Šta je država Srbija trebalo da uradi 3. maja, a nije?

Piše: Snežana Miletić

“Would you know my name?
If I saw you in heaven
Would it be the same?
If I saw you in heaven

I must be strong
And carry on
‘Cause I know I don’t belong
Here in heaven”

(“Tears in heaven”/Eric Clapton)

DESETORO DECE OŠ “VLADISLAV RIBNIKAR” STRELJAO JE NEKO KO IMA IME I PREZIME, KO IMA RODITELJE, NEKO KO JE 3. MAJA – OČIGLEDNO – SRUŠIO DRŽAVU, SAMO ŠTO SE TA DRŽAVA PRAVI DA TO NE VIDI. ALI VIDE GRAĐANI. I UPLAŠENI SU. ZGRANUTI. BESNI. KIPTE. I NEĆE ĆUTATI. NIJE VREME ČUVANJA POZICIJA. VREME JE DA SVI PROGOVORE.

ŠTA JE DRŽAVA SRBIJA TREBALO DA URADI 3. MAJA, A NIJE?

Da zatvori školu “Vladislav Ribnikar” odmah, jer je ona 3. maja u 8.40 prestala biti škola i postala gubilište i groblje desetoro nevinih ljudi, preko čije se krvi nije smelo gaziti, ni bukvalno, ni u bilo kom drugom smislu. Ni toga, ni narednih dana.

Da smesta u školu dođe predsednik države, gradonačelnik Beograda, ministar prosvete, zapravo cela Vlada Srbije. Da bude ispred škole, s preneraženim roditeljima, porodicama, Beograđanima. Trebalo je da, od trenutka kada su građani počeli da dolaze pred oba ulaza škole, donose cveće i igračke, ostavljaju poruke i pale sveće, predsednik Srbije sedne na asfalt u Kralja Milutina i tu ispred ulaza u “Ribnikar” da sedi i ćuti, danima sa zanemelom Srbijom. Da s druge strane škole, ispred ulaza u Svetozara Markovića, na koji su 3. maja, učiteljice i učitelji, u nadljudskom podvigu, u tihom trku izvodilI mališane iz škole, na asfalt, koji je ječao od bola, trebalo je da sedne gradonačelnik Beograda. Koji, nikako nije smeo da ostane na odmoru, na kojem je, kaže, bio. Nije to bio trenutak za odmor, niti za bilo kakav privatni trenutak, osim ako su mu, nedajbože, bila bolesna deca. On je službenik države Srbije i ne može se ponašati privatno u krajnje tragičnom i dramatično neprivatnom trenutku naše zemlje. To jednostavno nema veze sa zdravim razumom i ispravnim rasuđivanjem. U nekoj drugoj, uređenoj zemlji, zbog privatnih i ovako pogrešnih gesta, odmah bi pala cela vlada.

Streljana deca – svedočanstvo našeg pada

Istog dana, i narednih, trebalo je kod Škole “Vladislav Ribnikar” neprekidno da bude i poglavar Srpske pravoslavne crkve. Trebalo je skrušeno da hoda od jednog ulaza do drugog i bude uz narod. Moralo je u tim, i svim potonjim trenucima povodom ove tragedije, u njemu da zvoni svako crkveno zvono u gradu. Nije morao čak ni da govori reči utehe, kao što nije trebalo da izgovori ni preteće reči pastvi koja misli drugačije od njega, a nije bilo prošlo ni 40 dana od kako su deca streljana, posebno nije smeo da izusti rečenicu da “Zlo nema ime i prezime”. Svako onaj ko je čitao osnovnu vest od 3. maja, zna da decu nije streljala nijedna zajednička imenica: zlo, demoni, zapadne vrednosti, igrice, neki akcioni ili horor film, pa ni “Američka tragedija”, internet, neka sekta, neko ko je “za” ili “protiv” predsednika, koga je desetak dana kasnije – niko ne zna kojim povodom – podržao. Desetoro dece OŠ “Vladislav Ribnikar” streljao je neko ko ima ime i prezime, ko ima roditelje, neko ko je 3. maja – očigledno – srušio državu, samo što se ona – država – pravi da to ne vidi. Ali vide građani, i uplašeni su. Zgranuti. Besni. Kipte…  I neće ćutati… Laž ne sme biti opcija.

