Skriveni saradnici režima

21. June 2023.
Tvrdokornost strukture vlasti u Srbiji u velikoj meri počiva na skrivenim saradnicima režima u institucijama, uključujući i one koji se predstavljaju kao protivnici režima.
tingey-injury-law-firm-DZpc4UY8ZtY-unsplash
Ilustracija. Foto: Tingey Injury Law Firm/Unsplash

Piše: dr Aleksandar Fatić, Fellow, APPA

Kao i u svim sličnim situacijama, prava priroda saradnika režima ogleda se u motivima i privilegijama. Dakle, ključno pitanje je kao ono u krivičnim istragama: „ko ima koristi od zločina“, odnosno, u ovom slučaju, „ko ima koristi od režima“.

Svo vreme, dobar deo privilegovanih saradnika režima koji se predstavljaju kao njegovi kritičari i protivnici direktno profitiraju od tog režima. Neki, direktnim intervencijama režima, dobijaju lične i institucionalne privilegije, radna mesta, finansijsku korist, ličnu promociju, nezakonite aranžmane i angažovanje, nezakonite i nezaslužene „profesure“, upravljačke funkcije, direktna i inirektna politička nameštenja i apanaže. Uprvo u tome leži nesposobnost društva da pomere vlast iz njenog ležišta. Ona je užljebljena u korumpiranom kontekstu onih koji nemaju ni ideologiju, ni vrednosti, ni istinske kompetencije, ali u nedostatku svih tih stvari uživaju društveni status i promociju, samo zahvaljujući podzemnoj podršci vlasti.

Ne počiva ni jedna autoritarna vlast samo na podršci otvorenih „sendvič“ članova. Ti ljudi su svet koji bi glasao i za druge političke stranke kada bi imao neku ličnu korist. Mnogi od njih dolaze na razne mitinge i kontramitinge za 1000, 2000 ili, kako čujem, sada 5000 dinara, a pitanje je da li uopšte glasaju za vlast. Naprotiv, vlast počiva na ljudima kojima je u interesu da održavaju svoju javnu „personu“, kako bi to nazvao Karl Jung, koja nije zasnovana na njihovim stvarnim kvalitetima, znanju ili kvalifikacijama. U nedostatku stvarnih vrednosti na kojima bi se zasnivalo njihovo mesto u hijerarhiji društvenih kompetencija, oni se opredeljuju za podršku vlasti, uz implicitni dogovor o navodnom kritičkom stavu prema vlasti u javnosti. To je pomalo kao ono proverbijalno prostačko „namigivanje“ u kafani, dok se spremate da nekome „smestite“. Tako, nažalost, funkcionišu mnogi intelektualci.

Njima ne smeta da kolegama prenose pretnje, navodno dobronamerno, da se zavlaće u ćoškove iz kojih šire klevete i laži, dok istovremeno, na svetlu sunca, nemaju šta da pokažu kao rezultate svoga rada i svog navodno kritičkog delovanja.

Upravo u postojanju tog sveta, čija imena se lako mogu objaviti i identifikovati, leži potreba za tranzicionom pravdom. U svim postautoritarnim društvima koja su uspešno izašla na svetlo demokratije obavljena je lustracija skrivenih saradnika režima.

U Rumuniji je identifikovan ogroman broj saradnika države među takozvanim „građanskim društvom“.

I dan danas mnogi koji su tada bili na funkcijama služe doživotne zatvorske kazne iako su bili među (blagim i prigušenim) „kritičarima“ Čaušeskua.

U Češkoj je takođe sprovedena prilično detaljna društvena lustracija ove vrste. Tih godina sam radio u toj zemlji i dobro se sećam kako je to izgledalo. U vreme ovog postupka u Češkoj, u Krivičnom zakonu Češke, a to se malo zna, postojala je sankcija „progonstva“, koja je podrazumevala da neko može biti oteran da živi u ruranom delu zemlje i da mu može biti zabranjeno da dolazi u drugi deo zemlje. Radi se o jednoj organskoj kazni koja se zasniva na onome što su restorativni teoretičari kazne nazivali „javnim posramljivanjem“ kao alternativom strogo penalnim formama krivičnih sankcija.

Slično je učinjeno u Poljskoj.

U drugim zemljama postojala je zabrana zaposlenja u javnom sektoru, dakle u organizacijama koje se finansiraju iz državnog budžeta. Opet u nekim zemljama, tranziciona pravda je podrazumevala ozbiljne istrage članova porodice.

Tek kada se dogodi pravo raslojavanje u društvu, koje neće više biti fokusirano samo na ličnost jednog čoveka kao glavnog problema, nego na fenomen dubinske korupcije zasnovan na izbegavanju hijerarhije kompetencija, postaće moguć smislen politički dijalog. S jedne strane, takav dijalog mora biti tolerantan, uz iskazivanje uzajamnog poštovanja ličnosti. S druge, on mora uključivati jednu dozu nemilosrdnosti prema prevarantima i „fejk“ akterima u institucijama, time što će oni biti pre svega izvrgnuti jarkoj svetlosti javnosti u svom pravom liku u svetlu hijerarhije kompetencija, a potom i procesuirani u kontekstu tranzicione pravde. Neki treba da budu zatvorni, a neki treba da izađu iz institucija i prebivaju na društvenoj margini.

Pogledajte kako se ovakvi mehanizmi tranzicione pravde primenjuju i danas, u nekim od najrazvijenijih zemalja. Razmotrite samo kako prolazi porodica bivše škotske premijerke Nikole Sturdžen. Ta vrsta pravde je takođe vrsta tranzicione pravde, u kontekstu političke bitke o statusu Škotske unutar Ujedinjenog Kraljevstva nakon izlaska Velike Britanije iz EU. U SAD, sin predsednika države optužen je za nelegalno posedovanje oružja i neka druga dela. Bivši predsednik je predmet krivičnog gonjenja za veliki broj navodnih krivičnih dela. Sve su to konvulzije tranzicione pravde, koje se uvek aktiviraju kada dođe do političke konfuzije i narušavanja transparentnosti uloga u javnom životu.

Jedan od osnovnih koraka u ovom procesu je javno iznošenje imena. To se ne mora činiti na način klevata i optužbi, nego prosto postavljanjem pitanja, na učtiv ali jasan i argumentovan način. Ova vrsta postavljanja pitanja nije, naravno, prijatna, ali je neophodna da bi se ukazalo na pravce koje tranziciona pravda treba da sledi od početka.

Civilizovano društvoo podrazumeva da se ne čuvaju tajne o zloupotrebama u telefonima i na mejlovima, u prašnjavim arhivama i u poluizrečenim informacijama na hodnicima.

Click