U medijskoj mreži

Piše: Zoran Strika

Tri godine nakon usvajanja, ispostavlja se da je bilo razloga za bojazan u vezi sa implementacijom ovog dokumenta. Strategija je korak ka tome da se, kako se navodi, obezbedi „povoljno okruženje za slobodu informisanja, protok ideja i mišljenja i ostvarivanje javnog interesa što će dovesti do uređenog i bogatog medijskog tržišta“.

Na pragu 2023. godine, vidimo da je domaća medijska sfera daleko od ovakve dokumentovane vizije. To se posebno primećuje u poslednjem vizionarskom delu koji se tiče „uređenog i bogatog medijskog tržišta“.

Sagovornici Javnog servisa, izvršna direktorka Nezavisnog društva novinara Vojvodine Slađana Gluščević, urednica portala Storyteller.rs Vladimira Dorčova Valtnerova, te direktor portala Zrenjaninski.com Željko Balaban, već su, u posebnom tekstu (LINK), ukazali na to da je tržište u Srbiji daleko od uređenog, te da se lokalni mediji nalaze u izuzetno nepovoljnom položaju – daleko od očiju od agencija iz Beogradu, okrenuti ka kompanijama sa malim marketinškim budžetima, koje su previše blizu lokalnih moćnika.

Medijska strategija vrlo precizno uočava tržišne probleme sa kojima se suočavaju lokalni mediji. Iz tog razloga su i predložene određene mere, poput smanjenog uticaja države na medijskom tržištu, kako bi postojali „jednaki tržišni uslovi za sve medije“.

Tako se u jednom od ciljeva Strategije navodi i „uspostavljeno funkcionalno, održivo i fer medijsko tržište zaštićeno od političkog uticaja“. Tri godine od usvajanja ovog dokumenta, izvršna direktora NDNV Slađana Gluščević kaže da smo, nažalost, daleko od scenarija zamišljenog u Strategiji.

„Politički uticaj se ogleda kroz medije koji su pod kontrolom vladajućih političkih stranaka i oni su za poslušnost nagrađeni oglašivačima. To je sasvim ‘funkcionalan sistem’ – regulatorna tela stavljena su u funkciju vladajuće partije, oglašivači su, takođe, dobrim delom pod njenom šapom i kao rezultat imamo medije koji se pretvaraju u alatke kojima se vlada. Gotovo svi drugi su diskriminisani. Postoje lokalni i specijalizovani mediji koji su van pomenutog sistema, a uspevaju da obezbede komercijalni prihod kroz oglašavanje, ali oni ipak nemaju veliki uticaj na javno mnjenje“, navodi Gluščević za Javni servis.

Postavlja se pitanje šta u takvoj situaciji raditi i imaju li lokalni mediji razloga da se nadaju nečemu na (ne)slobodnom tržištu? Pojedini se okreću donacijama čitalaca, ali i istraživanja navika korisnika interneta u Srbiji dokazuju njihovu nespremnost da izdvajaju novac za informativni sadržaj. Iz tog razloga, ni direktor portala Zrenjaninski.com, Željko Balaban, ne smatra da bi ovo moglo da bude sigurno i održivo rešenje.

Pravac u kom bi manji mediji mogli da razmišljaju daje, zapravo, sama strategija kroz meru uređenja pitanja postojanja medijskih mreža i njihovog osnivanja. Naravno, mnogo toga zavisi od državnih činilaca i njihove volje da rade na okruženju koje bi ohrabrivalo organizovanje manjih medija na tržištu. Sagovornici Javnog servisa ukazuju na to da bi ovo moglo da pomogne borbi protiv diskriminatornog položaja u kom su „lokalci“ trenutno. Na ovaj način razmišlja i Balaban.

„Mislim da je umrežavanje profesionalnih medija u ovom trenutku jedan od najboljih načina da se prevaziđu problemi u vezi sa prihodima od oglašavanja. Na taj način se širi publika, u moru portala se izdvajaju oni koji profesionalno rade svoj posao, a i lakše može da se parira nacionalnim medijima“, dodaje Balaban.

Sa njim je saglasna i Slađana Gluščević, podsećajući na to da je sličan primer umrežavanja medija postojao devedesetih godina, u čemu je bitnu ulogu odigrala Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM).

„Mislim da bi rezultate pokazao model u kojem jedan jači lokalni medij stvara mrežu i u nju uvlači par manjih partnerskih medija koji mogu da računaju na resurse vodećeg medija uključujući i marketing, a prema oglašivačima se nastupa zajedno. U svakom slučaju, ima prostora za razvoj poslovnih modela. Recimo, iako je u Srbiji tek u povoju model skupljanja novca od građana za finansiranje medija i svest o tome nije na većem nivou, ipak postoje takvi primeri. Građani plaćaju za medijski proizvod koji je kvalitetan i tu je odnos između njih i medija čist, bez upliva države koja bi kontrolisala kanale i tokove novca ka medijima. Realnost je takva da je Srbija još uvek daleko od toga, ali i ti pojedinačni slučajevi ulivaju bar neku nadu kada je u pitanju opstanak loklanih profesionalnih medija“, smatra izvršna direktorka NDNV.

Urednica i osnivačica srpsko-slovačkog portala Storyteller.rs, Vladimira Dorčova Valtnerova, razmišlja u pravcu diverzifikacije prihoda. Ipak, ukazuje na očigledan problem nedostatka osobe koja se bavi isključivo prodajom, a i onda kada se stvori mogućnost za angažovanjem novog radnika, male redakcije se odlučuju za novinare, jer na taj način žele da jačaju svoje kapacitete.

„Radi se i o potrebi promene ‘mindset‘-a u medijima – da budemo više preduzetničkog duha, jer ako bismo, na primer, angažovali osobu za potrebe razvoja marketinga, na duže staze, kroz dobru strategiju i pristup modernom medijskom marketingu, možda bi bilo realno da kroz oglašavanje povećamo prihode koje bismo mogli usmeriti ka angažovanju nove osobe, ali ovog puta – novinara/ke. Možda nije lako, ali možda nije ni nemoguća misija”, zaključuje Dorčova Valtnerova.

Imati viziju znači i videti, prodreti u budućnost. U periodu donošenja Medijske strategije, postojala je vizija da ona nešto promeni, pa su u skladu sa tim predlagane i mere. Tri godine od usvajanja važnog dokumenta, možemo da vidimo šta znači kada vizija ostane zaglavljena u okvirima A4 papira.