Tragičnog 3. maja, svi oni koji su svoje znanje i pamet stavili u službu neznanja i nepameti, morali su da se dozovu pameti i vrate svojoj stručnosti. Morala je to da učini i žena koja, kažu, kao musketari mačem, ume da barata gama nožem. Morala je ponovo da obuče beli mantil, umesto što kopira dres kod srpske psovačice koja ruši mikrofone u skupštini, iste one koja se, iako i sama ima dete, pet dana kasnije, s osmehom u fotošopu, zajebavala nad tragedijom devetoro streljane dece. U svim ovim slučajevima, očigledno je u proceni svetski promašio ceo državni i crkveni trust mozgova i PR ideologa. Sram ih bilo!

Toga dana i svih narednih trebalo je dobro odmeravati reči, ne lupetati, ne zloupotrebljavati tragediju za političke poene, ne optuživati zapadne vrednosti, ne crtati patetična srca preko murala. Ako je jedini program srpske opozicije to da svako malo precrtava lice čoveka koji je na sudu, koji priznaje država Srbija, osuđen za zločine protiv čovečnosti i koji je nekoć, bespovratno u smrt, odvodio nečije druge četrnaestogodišnjake, neka zauvek zaćuti. A toga dana, i dana posle njega, i vlast i opozicija, morali su da biraju reči. Morali su. Zločin koji se odigrao u osvit 3. maja, u predstojećim danima tuge i žalosti nisu smeli da upotrebe ni levi, ni desni, ni vlast, ni opozicija, ni hrišćani, ni ateisti, ni proruski, ni prozapadno orjentisani građani, niko živi. Niko normalan. Budale je trebalo ućutkati. Nije smelo biti podela. Nije bilo bitno, jesi li Vučić, Tadić, Đilas, Šolak, bilo koji “ić”, “ak” ili “as”.  Trebalo se uozbiljiti. Trebalo je samo shvatiti da u tom trenutku postoji dobro i zlo. I da zlo ima ime.

Odgovornost rukovodstva “Ribnikara” za masakr, i sve ono pre njega

Već tog užasnog 3. maja, ostavku je trebalo da podnese ministar prosvete, ali ne pre nego što je ostavku dalo rukovodstvo škole. Direktorka, njene dve saradnice – psihološkinja i pedagoškinja. Zašto? Zato što su na čelu škole u kojoj su streljana deca. I zato što se sada mora otkriti zašto su godinama prikrivale razne oblike nasilja u toj školi, koji nemaju direktne veze s tragedijom od 3. maja. Ako ne znaju i ne razumeju zašto ih moraju dati, kao što se jedna od njih ovih dana šepuri izjavama po školi, da ona nikome neće dati ostavku, onda je to razlog više zašto ne treba da vode ovu školu. Dobro je da je bar ministar prosvete dao ostavku, makar i sa zakašnjenjem. Bilo bi lepo misliti da je ostavku, koja još uvek nije usvojena, podneo kao duboko moralni čin. Ako zaista jeste, onda je čovek, ali ako je procena da je njegova glava najmanje što se mora dati u ovom trenutku da bi se umirila javnost, progrešna je. Jer javnost nije mirna, iako upravo to stoji u dokumentu Vlade Srbije koji je dostavila Skupštini Srbije, kao Izveštaj o bezbednosnoj situaciji u Srbiji, nastaloj posle masovnih ubistava u beogradskoj osnovnoj školi i okolini Mladenovca (Niko više ne pominje mladenovačke žrtve… Potpuno refokusiranje…). Zaključna ocena tog dokumenta je neistinita. Laž je da je stanje javne bezbednosti stabilno. Niko normalan ne može biti stabilan posle svega, ni 15 dana kasnije. Lažno dizanje morala nije opcija. A najavljeni i zadati, uprkos zdravom razumu, povratak u školu, još je jedna greška. Greška za greškom.

