Treći val i istorijske lekcije

Piše: Muharem Bazdulj

Zanimljivo bi bilo analizirati tu potrebu sa psihološke tačke gledišta. Po većini istraživanja, nasilničke fantazije su karakteristične za muškarce sa psihotičnim ispadima i zavisničkom sklonošću ka opijatima. U nekim novijim radovima, fantazije o aktivnom učešću u nasilju u pravilu imaju muškarci sa iskustvom bivanja žrtvom bulinga, sa višestrukim romantičnim zaljubljivanjima okončanim odbijanjem i odbacivanjem te frekventnom konzumacijom video-sadržaja sa tematikom nasilne pornografije.

Postoje istorijske situacije u kojima je nasilje neizbežno, ali to se obično dešava bez ikakve prethodnog teoretisanja i fantaziranja. Danas i ovde se čini da nasilje prizivaju oni koji kao da su izašli iz poznate replike u Kaufmanovom filmu Rising Sun (1993.) kad lik koga tumači Šon Koneri (kapetan Džon Konor) kaže: „Ako kreneš da primeniš nasilje, već si izgubio.“

Pišem sve ovo zapravo zbog teksta koji je ovih dana na jednom portalu objavio „advokat i nekadašnji član DS-a i Narodne stranke“ Vladimir Todorić. Zanimljivo struktuisan tekst ima majstorski lociranu poentu.

Ključna teza kao da anticipira rezultate najnovijeg izveštaja Fridom hausa po kome su Srbija i Crna Gora ispale iz kategorije „delimično konsolidovanih demokratija“ i dospele na listu „hibridih režima“. Po Todoriću Srbijom i Crnom Gorom vlada kriminalno-diktatorska hobotnica, s mentorstvom iz međunarodne zajednice, pa ju je nemoguće smeniti na izborima.

Dva zaključna pasusa njegovog teksta glase doslovno ovako: „Kriminal drži u šaci države Srbiju i Crnu Goru i sve njihove institucije – to je stanje stvari. Legalna promena vlasti preko državnih institucija preko izbora je nažalost nemoguća. Takođe je naivna i neosnovana pretpostavka da će se promenom spoljnopolitičkih okolnosti doći do promene vlasti. Ucenjene krpe bez integriteta imaju zadivljujuće dug rok upotrebe. Možda je zaista tačno to da su male bivše jugoslovenske republike nemoćne da steknu maker delimičnu ekonomsko-političku nezavisnost; možda je to jedino bilo moguće unutar zajedničke države. Promena je jedino moguća onako kako inače diktatori odlaze sa vlasti. Da postoji miran način da diktator ode sa vlasti, istorija bi ga poznavala. Međutim, to podrazumeva žrtve za koje je pitanje da li trenutna opozicija u Srbiji i Crnoj Gori ima hrabrosti da ih plati i da istraje u borbi.“

Ključna rečenica u finalnom pasusu i u celom tekstu je pretposlednja: „Da postoji miran način da diktator ode sa vlasti, istorija bi ga poznavala.“ Zato i kažem da je poenta majstorski locirana; neki vrhunski stilisti su tvrdili da pravi umetnik poentu uvek smešta u pretposlednju rečenicu ili pretposlednji stih. Sve ostalo što Todorić kaže u ova dva pasusa je čisti impresionizam. Koliki je rok upotrebe „ucenjenih krpi“ nije zaista nešto o čemu je moguće ozbiljno raspravljati. Međutim, kad Todorić kaže: „Da postoji miran način da diktator ode sa vlasti, istorija bi ga poznavala“, to bi trebalo da zvuči kao autoritativna politološka ocena da nikad u istoriji nijedan diktator nije otišao sa vlasti mirnim putem. Dakle, ako Srbijom i Crnom Gorom vladaju diktatori (a Todorić kaže da je tako), nasilje je jedina šansa da ih se smeni.

Efektno to zvuči, ali nije tačno. Ne ovo jesu li Vučić i Đukanović diktatori, to me ovde ne zanima, nego to da istorija ne poznaje miran način da diktator ode s vlasti.

1991. godine, Semjuel Hantington je objavio knjigu The Third Wave: Democratization in the Late Twentieth Century odnosno Treći val: Demokratizacija na kraju dvadesetog veka. U njoj se bavi slučajevima nekih šezdesetak zemalja koje su od 1974. godine i portugalske „Revolucije karanfila“ do početka devedesetih godina proteklog veka prošle kroz neku vrstu tranzicije od diktature ka demokratiji.

Analizirajući različite forme diktatura i različite forme tranzicija, Hantington eksplicitno navodi da su pojedine diktature srušene izborima. Na 121. stranici prvog izdanja ove knjige (University of Oklahoma Press, Norman i London), Hantington piše: „U Indiji i Čileu, diktatori su raspisali izbore sa čvrstim, ali pogrešnim uvjerenjem, da će ih birači podržati. Kad se to nije desilo, oni su ipak, za razliku od Markosa ili Norijege, prihvatili izbornu presudu.“

Da je knjiga pisana deset godina kasnije, ovom spisku bi se mogao pridodati i Slobodan Milošević. Petog oktobra nesumnjivo ne bi bilo da mu nisu prethodili izbori na kojima birači nisu glasali onako kako je Milošević očekivao.

Moguće je, naravno, braniti tezu da ovaj režim ne bi mirno predao vlast, čak i da izgubi izbore. To spada na teren spekulacija, ali je legitimno. Besmisleno je, međutim, tvrditi da diktatori nikad u istoriji i nikad na svetu nisu smenjeni sa olovkom u ruci, pukim izlaskom na birališta. To je samo jalov pokušaj da se racionalizuje i normalizuje vlastita politička impotencija.

Legitimitet izbora koji su pred nama ne doima se savršenim, ali to nije razlog da se izbori kao takvi anuliraju kao sredstvo promene vlasti. U parafrazi one cinične Čerčilove opaske, oni svakako imaju milion mana, ali niko još izmislio bolji i za jedno društvo dugoročno korisniji način da se vlast menja.