Ovo je kraj sveta kakav poznajemo

Piše: Milivoje Čalija

Stepen razvoja svetske ekonomije je zastrašujući i fascinantan u isto vreme a sa globalizacijom ekonomije, i u ovoj eri hiperkonektovanosti na trenutke imamo bukvalno fizički osecaj do koje mere se povećalo sveukupno društveno ubrzanje. Taj napredak je doneo čitav niz pozitivnih aspekata, čovecanstvo je na makro nivou manje nepravično društvo, industrijska proizvodnja je omogućila demokratizaciju domena materijalnog, koji je do pre par decenija bio nezamisliv. Ljudski vek se produžio, kao i generalno kvalitet života.

Međutim, svi ti uspesi su ostvareni uz vrlo visoku cenu. Svetska ekonomija i dalje počiva na ekstraktivnoj ekspolataciji fosilnih goriva i jako je daleko od tačke da postane neutralna po pitanju zagadjenja. Globalno otopljavanje je činjenica, kao što je činjenica da planeta više nema kapaciteta da se regeneriše dovoljno brzo koliko čovek doprinosi devastacijom koju uporno podvlači pod pojam sveukupnog razvoja. Globalnog zagadjenje je ušlo u mainstream narativ, ali uprkos inicijativama za smanjenje zagađenja čovecanstvo je nastavilo sa sveukupnim ubrzanjem, suštinski ne obazirući se na posledice i svi apeli da ćemo neminovno doći do tacke bez povratka su bili slabiji od sila koje pokreću globalnu tržišnu ekonomiju.

Sve do pojave Covid-19 virusa.

Jedna od najvećih kontroverzi modernog društva je niz bolesti koje su posledica sveukupnog ubrzanja od sredine 19. veka do danas. Status duvana i alkohola u društvu, prisustvo rafinisanog šećera i rasprostranjenost i procesirane hrane i crvenog mesa imaju direktan dokazan uticaj na razmere broja obolelih od dijabetesa, karcinoma, bolesti visokog pritiska i gojaznosti. Kada na sve to dodamo i stres kao uzrok hroničnih bolesti, dobijamo veliki broj ljudi koje može životno ugroziti virus kakav je Covid-19.

Do sada čovečanstvo nije reagovalo ni na jednu od opasnosti koje su se nadvile nad njim. Reakcija jeste bilo ali nikada u istoriji nije odlučeno da zarad života ljudi iz rizičnih grupa tokom ove pandemije i zdravlja svih ostalih, svetska ekonomija krene putem svesnog usporavanja pa i ekonomske paralize. Moglo bi se reći da je ovo ujedno i svojevrsni katarzični momenat koji će neumitno doneti sa sobom ekonomsku krizu neslućenih razmera a koja će odneti mnogo više života nego sama pandemija.

Uprkos paradoksu u kojem smo, jer su očigledno saosećanje i humanizam prevladali profitni i svaki drugi interes, čovečanstvo se upustilo da uđe u nepoznati teren, jednu do juče nezamislivu situaciju.

Cena koja će biti placena u onom banalnom, materijalnom smislu biće jeziva. Milioni će bankrotirati, desetine miliona ostati bez posla. Monetrani sistem će delimično ili sasvim kolabirati i svet ulazi u jednu od moguće najvećih ekonomskih kriza u istoriji.

Moderan svet kakav poznajemo baziran je na pohlepi i devastaciji kao ključnom nusproizvodu napretka. Pohlepa i permanentna potreba za rastom i gomilanjem predstavlja ultimativni imperativ već vek i po. Kapitalizam kakav poznajemo ima i svoju autodestruktivnu komponentu. Kroz konkurentnost kao ključni regulator tržišnih sila ponude i potražnje, kapitalizam sistematski potkopava status quo i bilo kakav zametak monopola destruktivno delujući na visinu cena uz stalno povećanje kvaliteta proizvoda ili usluga. Kada u tu jednačinu uključite konstantnu potrebu za rastom, bude jasno da inovacija sprečava kaptilazam da kolabira. Permanentna inovacija i autodestrukcija tržišnih sila ga čine tako vitalnim uredjenjem. Kaptalizam je inovativan i po pitanju društvenih odnosa. Društvo je daleko odmaklo od dikensijanskog perioda eksploatacije dece, uvedeni su obavezno zdravstveno osiguranje i garantovanje penzije, u medjuratnom periodu kao refleksija ruske revolucije došlo je osetnog poboljšanja statusa radnika a posleratni period je doneo welfare modele uredjenja društva. Današnji potrošač traži i etičku komponentu od proizvođača.

Ako pretpostavimo da misleći deo čovečanstva shvata da golimanje materijalnog nije ključ uspeha, kako postaviti društvo koje će biti i dalje prosperitetno i etičnije koncipirano?

Do danas je tek u nekoliko zemalja kao što su Novi Zeland, Kanada, u slučaju skandinavskih zemalja, u slučaju Holandije, Nemačke i Austrije održivost bila stalna tema javnog diskursa. Jedna od ključnih grupacija koja na globalnom nivou podržava i podupire primerom ideju “nove skromnosti” i održivosti je Millennials generacija. Ona nema nameru da doveka vuče ular hipoteke i da zdušno trči u onom bubnju za hrčka u kojem danas trči čitavo čovečanstvo. Ta nova generacija ima izraženiji otklon od materijalnog i više drži do drugih vrednosti koje su iskustvene ili u domenu obrazovanja.

Upravo ta sprega dobija na snazi, dok svet ulazi u pandemiju virusa jer će posledice ekonomske krize uzorokovane usporavanjem biti trenutak gde će čovečanstvo biti u jedinstvenoj prilici da promeni model ili izvrši korekcije na postojećem modelu funkcionisanja svetske ekonomije.

Imajući u vidu svesnu odluku da se zarad spasavanja života ljudi iz rizičnih grupa udje u ekonomsku recesiju, postoji šansa da će ono što sledi posle krize, biti društvo delimično ili potpuno bazirano na nekim drugim, boljim premisama.

Istorija ukazuje da realizovane ideje kvantnih skokova društva nikada nisu donele održive promene na duži rok. Dovoljno je da u nekom narednom periodu, u narednih 10 do 20 godina, dodje do promena koje će našu civilizaciju bazirati u manjoj meri na profitnom interesu a većoj na idejama prosperiteta, zdravlja pojedinca i zadovoljstva.

Ovo je jedinstvena prilika i živimo u veoma uzbudljivom periodu. Jedini dramatčniji dogadjaj u istoriji čovečanstva, ako izuzmemo svetske ratove, je epidemija kuge u 14. Veku koja je poznato čovečanstvo smanjila za trećinu, što je dovelo do nepovratnog kolapsa postojećeg feudalnog sistema u dugom vremenskom periodu zbog povećanja cene radne snage i rada generalno. Solidarnost koja se iskazuje tokom pandemije Korona virusa danas vec sada ukazuje da je promena takve magnitude moguća.

Do promene naravno neće doći ako ono najbalnalnije prevalada u čoveku. To neće biti ni prvi ni poslednji put. Ipak, čovečanstvo prvi put u istoriji svesno ulazi u vrlo izvesnu ekonomsku recesiju gigantskih razmera  zarad zdravlja ljudi i iz humanih pobuda. Već sad se može reći da su se neke stvari u samim etičkim temeljima naše civilizacije nepovratno promenile na bolje. Preostaje da svi pomognemo i doprinesemo daljim pomacima u tom smeru.

Tekst je prenet iz najnovijeg broja nedeljnika Vreme.