Tragediju brišu lokvama krvi

Trebalo je da nas ova tragedija sve smesta osvesti, da nije sve bruto i neto. Da nam sveto moraju biti bar deca. Deca – imate ih? Ne morate ih imati da biste osećali ovu tragičnu epopeju. Pomislite samo, šta biste radili da su vam streljana 3. maja? Tražili biste pet dana kasnije da uđu u školu gde je bio masakr, da glume da se ništa nije desilo, dopustili biste da hodaju hodnicima po šarenom betonu s kojeg su koji dan ranije obrisane krvave lokve u kojima su ležala nevina dece, dopustili biste da prolaze pored učionica u kojima su se ispod mrtvih tela svojih drugova krila neka druga deca da bi preživela, pored učionica iz kojih su se između dva šaržera neki uspeli spasiti, pored mesta gde su se pod klupu sakrile dve naivne devojčice ne bi li tako izbegle metak… Dopustili biste da se sada, kako se insistira na razne načine, čak i pretnjama roditeljima koji neće da puste decu da se oporavljaju na stratištu tuđe dece, preživela deca grle po hodnicima smrti? Da li biste oćutali da se vašoj deci poruči: “Ako neće u školu, neka se ispiše.”, a upravo to je, cereći se pred nekolicinom roditelja, rekao cvećar iz Vranja, delegiran da bude kurir koji će preneti poruku s vrha. Vrha, čega? To je bila poruka roditeljima s kojima se, inače, svih dana posle tragedije, naredbodavno, komuniciralo preko viber grupa, jer se za uživo nije imalo petlje, a ni kompetencije. I to je radilo rukovodstvo škole u kojoj su streljana deca. I onda unesrećeni roditelji ubijene dece i zaprepašteni preživele dece, umesto da se puste da, jedni – na miru tuguju, a drugi – pokušaju da zaleče rane, saznaju iz viber poruka, da drugi roditelji, pod pritiskom škole i delegata bliskih vlasti, naročito onog naprasno preobraćenog nakon sastanka sa skupštinskom psovačicom, vraćaju decu u školu da gaze po jedva osušenoj dečjoj krvi. Uz reči nekih roditelja, da se sada njihova deca grle s učiteljicama u školi! Pa ko je ovde lud? Zar je čovek školu osmislio za grljenje, zar je njen cilj grljenje, pogotovo grljenje sada odjednom, i to na mestu masakra? Pa i s najboljim učiteljicama? Za škola ne bi trebalo je da bezbedno mesto u kojem deca uče slova, brojeve, sabiranje i oduzimanje, da crtaju, slušaju o muzici i bontonu, kulturi stanovanja i življenja, da se međusobno upoznaju i prepoznaju, prihvate i povežu. Učiteljica je tu da sve to koordinira – u sigurnom okruženju, a ne pored šest ili 60 policajaca na ulazu. Deca se grle kod kuće. Grle ih najbliži, jer je to jedini istinski zagrljaj, bez ikakvih kalkulacija. Sve druge priče su održavanje pogrešnih ljudi na važnim mestima za budućnost naše dece, ili, puko održavanje ličnog komoditeta.

Pomoći nastavnicima i onima koji su brisali krv

Isto tako, tog užasnog dana kada je cela Srbija morala stati, trebalo je odmah pomoći svim nastavnicima, naročito onima koji su videli mrtvu decu, vikali ima li preživelih, okrvavljenima opipavali puls, onima koji su s vrata učionica, na hodniku videli ubijenog čuvara Dragana, pa potrčali u svoja odeljenja da nekako ućutkaju decu i tako ih možda zaštite. Trebalo je pomoći celom osoblju škole koje se u toj smeni našlo na mestu tragedije. Onima koji su brisali dečju krv, i njima je trebalo pomoćI. – A zna li neko gde je u tom trenutku bila direktorka škole??? Može li se to proveriti na kamerama koje su proveravali istražni organi, kamerama koje su zabeležile svaki detalj masakra učenika, kamerama koje su i ranijih dana, nedelja i meseci, možda i godina, moguće beležile sva kretanja učenika u toj školi, pa i onih koji su u tom vremenskom periodu, nevezano za trećemajsku tragediju, zlostavljali drugu decu? Hoće li se proveriti? Umesto toga, nastavnicima je nekoliko dana kasnije, kad se pročulo da su počeli da progovaraju i da smatraju da se školska godina posle tragedije ne sme nastaviti, poslat vanredni inspekcijski nazdor koji je od njih tražio da se hitno sredi i predoči sva papirologija, dnevnici, sve što se tiče stručnih i odeljenskih veća. Čemu? Da se ućutkaju oni koji su bili jedini pribrani u tragediji i koji su spasili našu preživelu decu. A gde je bila direktorka?

