Prilagođena i druge forme neistine

26. Jul 2020.
Čovek se oseća nesigurnim i prevarenim (ili obrnuto) kad zna da nešto nije tačno, a onaj koji mu to govori tvrdi da jeste tačno samo zato što mu to omogućava pozicija s koje govori. Tako je odavno, svakog dana.
Sonja_Ciric

Piše: Sonja Ćirić

Na primer, vakcina protiv korone. Predsednik Aleksandar Vučić kaže da će je Srbija dobiti do kraja godine iako zna da ceo svet zna da vakcina ne postoji. Još uvek nije otkrivena, nema je. I ti ga slušaš šta ti obećava i umesto da se poraduješ, da ti se probudi i pobudi nada, tebi bude još gore zato što na sajtu SZO-a piše da ćeš morati još da popričekaš na spas. A ti si nađavola pismen i radoznao i znaš kako da dođeš do istinite informacije koja te, kao što smo već rekli, životno zanima. Istovremeno, s obzirom da je Vučić predsednik države, dakle neko kome je posao da zna ono što ostali ne znaju, a i zato što si konkretno u ovoj situaciji naklonjeniji da poveruješ u lepu vest nego da ne veruješ, pomislićeš: nemoguće da nas folira. Nema razloga. Parlamentarni izbori su upravo prošli, a predsednički su tek za dve godine.

Ponekad se pitam da li taj neko veruje u to što priča? I kako bi njemu bilo da se od njega očekuje da prihvati nešto što zna da je nemoguće? Sve to mi liči na scenu kad super frajer kaže devojci neatraktivne spoljašnosti da je lepa, a ona, pošto nimalo nije glupa, zna da on nikada ne bi tako nešto izgovorio da mu ne treba seminarski iz feudalne književnosti. I zato mu ne zahvali na komplimentu kao što je red. Iskustvo nam, međutim, govori da će uvek biti onih koji će mu poverovati.

Zašto je problem biti pošten, reći istinu, i pokazati da poštuješ sagovornika? Evo jedan takođe aktuelan ali neuporedivo manje opasan primer od onog sa vakcinom. Srbija trampi sedam slika Nikolaja Reriha za jednu, sto šezdeset šestu, stranicu Miroslavljevog jevanđelja iako nam ih niko nije tražio. Zašto? Zašto dajemo nešto što je naše (jer Rerihove slike su stigle 1933. godine u Beograd inicijativom samog umetnika na trajnu pozajmicu; vidi “Vreme” broj 1469) za nešto što je takođe naše – što svaki atom Miroslavljevog jevanđelja nedvosmisleno jeste? Šta Srbija u stvari kupuje od Rusije Rerihovim slikama? I zašto to ne sme da se kaže? Zamislite ovakvu scenu: počinju vesti na nekom od nacionalnih kanala i predsednik države nam kaže dobro veče, odlučili smo da Rusima damo slike kako bismo od njih dobili – pa sad kaže šta, zato što nam to nešto mnogo treba a nije bilo drugog načina da ga dobijemo. Ne možete ni da zamislite?

Vrh države je nešto u šta se ostali ugledaju, pa je tako neistina postala rasprostranjena pojava u raznim oblastima života. Najčešće se manifestuje u formi istine prilagođene političkim interesima. Na primer, u pomenutom slučaju trampe, ne zna se ni da li je arhimandrit Porfirije Uspenski 1846. godine ukrao 166. list Miroslavljevog jevanđelja ili ga je dobio na poklon od hilandaraca. Ruski naučnici tvrde da mu je list poklonjen, a naša stručna javnost je podeljena (vidi “Vreme” broj 1464). Interesantni su oni orijentisani ka Srpskoj pravoslavnoj crkvi kojoj, razumljivo, ne odgovara ni da se izjasne za krađu jer nezamislivo je da pravoslavni velikodostojnik krade, ali ni za poklon, zato što bi to značilo da su monasi cepkali bogoslužbene knjige. Ukratko, ne sme da se kaže istina čak ni kao naučna činjenica zato što nekom, kome su stručnjaci podređeni, ne odgovara da se zna istina.

Naravno da sam svesna da je Krizni štab najočigledniji i najbolji primer ovako prilagođene istine, ali ne bih o njima. Najviše bih volela kad bi mi neko dokazao da optužbe protiv njih nisu osnovane, zato što hoću da verujem da niko od njih, a svi su stručnjaci dokazanog iskustva u kriznim situacijama (setimo se njihovog početka), ne bi doveo u pitanje svoju struku i lični renome zarad nečijeg interesa.

Tekst je prenet sa portala Vreme.