, potrese mozga.

I svaka od tih povreda ima uzrok. Ako se te povrede dešavaju tokom izbornog dana, onda je uzrok deo tog procesa, a ne nešto što se može odvojiti i relativizovati.

U tom smislu, urgentni centar postaje najtačniji dijagnostički instrument društva.

Ako je pun, to znači da je nešto ozbiljno pošlo po zlu.

Na osnovu informacija koje sam dobila od kolega iz Bora, zdravstvene službe su tog dana radile u uslovima koje su same opisivale kao „haos“ i „ludnicu“, uz veliki priliv povređenih i kontinuirani pritisak na sistem.

Neposredan povod za moje reagovanje bio je prizor koji ne ostavlja prostor za relativizaciju. Novinar Lazar Dinić sa krvavom glavom, nakon što je pretučen dok je obavljao svoj posao.

Gotovo istovremeno, u javnosti se pojavila fotografija vozila sa pančevačkim registarskim oznakama, u kojem su se nalazile motke i sekire.U pokušaju da proverim informacije, lično sam kontaktirala Hitnu službu u Boru. Rečeno mi je da je „užasna gužva“, da imaju mnogo posla i na terenu i u samoj ustanovi.

Upućena sam na prijemno-trijažni centar, gde mi je dežurna sestra, ljubazno ali uznemireno i što je brže mogla rekla: „Ovde je haos. Ludnica.“

Za pacijenta o kome sam se raspitivala dobila sam kratak odgovor: „Na dijagnostici je.“

To nisu političke poruke. To su rečenice iz sistema koji zbrinjava posledice.

Kada zdravstveni radnici počnu da opisuju svoj rad kao „haos” i “ludnica”, društvo je već ušlo u fazu vanrednog stanja.

Samo što to niko neće da izgovori.

Dodatno zabrinjava što, prema svedočenjima sa terena, nasilje nije bilo izolovano, već se javljalo na gotovo svim izbornim mestima. To ukazuje na obrazac, a ne na incident.

Među povređenima nisu bili samo građani, već i studenti i novinari, ljudi koji su tog dana obavljali legitimne i društveno važne uloge.

Pančevo i Bor nisu susedna mesta. Naprotiv, reč je o gradovima između kojih postoji značajna geografska udaljenost.

U takvom kontekstu, pitanje koje se nameće nije političko, već elementarno logičko: da li je reč o spontanim incidentima — ili o organizovanom obrascu koji prevazilazi lokalni nivo?

Iskustvo ne dolazi samo iz izbornih dana, već i iz velikih protesta širom Srbije nakon pada nadstrešnice 1.novembra 2024. godine.

Na tim skupovima se jasno videlo jedno: ljude ne tuku „slučajni prolaznici“. Za nasilje je potrebna organizacija — ljudi, logistika i koordinacija.

Zato ni pojava vozila sa pančevačkim registarskim oznakama u okolini Bora ne može da se posmatra kao usputan detalj, još manje kao slučajnost.

To su stvari koje se ne dešavaju same od sebe. A iz toga proizlazi i nešto drugo, podjednako važno.

Ako je za lokalne izbore u nekoliko manjih sredina bilo potrebno dovoditi ljude sa strane, onda je logično pitanje šta se dešava kada treba „pokriti” celu zemlju.

Jer takva vrsta organizovanog nasilja ima svoje granice.

Ne može da bude svuda u isto vreme.

I upravo u tome je prostor koji ne treba zanemariti.

U takvim okolnostima, govoriti o „nepravilnostima“ postaje besmisleno. Ovo nisu nepravilnosti. Ovo su metode.

Kada se nasilje dešava istovremeno na više lokacija, kada se pojavljuju organizovane grupe, kada se ljudi jure, tuku i zastrašuju, a institucije ne reaguju, onda više ne govorimo o incidentima, već o sistemu.

Izostanak adekvatne reakcije policije u takvim situacijama ne može se posmatrati kao neutralnost. Nečinjenje u kontekstu nasilja jeste oblik saučesništva, jer šalje poruku da je nasilje dozvoljeno ili makar tolerisano.

Ako je cena „pobede“ broj povređenih, krvave glave, polomljene kosti i ljudi koji završavaju u urgentnim centrima umesto na biračkim mestima, onda to nije politički rezultat.

To je medicinski bilans nasilja.

A takav ishod se ne može nazvati pobedom.

To je, najblaže rečeno, Pirova pobeda.

A u suštini — poraz.

Poraz institucija koje nisu zaštitile građane.

Poraz države koja nije obezbedila zakonitost.

I poraz društva koje je dovedeno u situaciju da nasilje posmatra kao sastavni deo političkog procesa.

Ovo nije početak.Nasilje ne traje od juče, već traje mesecima i postaje sve ogoljenije, sve otvorenije.

Više se ne prikriva. Više se ne poriče. Samo se ponavlja i svaki put sve surovije, ali i perfidnije.

I to uz poruku koja je možda najopasnija od svih. Da je nasilje dozvoljeno.

Kada nasilje sprovode organizovane grupe, a institucije koje bi morale da štite građane izostanu ili reaguju selektivno, tada se granica između države i nasilja briše.Tada nasilje prestaje da bude incident, već postaje mehanizam.

I to više ne vide samo građani. Ne vide to samo analitičari i novinari. To vide i međunarodni posmatrači.

Zato se ovde više ne postavlja pitanje da li je društvo demokratsko, već pitanje da li je išta od demokratije i ostalo.

Jer tamo gde zakon ne štiti građane od nasilja — nasilje postaje zakon.