Pogrešno postavljena pitanja i kultura potiskivanja emocija
Piše: dr Ivana Bašić, naučna savetnica, istraživačica antropologije emocija
Prvo pitanje koje treba postaviti glasi – Da li se mogao izbeći masakr u Mladenovcu da je odmah sutradan, 4. maja, proglašen dan žalosti? Da naša vlada nije podlegla imperativu da se šou mora nastaviti, već da je utakmicu otkazala?
To je bio prvi ispit humanosti koji naše društvo nije položilo.
Drugo pitanje glasi – da li bi se, da je 3. maja doneta odluka o završetku školske godine, desile sve one pretnje i napadi u školama, da li bi došlo do medijskog cirkusa sa dopisima policijskih uprava školama i do afere „pravljenja spiskova“.
Da li bi uopšte došlo do stvaranja lažne dileme – ko je potrebniji, psiholozi ili policija?
Da li bi došlo do stravične situacije da se deca već 5. maja nađu na mestu zločina i tu budu izložena neadekvatnoj grupnoj „muzikoterapiji“?
Da je 3. maja proglašen završetak školske godine u celoj Srbiji, da li bi naše društvo još jednom izdalo decu i podelilo ih na one „koji žele i mogu da idu u školu i polažu ispite“ i one „koji ne žele i ne mogu“? Što podrazumeva ponovo pravljenje nekih spiskova.
Da li je neko razmišljao o tome da li deca iz Dubone mogu da idu u školu nakon tragedije koja je zadesila njihovo malo mesto?
Da li je neko razmišljao o deci (i roditeljima) u svim drugim školama, gradovima, selima u Srbiji koji su bili istinski traumatizovani ovom nesrećom?
I o dečjim strahovima i roditeljskim strahovima za bezbednost svoje dece?
Da se htelo razmišljati moglo se samo doći do zaključka da se nakon tragedije u Beogradu, a posebno i nakon tragedije u Duboni, školska godina morala završiti. Za sve đake. A prijemni ispiti odložiti.
Deca su upijači roditeljskih emocija. Ako im roditeljsko i najbliže okruženje nalaže da budu pragmatični, da nastave sa uobičajenim aktivnostima, da idu u školu i polažu ispite, deca će interiorizovati stavove svojih roditelja. Ako im roditelji daju signal da imaju pravo da se plaše, da ne žele u školu, da je dopušteno da pate, deca će opet najčešće postupati po implicitnom nalogu svojih roditelja. Poznat je fenomen, uostalom, da nekada deca iz veoma problematičnih porodica, po eksplicitnom ili implicitnom nalogu svojih roditelja postaju uzor deca, kako bi „pred svetom“ svojim uzornim ponašanjem prikrila potpunu disfunkcionalnost porodice.
Zašto se nije moglo pretpostaviti da će se to i sada desiti? Da će neka deca, naprosto iz želje da udovolje svojim roditeljima i njihovoj implicitnoj zapovesti da „život mora da se nastavi“ reći da žele u školu, da žele da uče, da polažu ispite itd.
Školska godina je nastavljena a da deca nisu nisu imala vremena da ožale svoje školske drugarice i drugove i da ispolje svoje strahove.
Najprirodnija reakcija na svetu bila je da iz pijeteta prema deci i mladim ljudima koji su svoj život zauvek izgubili, ali i zbog poštovanja sopstvenih emocija, sve u Srbiji stane.
Međutim, mi živimo u društvu (i globalnom i lokalnom) koje se trudi da anestezira autentične ljudske emocije, kao što su strah, bol, tuga, očaj, da ih klasifikuje, podvrgne kontroli, u društvu koje nam govori kako treba da „žalujemo“. Žalovati je glagol koji se retko upotrebljava u svakodnevnom govoru, obično kažemo žaliti, ožaliti, tugovati, jadikovati, oplakati. Naprasna upotreba ovog glagola nam pomalo govori o ukidanju spontanosti i o terapijskom, profesionalnom uokviravanju žalosti.
Ni psihologija nije sasvim pošteđena pritiska dominantnih društvenih narativa. Moglo bi se reći da je u ovom slučaju pobedio narativ „život mora (brzo) da ide dalje“, nalik onome koji nam je nalagao da „naučimo da živimo sa koronom“ (što je rezultralo smrću 58.000 penzionera).
Izgleda da se i u odluke koje su se sada donosile umešala pomalo „pozitivna psihologija“ koja nas nagoni da ignorišemo svoje „negativne“ emocije, a da se fokusiramo samo na one „pozitivne“. Takvim odlučivanjem su zapravo diskriminisana i deca i roditelji koji intenzivnije proživljavaju tugu, strah i bol, koji imaju višak empatije, koji su skloniji anksioznosti. Ta podela se nije smela desiti.
Prilikom donošenja odluka koje se tiču svih, mora se najpre voditi računa o onima koji su nekim traumatičnim događajem najviše emotivno pogođeni. Osim ako ne želimo da stvaramo društvo u kome se autentične emocije potiskuju i negiraju, a nagrađuje pragmatizam, visoka efikasnost, takmičarski odnosi i manjak empatije i solidarnosti.
Završno pitanje glasi da li nam je uopšte potrebna kultura emotivnog potiskivanja, kultura cenzure straha i bola, kultura iz koje će ljubav i empatija biti prognane? Nije li upravo negovanje takve kulture dovelo do ovih strašnih zločina?
(Tekst objavljen je u nedeljniku „Nin“)