Nadasve, u danima nakon tragedije, nije se smela refokusirati i reprogramirati priča o tragediji, nije se smelo pričati javno o privatnim i nebitnim stvarima, vezanim za istragu i osumnjičenima za zločin i tako ometati istragu. Nije se smelo govoriti o tome ko je lupao glavom o zid, a ko samo dostavljao odeću, prenositi rekla-kazala informacije koje su samo uvećavale šok ljudi i ometale istragu. Nije se smelo govoriti o imovinskoj karti i društvenom statusu onih pod istragom. Da li se tim rečima možda imalo sugerisati da ih njihov društveni status može zaštiti od moguće kazne, onako kako su statusom svojih roditelja, godinama, od sankcija i kazni za vršnjačko zlostavljanje i nasilje nad “ničijom decom”, bili štićeni pojedini učenici OŠ” Vladislav Ribinikar”, ogledne već dugo samo po tome što je u njoj bilo moguće da sve to prođe nekažnjeno ako si “nečije dete”.

Nečija i “ničija deca”

Nije se, nikako, mimo znanja i konsultacija s roditeljima, smelo donositi odluke o nastavku daljeg školovanja preživele dece i njihove socijalizacije nakon traume.

Uz sve to, trebalo je odmah pročešljati i suspendovati FB profil škole, poskidati sve fotke đaka koje su u narednim danima zloupotrebljavane za pravljenje lažnih profila s kojih su slate pretnje, čak i deci koja su direktno preživela pucnjavu, te razni nedopustivi video snimci. Stav je škole, međutim, da se nalog neće deaktivirati, jer su fotografije đaka već zloupotrebljene, da se to dešavalo i ranije, pa je uspaničenim roditeljima poručeno da se obrate advokatima i policiji kako bi se sporni sadržaji uklonili. Rečeno je, takođe, da svaki roditelj koji hoće da se fotografija njegovog deteta skine sa školskog profila, mora u školu doneti popunjen i potpisan iskaz/obrazac za to.

Trebalo je strogo kontrolisati i FB grupe i sve druge duštvene mreže (to je od svega nabrojenog, bar smo tako izveštavani, jedino rađeno), a još uvek po netu ima raznih postova, koji na razne načine zločin imenuju kao ubermensch delo. Te koji veličaju zločin, treba ne samo privesti, njih i njihove roditelje, već ih i ozbiljno, ali baš ozbiljno, novčano kazniti, jer samo kad po novčaniku udariš jako – možda dobiješ čoveka od budale. Trebalo se povezati i sa stranim timovima za praćenje, suzbijanje i kažnjavanje visokotehnološkog kriminala, jer naopaki glorifikatorski fras se prošio i mimo Srbije.

Na sajt škole trebalo je odmah staviti vest o tragediji, postaviti crni flor, napisati saučešće stradalima i reči utehe, a ničega od toga i dalje nema, osim dodatog ž.r za žrtve tragedije. Škola se i dalje pravi luda. A ne bi trebalo. Jer, pobijena su deca. Trebalo je odmah u svim drugim školama empatizovati decu o tragediji, a ne kao u jednoj beogradskoj gimnaziji, 4. maja dati deci test iz fizike. Sila masi – šta daje do ljude na ulicama?

Istog dana tragedije trebalo je zabraniti medijima, a posebno iskontrolisati tabloide, da romantizuju tragediju, zabraniti da prenose šta je rekao komšiluk, bilo čiji, šta kaže Pera, Mika i njegova tetka od strica. Niko ništa više nije trebalo javno da kaže o zlu koje ima ime. Trebalo je time da se bave samo istražni organi. Nek se bave i dalje. Deo tih istraga, imperativno je važno, da bude i rukovodstvo škole. Zato mora dati ostavku. Odmah. I zbog masakra, i zbog toga što su mnoga deca “Ribnikara”, pod njihovom vlašću i zataškavanjima, tu preživela razna nasilja, o čemu je rukovodstvo škole uredno godinama bivalo obaveštavano, ali godinama ništa nije preduzimalo. Mnogi roditelji bi o tome mogli štošta sada javno da kažu. Vreme je…

Hoće li i mene sada ubiti?

