„Uroš Predić“ – Knjiga evidencije (FOTO)

Autor: dr Slavica Plavšić

Škola koja traje 162 godine. Dovoljno dugo da pamti različite države, različite vlasti i različite ideje o tome šta obrazovanje jeste, danas je dovedena u pitanje ne zato što je ukinuta, nego zato što joj se oduzima smisao.

Formalno, sve postoji.

Postoji zakon, procedure, v. d. direktor. Postoji upravljanje, makar i privremeno.

Ali suštinski, ništa ne funkcioniše.

Nastavnici glasaju, ali njihov glas ne utiče na ishod.

Roditelji su tu, ali ne odlučuju.

Školski odbor, koji bi morao biti mesto ravnoteže, čvrsta spona između uprave, učenika, profesora i roditelja, ne postoji baš sada kada je najpotrebniji. I ne može da se izglasa jer ne zavisi od škole, već od gradskih moćnika koji ne žele da u svoj dnevni red uvrste ovu tačku, a kamoli da pomognu rešavanju problema koji su najveći otkad ova ugledna kuća znanja postoji.

I tu dolazimo do ključnog pitanja: zašto je ovakav sistem stabilan i kome odgovara?

Odgovor nije u jednoj odluci, niti u jednoj ličnosti.

Odgovor je u modelu.

U načinu upravljanja u kome je kontrola važnija od poverenja, a predvidivost važnija od kvaliteta.

U takvom sistemu škola nije autonomna institucija, već samo deo lanca upravljanja.

Direktor nije ono što treba da bude: pedagoški lider.

On je tačka kontrole.

Školski odbor nije mesto balansa, već mehanizam potvrde. A nastavničko veće, iako postoji, ostaje bez stvarne snage, kao neuticajna grupa ljudi koja još nije otišla odatle.

Zašto je to politički racionalno?

Zato što je autonomija nepredvidiva.

A kontrolisane institucije su predvidive.

Škola koja ima autonomiju može proizvesti autoritet koji nije politički. Može proizvesti ljude koji pitaju, osporavaju, misle, bune se, ne prihvataju.

Sistem koji teži centralizovanoj stabilnosti to doživljava kao rizik. Zato se zakon ne ruši. Naprotiv, koristi se.

Koriste se njegove praznine:

mišljenje nastavnika koje nije obavezujuće,

mogućnost da se školski odbor ne formira,

prostor da privremeno stanje traje mnogo duže nego što bi smelo.

Sve je formalno ispravno.

I upravo zato je problem dubok.

Jer kada se institucija ruši otvoreno, društvo reaguje.

Kada se prazni kroz proceduru, društvo se navikava.

Pančevo danas pokazuje taj proces ogoljeno.

Škola koja traje skoro dva veka ne gubi kontinuitet zato što nema zgradu ili profesore.

Gubi ga zato što gubi smisao odlučivanja.

Jer institucije nisu zgrade i zidovi.

Institucije su mesta gde važe poverenje i pravila.

Isti obrazac se već decenijama dešava u zdravstvu.

Sada, gotovo istim tempom, gledamo obrazovanje.

Kada obesmislite školu, ne morate da ukidate obrazovanje. Dovoljno je da ga učinite nepouzdanim.
A nepouzdan sistem ne stvara slobodne ljude.

Stvara prilagodljive.

Zato pitanje nije da li neko želi samo neobrazovanu radnu snagu. Pitanje je šta se dobija kada se izgubi obrazovanje kroz regularne, ugledne institucije.

Dobija se društvo koje manje veruje, manje učestvuje i lakše pristaje. Dobija se poslušno i podaničko društvo koje je politički najfunkcionalnije i koje ne pravi probleme. Dovoljno je da sistem funkcioniše tako da proizvodi, stvara baš takve ljude.

Zato Pančevo nije lokalna priča.

Pančevo je ogledalo.

Ogledalo u kome se vidi kako institucija može da opstane formalno, a da nestane suštinski.

I onda se, gotovo kao odgovor na sve to, desilo nešto što nijedan pravilnik ne može da predvidi.

Protest.

Ne kao buka. Ne kao bes bez oblika.

Ispred Gimnazije „Uroš Predić“ u Pančevu stajali su učenici, profesori, bivši đaci i građani. Masovno, dostojanstveno, odlučno. Ne zato što ne razumeju proceduru, nego zato što je previše dobro razumeju i vide gde je izigrana.

Počeo je protest kao precizno osmišljena, gotovo nušićevska scena u kojoj je društvo pokušalo da vrati smisao onome što mu se oduzima.

Moji mladi, lucidni zborani iz Zbora Centar Pančevo, u roku u kome se u ovoj zemlji obično ne može ni zakazati sastanak, uradili su ono što institucije nisu.

U nedelju kasno uveče stigla je informacija da gimnazija nije na dnevnom redu zasedanja Skupštine opštine Pančevo. U ponedeljak se saznalo da ipak jeste.

U utorak uveče desio se veličanstveni protest.

Na čelu kolone, lično i važno, brkovima i bradom — upravo Uroš Predić.

Ne onaj iz udžbenika, nego živi simbol: frak, cilindar, naočare, brada i brkovi… i, gotovo drsko savremeno, nonšalantno opuštena kravata i crno-bele duboke starke.

U rukama crveni školski dnevnik. Knjiga evidencije.

U hodu, šeretska ozbiljnost koja je više ličila na opomenu nego na performans.

Iza njega išli su građani.

Od gimnazije do gradske uprave, u tišini, sa svojim mislima, ili u buci kao opomeni da probleme treba hitno rešavati. Jedna mlada „profesorka“ je čitala i obrazlagala odluke.

Ne kao administraciju, nego kao presudu zdravog razuma.

I delila jedinice. „Sedi, jedan“, čulo se gromoglasno.

Pljuštale su jedinice onima koji su mesecima pokazivali da ne znaju ili neće da rade svoj posao.

A „Uroš Predić“ ih je, sa pažnjom kakvu institucije više ne pokazuju, upisivao u dnevnik. Prvi put posle dugo vremena, sa razlogom.

To nije bio protest protiv jedne odluke.

To je bio pokušaj da se obnovi značenje.

Kada institucije prestanu da ocenjuju stvarnost, društvo počinje da ocenjuje institucije.

I možda je upravo u tome najvažnija slika Pančeva danas.

Ne u tome što je tačka dnevnog reda skinuta jer je pronađen još jedan, navodno protivzakonit proceduralni razlog da se ništa ne desi.

Nego u tome što su građani pokazali da razumeju šta se dešava.

I da odbijaju da na to pristanu.

Ovo više nije pitanje jedne škole, već pitanje da li ćemo pristati da sve što ima smisao, znanje, odgovornost, autoritet, bude svedeno na formalnu proceduru bez sadržaja. I da li ćemo, kada se to desi, ćutati.

Pančevo je dalo odgovor i zato je sinoć bilo važno.

Zbog transparenta bivših učenika sa likovima onih koji su iz te škole izašli. Transparenta slikara Uroša Predića, pesnika Vase Živkovića, naučnika Mihajla Pupina, sportistkinje Nađe Higl, književnika Miloša Crnjanskog i glumca Nebojšu Glogovca.

Zbog osećaja da se brani nešto što je veće od svih nas pojedinačno.

Zbog mladih koji su pokazali više političke i društvene zrelosti od onih koji o njihovim školama odlučuju.