Pismo Jelici Stojančić

Piše: Jelena L. Petković

Na parti, na žalost, nisam stigla, iako sam prvi put ove godine pored svih tih super pametnih i super talentovanih starijih kolega, poželela da i ja nešto javno ispričam.

Sudbina je namestila da na početku karijere, na početku 20ih, budem glodur Studenta u vreme kada je ubijen premijer Zoran Đinđić. Broj je bio već u štampi, vratila sam ga da prvi put u životu napravim crnu naslovnu stranu. Omeđena crnilom, žalosna povorka, devojka u crnom kaputu, u suzama, polomljena u bolom, sa cvetom u rukama. Cvetom koji će nekoliko sekundi kasnije zvršiti na asfaltu, pod cipelama tuge, žala i straha, neverice. Ta devojka smo bili mi. Onako amputirani.

Njegovo ubistvo nije bilo samo ubistvo čoveka, premijera. U paramparčad je slomljena sva naša nada. Gurnuti smo nazad u šaht, taman kad nas je godinama utamničene pomilovalo sunce po licu.. a tek smo se do ušiju iščupali. Tek smo bili na prvom koraku od starta najduže utakmice života.

Prošle godine obeleženo je 85 godina Studenta. Mlade kolege koje danas uređuju list pitale su me da napišem nešto o tom broju i tim danima. Ali, ja se u stvari ničega ne sećam. Sećam se nas u šoku, grču, skršene, istraumirane tragedijom, sećam se mentalnog cilja da napravim broj. Sećam se fokusa i ničega više. Ni razgovora sa kolegama, sa dizajnerima, ničega – osim naslovne. Nekada mi se čini da se setim malo više, mirisa u redakciji, nekog šuma, prolaska kolege u magnovenju, reda teksta ili slično, a izgleda odmah guram to sećanje nazad. Da zaboravim.

Nisam poznavala Zorana Đinđića. Imala sam prilike da ga sretnem. I tada i sada mi to deluje baš veliko. On je za mene i sve oko mene bio putokaz sa jasnom porukom – sada je vreme da daš sve od sebe, pokažeš koliko i šta znaš. Da budeš najbolja verzija, jasna i jaka. U našem malom i velikom Studentu, mi smo tu priliku zgrabili i napravili pomake, ali je na kraju pobedila neka druga opcija društva.

Ubistvo Zorana Đinđića je bio prvi put da me je nečija smrt potpuno ispraznila. Zahvatila mi utrobu i izbacila sve napolje. Ostao je samo nepodnošljiv bol. I neprestani nagon za povraćanjem. Od tada, pa do sada, telo uvek tako reaguje kada ode neko moj. A otišlo ih je.

Nije prošlo puno, sa ove distance kao da je prošao tren, u Savezu studenata Beograda, koji je izdavač lista Student bili su izbori. Kandidat moje grupe bila je jedna od najboljih studentkinja Univerziteta u Beogradu, studentkinja arheologije koja je već tada postigla ogromne uspehe. Osoba koja zrači slobodom i ljubaznošću, videlo se da ima ceo svet na dlanu, ako tako poželi.

Pristala je da se kandiduje za predsednicu i izgubila je. Izgubila zbog tuđih interesa zasoljenih sujetama i ljubomorom. Pobedio je čovek sa partijskom pripadnošću ( protiv čega smo se vazda borili, ali to je neka druga priča), a čije će se ime kasnije spominjati u neslavnim redovima kolega koji pišu o korupciji.

Od tada, pa do sada, nepogrešivo skeniram čopore koji se očas strastveno urote protiv boljeg. Od tada, po da sada, borim se za sve Miljane koje sretnem, mlade i pametne i smejem se u sebi dušmanina, kao što se možda i Miljana smeje, ako se uopšte ovoga i seti sa prestižne katedre redovnog profesora na najprestižnijem univerzitetu Ujedinjenog Kraljevstva.

U vreme dok sam bila glavni i odgovorni urednik Studenta kritikovali smo sve što nam je palo pod ruku. Sećam se kako sam bila posebno ponosna kada je naslovna strana lista završila u “velikim medijima” zbog naših istraživačkih priča o korupciji. Sećam se i kada sam otišla kod dekana Filozofskog fakulteta da branim novinarku koja je napravila intervju sa njim. Mea culpa. Da ne ispovedam čega sam se dosetila, ali taj naslov sa slikom u kontri – leglo je – “ko bombona”. Na uređivačku politiku nije bilo pritisaka. Ko me dobro poznaje zna da to nije bilo ni moguće.

Bio je do duše, onih što pokušavaju da se nametnu kao faktor. Skribomana koji uporno odbijaju suštinu, u nemari da pobede kad ti isisaju svu energiju. Od tada, do sada, stalno se o mene češu oportunisti bez sadržaja, ali ih očas učitam. Poseban krug pakla za njih. I da, nisu uspeli da me iscede. Još.

Kada sve podvučem i prvo čega se setim kada neko kaže Student je redakcija. Najsrećnija sam što sam radila sa tako mladim, a tako preinteligentnim, prepametnim, obrazovanim ljudima. I tako različitim. Sa različitim viđenjima, ubeđenjima i razumevanjima života. Sada ispada i da smo imali nešto što se danas zove demokratski potencijal za dijalog, a nama se to zvalo normalno. Demokratija nam nije bila izuzetnost, već prirodan osećaj. Hvala im svima što su mi život učinili tako lepim. Celo to iskustvo je bila privilegija.

Prošle godine Student je napunio 85. Godina. Mlada generacija okupljena oko Studenta je organizovala prigodan događaj u Skupštini grada Beograda, čemu se mi stari bivši urednici Studenta posebno radujemo – prvo, jer nas se sete, a i zgodno je da se vidimo, preberemo zdravlje i prisetimo velikana iz naših redova od kojih smo se oprostili.

Slučaj je hteo da rođendan padne oko izbora, javiše se i političari da dođu. Jedan, mlad i važan, stade pred mikrofon i reče “danas je dozvoljena čak i kritička misao”. Sala zagrme od smeha. On ponovi. Mi još jače. On će blago iziritiran “šta nije tačno, šta nisam dobro rekao?!” Mladi naraštaji iz prvog reda nas prekorno gledaju. Kvarimo događaj. Mi se štipamo, pokrivamo usta da zaustavimo smeh. Nije red, najstariji smo.

Ali, to nije bio smeh. To je bila sloboda.

Draga Jelice, žao mi je što nisam stigla. Od jedne glavne urednice drugoj, nadam se da će te malo obradovati moje pismo.