Trebalo je, čim pre, odmah po tragediji, na nekom posve drugom mesto, daleko od mesta zločina, okupiti preživele, one koji mogu da se okupe i one koji su u stanju da razgovaraju o onome što se desilo. Jer razgovarati se mora. S ozbiljnim stručnjacima, u skladu s odlukama roditelja. Deca, posebno sedmaci, ne razumeju zašto se tragedija desila, šta ju je iniciralo, zašto je u njih pucao njihov vršnjak s kojim su išli u istu školu, razred, koga su znali, sretali po rođendanima, na ekskurziji do Lepenskog vira, s kojim su zimus bili na predstavi u “Dušku Radoviću”… Sada se međusobno gledaju, odmeravaju, pokušavaju proceniti šta se krije iza lica drugih, običnih trinaestogodišnjaka, njihovih drugova? To je velika enigma za njih, kao i za nas, a u istu spada i odgovor na pitanje jednog majušnog školarca: “Da li će i mene ubiti kad dođem u školu?

Mnogima u danima posle tragedije, nije bilo ni do čega, nije im ni danas, ali se decu moralo odmah regrutovati za život. Naravno, nipošto ne u zgradi gde su streljani njihovi drugovi. Nikako pod patronatom onih koji su do masakra vodili školu. Naročito ne s nekim ljudima koji dolaze i odlaze iz škole da bi, kako se tvrdi, pružili nekakvu pomoć, a zapravo nemaju nikakav plan, ni program na tu temu. I to su uspeli da isfejkuju.  Jednog dana je decu vidala psihoterapeutkinja-vrač, koja im je – u zgradi škole “Ribnikar” – sugerisa da se konektuju s dušom svojih mrtvih drugova. Vračerku (ne Vračarku) je kao deo terapeutskog tima u školu poslala država.

Istog dana, sve napred rečeno, moralo je da se uradi odmah. Bez odlaganja. Jer već je bilo kasno. Istoga dana, jer svi smo bili u šoku, valjalo se samo setiti, prepisati, šta su drugi uradili u sličnim situacijama. Šta je uradila recimo australijska premijerka Džasinda Ardern. Trebalo je početi od njenih reči: “…I apelujem na sve vas – izgovarajte imena onih koje smo izgubili, a ne ime čoveka koji im je oduzeo život. Možda je želeo da se proslavi svojim zločinom, ali mi mu na Novom Zelandu nećemo dati to zadovoljstvo.”

Trebalo je, dakle, odmah, napraviti tim koji će javnost senzibilisati za žrtve: za devojčicu sa zelenim pramenovima u kosi koja je imala pankersku dušu, za predivnog malog pijanistu koji je veliki kompozitor mogao da bude, za jednu malu uspešnu sportistkinju, za jednu divnu malu devojčicu koja je grlila jedno drugo malo biće, kad je saznala da je žrtva vršnjačkog nasilja u svom malom, malom prvom razredu, trebalo je to učiniti za svu ubijenu decu, čije talente nećemo upoznati nikada više, za sve nastavnike koji su bili pravi Solunci toga dana.

ŠTA DRŽAVA SRBIJA MORA DA URADI ODMAH?

Da preko leta otvori sve institucije kulture i sporta u Beogradu, za svu decu besplatno. Neka sve sponzorište grad. Neka posebno otvore pozorišta za decu, neka ona – u skladu sa svojim obavezama i odmorima, nedeljno igraju bar predstavu. Nešto od toga možda može da se izvodi i na Tašu. Mogu tamo doći studenti FDU i drugih akademija, da igraju svoje ispitne predstave, a polaznici muzičkih škola i akademija mogu da drže koncerte. Za svu decu.

Da Grad Beograd, za svu decu tokom leta, sponzoriše posete: Narodnom muzeju, Muzeju iluzija, Muzeju nauke, Muzeju čokolade, svim drugim muzejima. Da organizuje vožnje brodom po Savi, da sve gradske đipaonice u vidu trambolina budu besplatno otvorene za njih, a možda bi se valjalo raspitati i zašto oni silni stranci u Krunskoj satima džedže u redovima ispred Teslinog muzeja. Tesla, to je onaj naš čovek iz Like, koji je omogućio i rađanje interneta, na kojem su u danima posle tragedije nečija druga deca glorifikovala zločin repujući.

Da organizuje šetnje po Avali, Kosmaju, Fruškoj gori. Južnije i servernije, gde god, ali s ciljem i smislom. Da upriliče odlaske u neki kosmajski ili fruškogorski voćnjak, neko domaćinstvo ili gazdinstvo na vojvođanskom salašu, gde će pomoći u branju voća. Da se organizuje pošumljavanje Beograda i okolice. Kad tako zasučeš rukave i postaneš brat s prirodom, neće ti pasti na pamet da zločinca imenuješ u kralja.

Vežbati um s najboljima

Da im upriliči susrete i razgovore s izuzetnim ženama, pesnikinjama Radmilom Petrović, Jelenkom Marinkov, Mašom Seničić, Milenom Marković, s teniskim asom Novakom Đokovićem, odbojkaškim carem Vanjom Grbićem, legendarnim Sašom Đorđevićem, s trenerom nad trenerima Željkom Obradovićem, da govore s decom o tome kako se bore protiv svojih trauma, anksioznosti i problema. Organizovati im radionice s odbojkašem Andrijom Gerićem, koji fantastično bilduje samopouzdanje i uči kako čovek da ustane kad padne, a to je najvažnija lekcija u životu. Dobra vest je da se um može vežbati, kao što se i mišići vežbaju. Neka deca vežbaju um s najboljima.

Da organizuje susrete dece s ljudima koji su učinili podvige za divljenje: s alasima na Savi i Dunavu koji su spasili ljude što su iz neke svoje neodložne muke skakali u vode tih reka, s vatrogascima Beograda, s ljudima iz Hitne pomoći – da dežuraju i vide šta znači trk za spas nečijeg života, s  detetom koje je pobeglo metku, a onda otrčalo da vidi gde mu je sestra, s tim, tek naizgled običnim smrtnicima, a zapravo istinskim herojima našeg vremena: penzionerom Radoslavom Marjanovićem koji je prodao svoju kuću i novac dao za lečenje Minje Matić, obolele od spinalne mišićne atrofije, s Nikolom Subašićem koji je donirao bubreg i deo jetre najboljem drugu, Katarinom Ilić koja je spasila bebu bačenu u obrenovački kontejner, s petnaestogodišnjakom Stefanom Stankovićem koji samoinicijativno raznosi hranu i druge potrepštine meštanima nekoliko sela u svom okruženju, Miloradom Jurkovićem koji već pet godina pravi i poklanja drvene stolice za hranjenje beba, s Markom Antićem koji je skočio u nabujalu reku da spase sedmogodišnju devojčicu, s aktivistima novosadskog Nurdora, koji pokušavaju da olakšaju život deci oboleloj od raka i njihovim najbližima, pružajući im praktičnu, emotivnu i materijalnu podršku.

Da organizuje čišćenje Starog grada, Zvezdare, Voždovca, Palilule… Da Beograd zablista u trudu nekog pozitivnog kolektivnog zajedništva. Da organizuje da deca kuvaju za gladne u nekoj narodnoj kuhinji, da ih organizuje oko prikupljanja odeće beskućnicima i svratištima, da sakupe igračke za decu bez roditelja koji žive po domovima, da organizuje obilazak dečje bolnice u kojoj vršnjaci primaju hemoterapiju, da posete dom za stare i nemoćne…

Da rašire veliko platno na “Tašu” i puštaju svoj deci, neprekidno, sve balete Aleksandra Ekmana. Za početak “Midsummer Night’s Dream”. Lepota ima moć da leči dušu, oplemeni, da probudi u čoveku ono najbolje. Blistavošću uma, lepota može zaseniti mrak, onaj u nama i oko nas. Uz svu ljubav roditelja, rodbine, prijatelja i podršku svih normalnih građana Srbije, ako sve ovo nabrojano uradimo čim pre ovog leta, možda našu decu spasimo od nas samih i surovog sveta koji smo im zakuvali. Možda u njima, i svima nama, ponovo probudimo uspavanu empatiju, osećaj važnosti zajednice i zajedništva, solidarnosti, pažnje za drugog, a ne da nas nije briga za tragediju, jer smo bili u drugoj smeni, suprotnoj od one u kojoj su oduzeti životi deset ljudi. Jer, inače, ovo ovde će postati jezivija verzija čuvenih “Bandi Njujorka”. Da smo sve prethodno na vreme radili, i da smo u svakom trenu znali gde su nam deca, sigurno novosadskim maturantima u životu ne bi palo na pamet da oko spomenika Miletiću, gde su još uvek stajali cveće i sveće kao sećanje na njihove pobijene vršnjake, pokušaju da igraju “Užičko kolo”, u čemu ih je policija, srećom, sprečila.

Donatorska večera 

Grad bi trebalo odmah da napravi donatorsku večeru – za novu školu. Svi ovdašnji bogataši, ovo im je prilika da se isprse. Bliski vlasti, i oni koji su daleko od nje. Deca moraju da vas ujedine. Čim pre proceniti najbližu moguću lokaciju staroj školi i zdušno je izgraditi i opremiti tokom leta. Odmah imenovati nekoga odgovornog i nepotkupljivog, ako takav još uvek ovde postoji, da nadgleda brzi napredak radova. To su poeni koji donose istinske poene na izborima, ne autobusi sa sendvičima, makar bili i s buđolom. Ne pretnje, pritisci, klimavo radno mesto. Dokažite da radite za našu decu, streljanu i preživelu, zauvek obeleženu ovom tragedijom. 

Gradonačelniku Beograda 

Da li ste već našli plac za novu školu koja će ubuduće nositi imena streljane dece?

Da li ste napravili spisak ljudi koje ćete pozvati na donatorsku večeru?
Da li ste našli preduzimača radova?

Da li ste otvorili sve potrebne javne nabavku za opremanje škole?

Da li ste otvorili novi ž.r. za obnovu škole?

Da li ćete biti na gradilištu, bar jednom nedeljno, dok se škola bude gradila?

Da li ćete sprečiti da se tokom njene izdragnje, iko, pa i jedan jedini dinar, ugradi u njenu izgradnju?

Da li ćete zaslužiti da se onaj ko je jednom davno, posle vaših golova, iz sveg glasa derao “Srbijaaaaaa…..”, ne pokaje gorko zbog toga?
Da li ćete, gradonačelnike Beograda?

Ili možda, tek kao ideja, da nova zgrada “Ribnikara” bude zgrada obližnje Pravosudne akademije, koja se par stotina metara dalje, trenutno sanira i renovira?

Da li ćete to učiniti zbog naše dece, ili bar zbog svoje dece? Zbog dece svih ministara u vladi, premijerkine dece, predsednikove dece, dece bivših i budućih gradonačelnika srpske prestonice, dece roditelja na vlasti i onih u opoziciji, dece roditelja van svega toga, zbog bogate i siromašne dece, one koja su bila voljena, i koja se, jer su živa, mogu voleti još, zbog dece svih građana Srbije?

Da li ćete to učiniti zbog streljanih Adriane, Mare, Eme, Andrije, Katarine, Ane, Sofije, Bojane i Angeline, zbog čuvara Dragana. Zbog divnog druga naše preživele dece koji se još opravlja u bolnici?

P.S.

U petak su deca, koja idu u školu, morala da prođu pored kabineta istorije, gde su streljana deca. Prošli su i pored velikog ulaza, gde je ubijen Dragan, jer su imala fizičko. Plakali su svi, i deca, i nastavnica. Kako zavese nisu bile do kraja navučene na kabinetu istorije, deca su iz dvorišta videla fleke na zidu. Deca koja su to videla, kažu roditelji, više neće ići u školu.